Angelina Vulović Hussein Fahmy je rođena Novosađanka koja je, zbog ljubavi, odlučila da se preseli u potpuno nepoznatu, daleku zemlju – Egipat. Supruga Mohameda upoznala je na putovanju u Italiji i nakon godinu dana svoju ljubav su krunisali venčanjem kod sata na Petrovaradinskoj tvrđavi. Sada žive u Kairu i uživaju u nežnostima sa šestomesečnom kćerkicom Elisabeth.
Angelina se rado odazvala našem pozivu da nam, kroz priču, približi život u ovoj zemlji. Iako je dosta naših ljudi odlazilo u Egipat na letovanje, ipak se na taj način ne može dovoljno osetiti svakodnevni život ovog naroda. Angelinino iskustvo živopisno dočarava kako žive egipatske majke, kako se vaspitavaju, školuju i igraju njihova deca, gde se druže, šta vole, kakvu hranu pripremaju i po čemu se život tamo najviše razlikuje od onog na koji smo mi navikli… Uživajte u priči o Egiptu iz prve ruke!
Život žene u Egiptu
S obzirom na to da je ovaj sajt namenjen prvenstveno majkama, najpre nas je zanimalo kakav je život jedne žene i majke u Egiptu, na šta Angelina kaže:
– Na ovo pitanje ne postoji univerzalan odgovor, jer u Egiptu živi više od 90 miliona ljudi. Način života većinom zavisi od standarda, jer su, na žalost, razlike ogromne. Od toga da žene rade po ceo dan za jako male plate i imaju po sedmoro dece, do toga da ne rade, imaju jedno dete i dadilju koja ih prati svuda i vodi potpunu brigu o detetu. Mogla bih da se fokusiram na neki prosek i da kažem da se u odnosu na Srbiju život majke ovde razlikuje najviše u tome što je u Egiptu najvažnija stvar što ranija udaja i rađanje, pa je samim tim više žena koje ne rade.
Gde žene u Egiptu rade i kako se odevaju
Naša sagovornica navodi da žena ima u svakoj poslovnoj sferi, osim u vojsci i policiji, a i sama je imala prilike da upozna žene na menadžerskim pozicijama. Nadovezalo se pitanje o tome kako se žene tamo oblače.
– Moda je ovde opsesija žena koje mogu sebi da priušte život u trendu. Nošenje marame na glavi nije obavezno, ali je veoma zastupljeno – objašnjava Angelina i nastavlja – Mislim da nigde nećete videti više različitih stilova oblačenja, nego u Egiptu. Neke žene se oblače isto kao i naše moderne žene, samo tome dodaju maramu, a neke nose isključivo duge haljine. Ono sto je upadljivo je da nećete na ulici videti oskudno odevene žene, čak i mi strankinje poštujemo njihovu kulturu i vodimo računa da to u čemu smo nije previše izazovno.
Egipćanke – vladarke iz senke
Kroz razgovor sa ovom nekadašnjom Novosađankom, saznajemo i neke pomalo iznenađujuće činjenice.
– Ovde su žene vladari iz senke. Ja umem da kažem da je žena gazda u kući, iako to ne izgleda tako u javnosti. Muškarci moraju da obezbede stan pre ženidbe i oni su potpuno odgovorni za sve što je jednoj porodici neophodno. Žena bira da li će da radi, i najčešće ne daje svoja primanja u kućni budžet – tvrdi Angelina, a potom se nadovezuje sa sopstvenim primerom – Što se tiče kućnih poslova, ja sam imala sreću da je moj suprug neko ko uživa u kuvanju, zajedničkom spremanju i slično, ali to je veoma retko ovde.
Najneobičnije iz Egipta
Na pitanje koja je najneobičnija situacija koju je živeći tamo videla, Angelina prvo pominje situacije gde Egipćani idu u tržne centre sa bebama starim svega par nedelja, koje stave u kolica za kupovinu, na neko ćebence, dok stvari koje kupuju ređaju oko nje. Potom nabraja još nekoliko, za nas neobičnih, slika.
– Cela porodica se vozi na malom motoru, po njih petoro. Taksisti ne znaju nijedan deo grada, pa moraš ti da ih navigiraš, naravno na arapskom, jer je engleski uglavnom pojam za njih. Deca večito vire do pola tela kroz šiber na automobilu. Autobusi se ne zaustavljaju na za to predviđenim stajalištima, već po potrebi uspore i onda putnici iskaču, a isto tako i uskaču u autobus – nabraja naša Novosađanka u Egiptu zanimljive situacije i dodaje – Jednom prilikom sam u restoranu videla majku koja doji bebu ispod marame za dojenje, a u isto vreme u ruci drži nargilu i i puši. U hipermarketu sam primetila porodicu okupljenu oko kikirikija u ljusci koja uredno stoji, ljušti i jede, na kraju je ostalo veće brdo ljuski nego čitavog kikirikija. Mogla bih nabrajati do prekosutra.
Kako Egipćani vaspitavaju i školuju decu
Zamolili smo Angelinu da nam kaže nešto o vaspitanju dece na tom području.
– Rekla bih da se vaspitanje mnogo razlikuje u odnosu na Srbiju. Akcenat se retko stavlja na manire, deca u restoranima sede na stolovima, trče, skaču, viču i niko ih ni ne zaustavlja, a šta im je vazno opet zavisi od nivoa na kojem žive. S obzirom na to da radim kao učiteljica i da svaka druga rečenica jednog đaka 3. razreda počinje sa :” Moja mama je rekla…” , zaključujem da su majke dominantnije u vaspitavanju dece.
Ipak, ova mama koja je napustila svoju zemlju kaže da su očevi itekako poštovani i često su ona stroga figura kojoj se ne suprotstavlja.
Pošto Angelina radi kao class teacher u britanskoj školi, a pre toga je radila i u vrtiću, mogla je da nam da vrlo konkretne informacije o školstvu u Egiptu, od vrtića do fakulteta.
– Specifično je to da su državne škole nešto sto svako, ko živi makar prosečno, izbegava u širokom luku. Na žalost, sistem državnog obrazovanja im je na veoma nezavidnom nivou. Edukacija se odavno pretvorila u unosan biznis i privatne škole se otvaraju na svakom koraku. Najveća dilema roditelja je u koju školu upisati decu, jer je svaka škola priča za sebe i to se pretvorilo u stvar prestiža – kaže Angelina i nabraja – Postoje američke, britanske, kanadske, nemačke, francuske, pa čak i holandske škole. Nastava se odvija na stranom jeziku, profesori su stranci i naravno, kako su skupo plaćene, tretman dece je odličan. Na primer, u mojoj školi će deca, po završetku iste, imati diplomu kao da su se školovala u Britaniji. Za mene je to bilo jako neobično, a onda sam shvatila da je mentalitet takav i da jako vole sve što je internacionalno, potpuno suprotno od nas u Srbiji. Ista stvar je i sa vrtićima, svi su privatni, najčešće internacionalni, i oni se razlikuju po tome šta nude i koliko koštaju.
Angelina se osvrnula i na fakultete.
– Postoji nekoliko univerziteta koji su državni i priznati, ali takođe privatni niču kao pečurke i postaju sve sigurniji put da se po završetku istih nađe posao. American University of Cairo je najpoznatiji, jedna godina košta i po 20 hiljada evra i većina dobrostojećih porodica svoju decu upisuju baš na taj univerzitet.
Saznali smo i da se dodatna edukacija bazira na letnjim i vikend kampovima za decu, rekreacija je dostupna u vidu raznih sportova, a razonoda zavisi opet od standarda života.
– U Kairu postoje klubovi koji se sastoje od parkova, terena, restorana, bazena – opisuje Angelina način na koji uživa viši sloj – Članstvo košta u proseku oko 10 hiljada evra i ne postoji drugi način da se uđe u klub osim sa članskom kartom. Porodice koje je imaju provode često slobodno vreme u tim klubovima, a oni koji to ne mogu da priušte, obilaze igraonice za decu ili tržne centre.
Od Angeline saznajemo da se deca u ovoj, nama egzotičnoj zemlji, ne igraju na ulici, jer ne postoje mesta predviđena za to, te provode mnogo vremena za računarima.
Hrana u Egiptu
Najpoznatiji egipatski specijalitet zove se Mahshi, i izgleda kao naša sarma, ali je punjeno povrćem, pirinčem i začinima – opisuje Angelina njihovu nacionalnu hranu – Egipćani vole velike trpeze, jer su im porodice često mnogočlane i uvek je na stolu bar deset vrsta jela. Hleb je potpuno drugačiji od našeg, izgleda poput tankih praznih lepinja. Ovaj narod mnoga jela jede upravo tim hlebom, umesto escajga.
Još je zanimljivo da se pasulj nagusto jede za doručak, a humus je deo skoro svakog specijaliteta. Mnoga tradicionalna jela su vegeterijanska. S obzirom na to da ne znaju da prave torte, Angelina se šali kako je ispala velika domaćica posle nekoliko torti napravljenih za porodicu.
Šta slave Egipćani
U Kairu živi mnogo Hrišćana, pored Muslimana koji čine većinu, tako da se slave i Božić i Ramazan i Bajram i Uskrs.
– Interesantno je da Božić obeležavaju na isti dan kao i pravoslavni Srbi, 7. januara – navodi naša sagovornica i kaže – Mislim da bi, kada bi se sprovelo istraživanje na temu broja državnih praznika, Egipat odneo pobedu, čemu se svi raduju.
Angelina opisuje i zašto je mesec Ramazana jako interesantan.
– Sve se promeni u gradu, dan se zameni za noć. Od otprilike 2 ujutru, pa do 19 časova, ne jedu i ne piju ništa, tako da se radno vreme svima skraćuje za nekoliko sati, oko 17 časova se sve zatvara i ponovo otvara oko 21čas. Ceo grad bude okićen kao da je Nova godina i svi su nervozni do Iftara (to im je prvi obrok u danu), a onda krece „ludilo“. Čak ni najmlađi ukućani ne idu na spavanje sve do zore…
Kako se snašla Novosađanka u Kairu?
S obzirom na to da postoje velike razlike u našoj i njihovoj kulturi, pitali smo ovu mamu kako se i koliko brzo navikla na život tamo.
– Prva 3 meseca sam zivela u šoku. Onda sam počela da radim, upoznajem nove ljude i da se prilagođavam. Sada znam i da se svađam na arapskom ako treba – odgovara kroz smeh.
– Egipat zaista ima dušu. Ne znam da li je zbog količine sunca koju imaju, ali narod nekako gura pored svih problema, i to sa osmehom.
O planovima za budućnost svoje kćerkice, ona kaže da razmišljaju da je upišu u francusku školu, jer će već u startu pričati tri jezika: srpski, engleski i arapski, pa gde su tri, ne smeta da se nađe i četvrti.
Opisala nam je i kako ona najčešće provodi dan.
– Dok sam radila, vikend je bio rezervisan za klub, restoran ili porodično okupljanje, a sada sam kod kuće, tako da dane provodim sa ćerkicom – i dodaje da se mnogo vremena gubi u automobilu, na putu do željene destinacije, jer se bukvalno nigde ne može ići peške i to ume da bude iscrpljujuće. Nekada se desi da provede dva sata u autu, a samo sat vremena u restoranu. Zato sada, dok je beba mala, češće bira da ostane kod kuće.
– Ovo je zemlja koja jako voli strance, tako da nisam imala nikakvih problema sa prihvatanjem od strane porodice i prijatelja. Što se Srbije tiče, često me pitaju da li je tamo jako hladno (mešaju nas sa Sibirom), da li je to u Rusiji i slično. Kada su starije generacije u pitanju, znaju za Jugoslaviju i Tita, tako da odmah kažem da sam iz Juge, da skratim priču o Rusiji .
Iz Srbije i, konkretno, iz Novog Sada, Angelini najviše nedostaju široke ulice, zelenilo i kultura šetnje, porodica i prijatelji.
Ipak, iako odluka da se preseli na potpuno drugo podneblje nije bila laka, ona je slušala svoj unutrašnji osećaj i, pored dobrog posla koji je imala u Novom Sadu, ipak je „presekla“ i otišla u nepoznato. Želimo puno sreće njoj i suprugu i vidimo se kada prvi put malu Elu dovede da upozna rodni grad svoje majke!
Fotografije: iz lične arhive
