Sanja Večanski je Novosađanka koja je pre 12 godina dospela u Emirate, tako što je regrutovana pravo sa fakulteta da radi na recepciji u novootvorenom hotelu u Dubaiju. Iako je plata bila užasno mala i svi su bili protiv toga da prihvati posao – ona je na celu priču gledala iz drugog ugla. Shvatila je to kao veliku šansu da započne karijeru na tako interesantnom mestu i u tako velikoj kompaniji. Sada odlično zna kako izgleda život u Emiratima.
– Za sve ostale je to bilo kao da sam odlučila da se sama prijavim u belo roblje i sećam se da sam tada dobila tri primerka knjige „Ispovest iz harema“ (smeh). Naravno da je sve to u stvarnosti mnogo drugačije i vrlo brzo sam shvatila koliko je ova država fascinantna i drugačija od reklama na TV-u – uvodi nas Sanja u svoju priču.
Da joj je u ovoj dalekoj državi zaista lepo, svedoči i činjenica da su Emirati zemlja gde sada stanuje i u kojoj je zasnovala porodicu. Sanjin suprug je Libanac Husein i imaju dvoje dece, sina Talala i kćerku Lanu.
Najveće razlike između Emirata i Srbije
Sanja tvrdi da je u Emiratima sve drugačije: od klime, arhitekture, uređenja, tradicije, kulture, religije, edukativnog, zdravstvenog i penzionog sistema…
– Ovo je država sa dosta pravila koja moraju da se poštuju, a zakoni su dosta rigorozni. I ukoliko se ne poštuju, možeš se lako naći u problemu, a sve to iz neznanja ili iz nepoštovanja istih – opisuje Sanja.
Od nje saznajemo i da je politika skoro pa zabranjena tema u ovoj zemlji, demokratija ne postoji, ali zato imaju Ministarstvo sreće čiji je zadatak da širi sreću. Lokalne porodice su na čelu svakog Emirata, a dodatno imaju predstavnike lokalnih familija koje se sastaju u parlamentu. Sve je dosta drugačije i daleko od političkog uređenja u Evropi.
– Ovo je država koja je nastala pre 45 godina i pričati o istoriji i tradiciji je suvišno, jer su ovde bile beduinske porodice koje su međusobno ratovale, a nakon pronalaska nafte su se ujedinile – objašnjava Sanja činjenice o ovoj državi i nastavlja:
– Sedam Emirata je ujedinjeno pod imenom Ujedinjeni Arapski Emirati i svaki ima drugačiji način života, a broj stranaca se razlikuje od Emirata do Emirata.
Osim sedam Emirata (Abu Daabi – glavni grad, Dubai, Sardža, Adžman, Ras Al Khaimah, Um Al Quwaim i Fudžeira), postoji i nekoliko gradova koji nisu samostalni Emirati, već pripadaju jednom od Emirata.
Sanja sa svojom porodicom živi u jednom takvom gradu koji se zove Al Ain i koji je po površini veći od skoro svih Emirata, ali se ne nalazi na obali već je smešten uz granicu sa Omanom, u sred pustinje i pripada Abu Dabiju.
– Život u Al Ainu je potpuno drugačiji od megalomanskog, futurističkog Dubaija, a opet Dubai se razlikuje od Sardže, iako su praktično spojeni – opisuje Sanja – Život u gradovima na obali dosta zavisi od turizma. Nas stranaca ima u svim branšama, a najviše smo zaposleni po hotelima i školama.
Kako ovde vaspitavaju decu?
Sanja napominje da u Emiratima postoje tri velike, nazovimo, grupacije.
– Prva smo mi stranci (expats), koji dolazimo sa svih strana planete i samim tim donosimo svoje kulture i načine kako odgajamo decu. S obzirom na to da svako od nas ima drugačije uslove (radno vreme, primanja, način života), ne može se reći da postoji jedan način vaspitavanja dece. Često su deca ostavljena sa dadiljama koje vode računa o njima dok su roditelji na poslu. Ako neko može – onda dovede familiju, bake, deke da pomognu oko čuvanja dece, ali opet, to je sve stvar mogućnosti roditelja.
Što se tice lokalnih familija, kako objašnjava naša sagovornica, često su porodice mnogočlane, sa petoro i više dece, a o deci se uglavnom brinu sluškinje ili dadilje (koje su uglavnom iz Indije, Šri Lanke, Filipina, Etiopije itd).
– Zbog toga se često vide nevaspitana deca koja jurcaju po tržnim centrima, jer dadilje jednostavno nemaju autoritet nad decom i ne mogu da nauče decu disciplini i lepom ponašanju. Ovo je samo generalna pojava, ali ima divne dece svih nacionalnosti i sve se razlikuje od porodice do porodice – pojašnjava Sanja.
Od vrtića do škole – kako to izgleda tamo?
Od Sanje saznajemo da u Emiratima formalno školovanje dece počinje uglavnom od druge godine i da ne postoje državni vrtići kao kod nas.
Cene vrtića zavise od toga gde se nalaze (u kom Emiratu, u kom delu grada i sl.), po kom programu rade (Montesori, EYFS, britanski, američki, indijski itd) i koje nacionalnosti je zaposleno osoblje (ako je osoblje iz Evrope ili SAD-a, onda su cene dosta više nego ako su zaposleni iz drugih delova sveta).
Obdanište prima decu do 4 godine starosti, a nakon toga deca prelaze u KG (kindergarden), što je kod nas zabavište – opisuje Sanja – U prvi razred deca kreću sa 6 godina i imaju 12 ili 13 razreda (zavisi od tipa škole). I tu se dosta razlikuju nastavni programi i tipovi obrazovanja, pa možete naći svašta (od homeschools – učenja kod kuće, američkog sistema, britanskog, indijskog itd).
Vannastavne aktivnosti dece
– Šta god može da vam padne na pamet – sve ima – odgovara Sanja na moje pitanje o vannastavnim aktivnostima mališana.
– Od raznih sportova, hobija, kreativnih radionica, zabavnih i tematskih parkova, dečijih centara i slično. Izbor tih aktivnosti je najveći u Dubaiju i Abu Dabiju, a cene su mnogo veće nego kod nas.
Ono što Sanja ističe kao posebno interesantno je da u Emiratima uopšte ne postoje rođendaonice, već se rođendani prave po tržnim centrima, restoranima ili kod kuće.
Šarenilo društvenog života
Sanja i na ovu temu ponavlja da su velike su razlike u primanjima i u prioritetima, te se svako zabavlja u skladu sa svojim mogućnostima. Ipak, ono što je interesantno je da svaka nacija ima svoja omiljena mesta, a to nam ilustruje u nekoliko primera.
– Azijatske porodice su mahom ovde da zarađuju za svoje porodice i najveći deo primanja šalju kući, tako da su njihova druženja i aktivnosti vezana za kuće, javne parkove gde prave piknike ili aktivnosti koje su besplatne.
– Ili ćete videti Filipince sa gomilom dece, gitarama i hranom koju sami kuvaju kod kuće pa sve to donose u park. Ili arapske porodice koje prave roštilj i puše nargile u parkovima, dok Britanci obožavaju brančeve (obrok između doručka i ručka koji je specifičan po velikim švedskim stolovima, velikoj kolicini pića i služi se u skoro svakom hotelu), a najčešće je branč mesto okupljanja porodica i prijatelja.
– Bitno je da napomenem da je ovde vikend petkom i subotom, tako da je četvrtak poslednji radni dan u nedelji, a često se dešava da se radi i subotom. Nedelja je početak nove radne nedelje. Zato se sva nabrojana druženja najčešće organizuju petkom i subotom.
Da ne zaboravimo da ovde ima veliki broj turističkih atrakcija koje su svakako interesantne i nama koji živimo ovde godinama, kao sto su Ferari World, Yas Waterworld, Legoland, Wild Wadi, IMG World of adventure itd.
Kao takođe zanimljivu pojavu Sanja ističe da se tokom produženih vikenda ili spojenih praznika porodično odlazi u neki od resorta uz obalu (u nekom drugom Emiratu – Fujeirah, Ras Al Khamimah) a oni malo imućniji „trknu“ do Tajlanda, Turske, Singapura ili neke druge zemlje na bukvalno 3-4 dana. Pozicija Emirata je takva da se brzo stiže do Azije, Evrope i Afrike, a na pola su puta i do Australije.
– Noćni provod je drugačiji od Emirata do Emirata, i naravno zavisi od primanja i interesovanja, ali šta god vam padne na pamet – sve se može naći ovde. Od gostovanja Boljšoj teatra, koncerata svetskih zvezda (od Metalike do Justin Beabera), do Michelin star restorana, najpoznatijih svetskih lanaca klubova i diskoteka – nabraja Sanja bogatu ponudu za noćni provod.
Alkohol se služi, ali je dosta skup i ne može se kupiti bilo gde – tj. postoje određene prodavnice gde se prodaje alkohol i za to se pravi posebna dozvola. U restoranima i klubovima se normalno prodaje, ali se mora jako paziti u vožnji, jer je dozvoljeni nivo alkohola u krvi – nula promila.
Položaj i način života žena u Emiratima
Prva velika razlika između lokalnog stanovništva i stranaca se vidi upravo kroz zaštitu države – lokalci imaju potpuno drugačiji status od stranaca. Sanja ističe da stranci nikada i ni pod kojim okolnostima ne mogu da steknu državljanstvo Emirata.
– Znači, udajom za lokalca ja ne postajem lokalka, ali naše dete će imati emiratski pasoš. Ukoliko se udam za bilo koju drugu nacionalnost, i živim ovde 50 godina i izrodim 50 dece – niko od nas neće steći pravo na pasoš – opisuje ona.
– Žene lokalaca su u današnje vreme mnogo drugačije nego pre 15-20 godina. Današnje generacije su obrazovane, socijalno aktivne, društveno angažovane, sa punim radnim vremenom u skoro svim oblastima. Dosta njih je i dalje vezano za porodice i ne rade, ali su zauzete raznim drugim aktivnostima. One imaju pomoć države u slučaju smrti supružnika, mada i tada porodica preuzima brigu o njoj i deci.
Od Sanje saznajemo i da je u Emiratima žena tretirana mnogo bolje nego kod nas: u bankama postoje specijalni delovi za žene, posebni redovi za čekanje, poseban deo za sedenje u javnom prevozu, posebne institucije za žene, posebni parkinzi, ulazi, poseban taxi i generalno – žena se tretira mnogo bolje.
– Po Islamu – sve što žena zaradi, ostaje njoj, a muž je taj koji ima obavezu da sve obezbedi za nju i za decu.
Fama oko više žena je u današnje vreme zaista – samo fama, tvrdi ova mama. Ona je u kontaktu sa dosta lokalnih porodica, i vrlo retko se desi da muž ima više od jedne žene.
– Naime – može on da se oženi drugom i trećom i četvrtom – ali svakoj mora isto da obezbedi: istu kuću, nameštaj, garderobu, nakit, da obezbedi obrazovanje za svu decu, a u današnje vreme čak ni lokalci to ne mogu da obezbede.
Ostale nacionalnosti žena nemaju nikakvu zaštitu od strane države. Nikakva pomoć države ne postoji ni za samohrane majke, nezaposlene žene i sl. Naime – ovde vize možeš imati ukoliko si zaposlena, pa ti firma obezbeđuje resident vizu ili je sponzor tvoje vize tvoj muž ili otac. Ukoliko nemaš vizu – ovde ne možeš da ostaneš. Ne postoji penziono osiguranje, ali svako mora da ima zdravstveno osiguranje.
Sanjino iskustvo braka sa Arapinom
– Ja sam udata za Libanca, muslimana, i zamislite – imam miran brak pun međusobnog poštovanja i niko me ne tera ni na šta. Niti sam morala da se konvertujem u Islam, niti sam morala da se pokrivam – zadovoljno priča Sanja i nastavlja:
– Ali moj suprug dolazi iz vrlo religiozne porodice, gde je poštovanje najbitnije, pa sam iz tog poštovanja ja sama prilagodila svoj način oblačenja. Ne nosim kratke suknje, duboke dekoltee, pokrivena su mi ramena ako izlazim van kuće i ne pričam mnogo o druženjima sa alkoholom i sl. Ja sam imala sreću da je njegova porodica vrlo obrazovana i možemo pričati o hiljadu jednoj temi, a i prihvaćena sam zaista kao da sam im rođeno dete. Često je moja svekrva bliskija sa mnom nego sa svojim sinom.
Sanja ističe da je bilo neophodno da i ona i suprug naprave balanse i kompromise, ali smatra da je to neophodno za svaki brak, a ne samo mešoviti.
– Naše svađe su možda malo drugačije, jer je na početku veze bilo prepirki i između njega kao muslimana i mene kao hrišćanke, pa onda njega kao Arapina i mene kao Evropljanke, plus između njega kao muškarca i mene kao žene. Jeste zapetljanije, ali naš je brak pun ljubavi i te svađe zaista ne traju dugo. Nije mi branio da radim, niti da imam karijeru, niti sam primorana na bilo šta. Moj lični primer je takav, ali nije pravilo, jer sam od svojih drugarica čula razna iskustva, gde su ih porodice muževa ucenjivale i branile im mnogo toga, ali toga ima i kod nas, tako da ne mogu da kažem da se puno razlikujemo u tom pogledu – završava Sanja ovaj segment razgovora.
Prodaja žena za kamile i druge predrasude
– Najveća predrasuda je da ovde pare rastu na palmama pored puta, da svi mi koji ovde radimo imamo zalihe novca i ne znamo šta ćemo sa njim – slikovito opisuje ova rođena Novosađanka.
Zabluda je da se žene plaćaju kamilama, da će svaka plavuša završiti u belom roblju i da su šeici na svakom uglu, tvrdi naša sagovornica. Istina je da ovde ljudi generalno mnogo rade, bore se da zarade za račune, školarine, kredite, kreditne kartice, mesečne potrepštine za kuću, pa ako ostane onda malo pošalju kući, uštede, izađu ili otputuju negde.
– Kamilu sam videla jednom i to kad sam goste vodila na safari, a šeike viđam na slikama u svakoj instituciji – završava Sanja razbijanje nekih naših uvreženih predrasuda o ovoj zemlji.
Zanimljiv opis tipične porodice
Tipična porodica u Al Ainu (mestu gde Sanja živi) je velika lokalna porodica gde otac radi u policiji ili vojsci, ima minimum troje dece i sva idu u britanske škole, žena radi pri nekoj državnoj instituciji, a o deci se brinu dadilje. Leti odlaze na mesec, dva u Evropu, a zimi skoknu do Švajcarske da deca vide sneg. Imaju kuće koje liče na palate, mada su i za njih morali da podignu kredit (naravno ne po istim uslovima kao mi, stranci), a u istoj ulici /dvorištu/ kvartu žive i svi ostali iz te porodice.
– Tipično je da se venčavaju pripadnici iste porodice, ali ne krvni srodnici (znači imaju isto prezime, ali su makar treće koleno u rodbinskim vezama – znam da je ovo veliki tabu, ali za njih je to normalno). Svadbe su odvojene za muškarce i za žene i na njima bude po nekoliko stotina gostiju, a sume koje se troše na venčanja su od 25 000 evra pa naviše, u zavisnosti od ranga porodice i mogućnosti. Vikende provode po tržnim centrima ili odlaze u Dubai, Abu Dabi gde se deca provode, dadilje trče za njima, a roditelji odlaze u šoping – približava nam Sanja život tipične porodice iz svog mesta.
Različito vrednovanje nacija u poslu
Što se poslova i plata tiče, u Emiratima se, prema rečima sagovornice Maminog sajta, sve razlikuje od nacionalnosti, obrazovanja i zanimanja. Na žalost, plate su mnogo niže nego sto se zamišlja posao u Emiratima, tako npr. konobarice u hotelima imaju plate od oko 200-250 evra (često se za te pozicije nudi paket koji uključuje smeštaj, prevoz, zdravstveno osiguranje, avio karte i sl.), ali ima i poslova koji su mnogo bolje plaćeni nego kod nas.
– Za iste pozicije, na žalost, često se desi da su plate drugačije za Evropljane, a drugačije za druge nacionalnosti (najniže plate imaju Filipinci, Indijci, Šri Lancani i druge nacije iz Azije). Dosta zavisi od pregovaračkih sposobnosti jedne i druge strane, kao i od iskustva. Iskustvo u zemljama Golfskog zaliva je zaista drugačije nego iskutvo iz Srbije – rad sa velikim brojem različitih nacionalnosti je poseban izazov – tvrdi Sanja.
Zdravstveni sistem?
Svi koji imaju rezident vize moraju imati zdravstveno osiguranje. Bolnice su sve privatne, a zdravstveno osiguranje često pokriva samo deo troškova ili deo cene lekova. Sve zavisi od paketa zdravstvenog osiguranja koje nosilac ima.
Sanjino lično iskustvo u bolnicama je ok, mada kaže da generalno važi pravilo da su naši stručnjaci mnogo bolji, ali je zato njihov nivo opremljenosti i tehnologije neuporediv.
– Moje najsvežije iskustvo je sa porodilištem – pre dve godine sam se porodila, doktorica mi je bila Amerikanka, imala sam divne sestre i tim koji je brinuo meni, smeštena sam nakon porođaja u sobu sama sa svojom bebom pored sebe, i zaista sam imala odlične uslove za brz oporavak – opisuje ona.
Detinjstvo bez igre napolju
Prema Sanjinom opisu, zbog vrele klime se tokom najvećeg dela godine deca igraju unutra – ili po tržnim centrima ili po kućama. U parkove može da se ide od oktobra do marta. Ostalim mesecima je jako toplo i nemoguće je imati bilo kakvu aktivnost napolju.
Dosta vremena provode na ipad-ovima i kompjuterima, ali ostalo su manje-više slične aktivnosti.
– Kod mene u ulici se deca igraju na ulici, ali to i nije tako česta pojava ovde – dodaje Sanja.
Šta Sanji nedostaje iz Srbije?
– Nedostaje mi vikend subotom i nedeljom, miris kiše, zima, sneg, nedostaje mi kafenisanje sa drugaricama, više vremena za druženje…. Bilo bi divno kada bih mogla češće da dolazim u Srbiju jer sam dosta vezana za porodicu, pa mi jednom godišnje ne bude dovoljno – nabraja Sanja sa nostalgijom.
Kaže da joj još nedostaje i vruć burek i jogurt, pljeska u sred noći, svirke sa drugarima i mogućnost da šeta sa decom napolju u bilo koje godišnje doba.
– Tokom prethodinih 11 godina sam se vraćala za Srbiju dva puta, sve sa idejom da se nikada više ne vraćam na Bliski istok. Međutim, svaki put kad sam se vratila za Srbiju, vrlo brzo sam se setila svih razloga zašto sam uopšte poželela da odem iz zemlje. I svi ti razlozi su prevagnuli da ove male stvari zaista i budu male radosti koje me čine srećnom kad dođem na odmor – opravdava Sanja svoju odluku da ostane u Emiratima.
Sanjino snalaženje – savlađivanje jezika, posao, prijateljstva…
Sanjino prilagođavanje životu u Emiratima bilo je, kako ona kaže, posebna avantura.
– Prvi put sam došla pravo sa faksa, mlada i željna života, provoda, izlazila dosta, sve mi je bilo interesantno jer je Dubai kopija Njujorka, pa je izbor aktivnosti bio bezgraničan. Jurila karijeru i stvarala kontakte. Svaki sledeći posao sam dobila po preporuci ili pozivu, tako da sam zaista imala sreće da nemam problema da nađem posao ovde. Društva imam raznovrsnog – svih nacionalnosti i iz svih delova sveta, jedino je malo vremena da se svi kontakti i veze održavaju.
Nakon udaje, ona sa mužem prelazi iz Abu Dabija za Al Ain i od tada joj je život, kako tvrdi, mnogo mirniji i lakši. Tu se stranci lakše međusobno povezuju jer ih je manje, lakše se održavaju veze jer je grad manji, pa su razdaljine među ljudima manje, grad je pun prirodnih parkova i zanimljivih sadržaja pa ljudima nije dosadno.
Što se tiče jezika, engleski je glavni jezik komunikacije i od stranaca se skoro ni ne očekuje da nauče arapski.
– Ja sam pored muža i njegove porodice počela sve da razumem na arapskom, ali ga ne pričam, jer je zaista jako komplikovan i težak. Osim toga, arapski jezik nije jedinstven, već ima puno različitih akcenata i dijalekata i izgovor se dosta razlikuje – lokalci pričaju sa golfskim akcentom koji se razlikuje od egipatskog, a opet to je dosta daleko od libanskog i sirijskog i tako dalje. Postoji zvaničan – standardni arapski jezik koji se koristi samo u medijima i taj način izgovora i pisanja se uči u školi, ali se ne koristi u životu – pojašnjava Sanja.
Kako je Sanjinoj deci?
Sanjin dvogodišnji sin je rođen u ovoj državi. Za njega je normalno da čuje tri jezika kod kuće, da ide u obdanište sa lokalnom decom, da se igra unutra i da raste pod klima uređajem.
– Oduševljen je kad dođemo u Srbiju da se igramo svaki dan u parku, pa sam se zaista trudila i da se svaki dan igramo napolju sto je duže moguće.
Sanjina i Huseinova mala princeza Lana rođena je pre pet meseci, te je još uvek isključivo uz majku.
Gurmanluci iz Emirata
Arapska hrana je veoma raznolika, i iz svake zemlje dolazi po neki specijalitet koji Sanja obožava. Od nje saznajemo da je hrana začinjena drugačijim aromama, pirinač se koristi u svim kombinacijama i veliki je uticaj indijske hrane.
– Lokalci vole indijsku hranu i to je postalo deo svakodnevnog menija (birjani, kariji, parata hleb, masala i slicno), a imaju i par jela koja su specifična za golfske zemlje. Libanska hrana je izuzetno ukusna, ali i dosta slična našoj (skoro sve sto mi pravimo kod nas, što smo nasledili od Turaka) pa se tu mogu naći sarmice od zelja, čorbe, supe, roštilj, pasulj, boranija… Sve se to sprema na vrlo sličan način, ali bez prasetine i sa više različitih začina – opisuje nam ona.
Ova Srpkinja u Emiratima tvrdi da se pored svih arapskih jela u Emiratima može naći apsolutno sve: od vijetnamskih restorana, japanskih, meksickih, indonežanskih, američkih, iranskih, koreanskih… Od restorana brze hrane, pa do najeksluzivnijih restorana sa poznatim svetskim kuvarima i zvezdama.
Moda kao bitan element
Sanja nam otkriva da je moda u Emiratima veoma bitna i prati se, mada se i diktiraju trendovi. Može se pronaći svaki svetski brend.
Posebno su interesantni dizajneri za abaje (tipične arapske crne haljine, koje mogu da budu u svim bojama i sa puno ukrasa, šljokica, dijamanata, sa različitim načinima kako se nose, dokle god su pokrivene ruke, noge i kosa), a pošto je mnogobrojno stanovništvo iz Indije, onda se mogu naći i vrlo interesantni modeli haljina i sarija za njih.
– Moda u Dubaiju je mnoooogo otvorenija i mnogo bitnija nego u Al Ainu gde ja živim, pa se striktno prate pravila i kodeksi oblačenja, naročito na ulici. Skoro je nemoguće videti žene obucene u šortseve, kratke haljine i dekoltirane majice, jer bi tada skoro pa stao saobraćaj (toliko je neuobičajena pojava) – kroz smeh opisuje Sanja.
Šta u Emiratu misle o Srbiji?
Kao što je to slučaj u mnogim, nama udaljenim zemljama, i u Emiratima ljudi najpre pitaju gde je to i mešaju nas sa Sibirom i Sirijom.
– A onda, kad kažem da smo blizu Bosne, Bugarske, Grčke – bude im malo jasnije – dodaje Sanja.
Naročito smo nepoznati narodima iz Azije, a njima je najinteresantnije to što imamo sneg (koji oni nikad nisu videli). Sportovi koje oni prate su drugačiji od naših, pa čak i objašnjavanje o uspesima naših sportista nema baš puno efekta.
I, da li vam se posle ovog teksta barem malo promenila slika koju ste imali o Emiratima? 🙂
Fotografije: iz privatne arhive sagovornice i od fotografa Feras E.
