Želite da izrazite osećanja prema nekom, a ne umete? Danima mozgate o originalnom poklonu za nekog koga volite, a sve vam se čini već viđenim? Ona je osmislila rešenje: njene personalizovane pesme vaše emocije prenose u stih!
Otkako zna za sebe, okružena je knjigama, a poezija joj je prva ljubav. Prvu pesmu je napisala kada je imala samo pet godina, a za njom su se ređale i ostale, iznenađujuće ozbiljne za dečiji uzrast. U osnovnoj školi je i nagrađivana za svoju poeziju, dok je nešto kasnije, kao gimnazijalka i studentkinja, svoje pesme krila od očiju javnosti.
Da će joj „prva ljubav“, decenijama kasnije, biti inspiracija i pokretač za osmišljavanje i realizaciju jednog novog, originalnog posla, to nije mogla ni da sanja!
Predstavljamo vam Svetlanu Bogićević, tvorca Fabrike stihova, majku petogodišnje Natalije i našu koleginicu, novinarku Maminog sajta.
MS: Odakle ti ideja za ovakav proizvod, koji pre toga nije viđen na našem tržištu?
SVETLANA: Ideja je bljesnula u trenutku, kao grom iz vedra neba. Razmišljala sam o tome kako je idealno kada voliš svoj posao. A, šta je ono što najviše volim i umem da radim? Pisanje. Već godinama sam za egzistenciju zarađivala od pisanja (kao kopirajter i novinar), a opet se nisam osećala u potpunosti ispunjenom.
I onda shvatih koji je taj delić koji je u svemu tome falio. Pesme! To je nešto što prosto “klizi” iz moje duše, kroz moje pero i lako dopire do drugih. Ali, ko još danas može da živi od pisanja pesama?? Čak i većina izdavača odbija da štampa zbirke pesama, jer one nisu unosne. Tužno, ali istinito. A, nije istina da ljudi danas ne vole poeziju.
Tada sam se setila svih onih pesama koje sam celog života poklanjala drugima: za rođendane, svadbe, rođenja dece… Uvek su prihvatane s oduševljenjem, neretko sa suzama radosnicama… Zato što su napisane samo za njih… To je to! Pisaću personalizovane pesme – za svakog posebno!
Sa ponosom mogu reći da moje pesme krase već dosta zidova i polica. Ujedno su ukras entrerijera i izuzetno emotivna uspomena, koja nema rok trajanja.
MS: Koliko ti vremena treba da napišeš jednu pesmu?
SVETLANA: Nema pravila. Nekada mi „izleti“ za pola sata, a nekada počnem, pa stanem, pa nastavim sutradan. To se nikad ni ne može predvideti. Zato je veoma bitno da mi pesmu naručite na vreme, što ranije, to bolje.
MS: Šta je potrebno da naručim personalizovanu pesmu od tebe?
SVETLANA: Dovoljno je da mi na moju Fejsbuk stranicu Fabrika stihova – personalizovane pesme pošaljete nekoliko podataka i nastaće pesma baš o vama ili osobi kojoj poklanjate! Uz to mi šaljete i nekoliko fotografija, te sve zajedno dizajniram, štampam i zastakljujem ili uramljujem. Birate jedan od ponuđenih formata i boja.
MS: Za koga ti najviše poručuju pesme?
SVETLANA: Najviše naručuju za bliske članove porodice: majke, očeve, decu, bake i deke, tetke, sestre i braću, sestriće… Žene vrlo često naručuju muževima, a samo dva muškarca su mi do sad naručili za svoje supruge. Takođe, česte su porudžbine i za najbolje drugarice i kume.
U periodima kao što su Dan žena ili pred kraj školske godine, dominiraju porudžbine za vaspitačice i učiteljice. Imala sam i nekoliko porudžbina za poslovne saradnike, ali i, recimo, za doktorku od zahvalnog pacijenta. Personalizovana pesma kao poklon za mladence je potpuno osveženje.
A, kako su, na žalost, pisci bilo koje vrste slabo cenjeni, pretpostavila sam da nije dovoljno da pesmu “samo” napišem. Odlučila sam da ponudim gotov proizvod – pesmu odštampanu i uramljenu, da naručilac ne mora da se sam bakće ni oko čega, već je samo pokloni.
Nisam mnogo čekala da bih ideju sprovela u delo – već sutradan sam ce bacila na planiranje i osmišljavanje svih detalja, izbor saradnika, otvaranje Fejsbuk stranice… Za samo nedelju dana nastala je moja Fabrika stihova.
Tek skoro sam saznala da u Americi postoji nešto slično, servisi za pisanje gde možete naručiti pesmu (po paprenim cenama), ali vam ona stiže mejlom. Ja sam, i ne znajući za ovo, otišla nekoliko koraka dalje i osmislila kompletan proizvod.
MS: Kako objašnjavaš veliko interesovanje za tvojim proizvodima?
SVETLANA: Ljudi vole. Osećaju. Cene i zahvalni su. Toga sam sada mnogo svesnija, kada čujem priče onih koji mi naručuju. Ali problem je što veliki broj njih to ne ume da iskaže na pravi način, na način koji bi oni voleli da to dopre do osobe koju vole.
Tu ja stupam na scenu. Zapravo, ja sam neka vrsta “medijuma” kroz kojeg emocije naručioca dolaze do onog kojem poklanjaju, u pravoj formi. Ja ih podsećam da pokažu emocije, ja im pomažem da ih iskažu. Moje pesme ih približavaju osobi kojoj poklanjaju.
Mislim da nije stvar samo u mom umeću pisanja i sklapanja rima, već i u tom osećaju, toj sposobnosti da emociju doživim gotovo kao svoju. Možda je dovoljno reći da sam nekoliko puta plakala dok sam pisala naručene pesme… Zaista se udubim u svaku tematiku ponaosob i osećam sve te emocije… Zato me valjda sve to toliko i usrećuje. Doduše, i potroši, ali kad čujem krajnje rezultate – da sam usrećila nekog, onda sam sigurna da je svrha ovog što radim isključivo pozitivna.
Posebno mi je drago što ovakvi pokloni ljudima (pogotovo deci) približavaju poeziju i rimu, jer plašim se da najveći broj njih, već nakon vrtića, zaboravi šta su to pesme. I sama sam kao dete veoma mnogo čitala, čitam i svom detetu (dok sama ne nauči) i duboko verujem u to da je u čitanju spas duše.
MS: Koje su najinteresantnije situacije za koje si pisala?
SVETLANA: Recimo, jedna devojka je kroz moju pesmu pitala drugaricu da joj bude venčana kuma. To je divno. Zatim, mlada žena je naručila pesmu za ljude koji su je usvojili, kao znak zahvalnosti. Jedna vrtićka grupa je naručila pesmu, svako dete je naučilo po stih i izrecitovali su je vaspitačicama na završnoj priredbi. Dobila sam video snimak i mislim da te emocije ne moram da opisujem.
Mlada je usred svadbe poklonila pesmu svom mladoženji i rasplakala celu svadbu. Jednom pradedi, našem poznatom slikaru, praunuci su na ovaj način napravili omaž. Potom, dve drugarice su zaboravile rođendan treće i pomoću moje pesme poželele da joj se izvine. Jedna ekipa je ispraćala svog člana preko okeana i pesma je bila poklon. Na proslavi krštenja dečaka pesma je pročitana pred više od 300 zvanica. Situacije su najrazličitije moguće.
MS: Kada ti daju opis osobe kojoj je pesma upućena, da li vise opisuju emocije ili prednjače komične situacije?
SVETLANA: Dominiraju emocije, ali bude svega. Vrlo često se dešava da ne znaju kako da mi opišu osobu kojoj naručuju. Onda ih ja ispitujem kao učiteljica, i na kraju izvučem iz njih ono što treba. Doduše, nekoliko njih mi je tražilo duhovitu pesmu i to mi je poseban izazov! Na primer, žene od dva brata (jetrve) su naručile pesme za obojicu, sa nekim internim forama. Muževi su bili šokirani. 🙂
MS: Pretpostavljam da se ljudi oduševe kad pročitaju pesmu… Čiju reakciju/reči posebno pamtiš?
SVETLANA: Vi ne možete zamisliti kakve izlive emocija ja dobijam svakodnevno, što u inboks stranice, što uživo. To je pregršt dobrih vibracija. Stižu mi zahvalnice i blagoslovi. To je neprocenjivo i na tome sam zahvalna, jako zahvalna. Zahvaljujem bogu na ovom daru kojim uspevam da proizvedem emocije u drugim ljudima i da one budu izvor radosti.
Potpuno je uobičajeno da naručioci plaču nakon što im pošaljem pesmu na čitanje. Vrlo često je to praćeno nevericom i konstatacijom „kao da ste stajali pored njega/nje i posmatrali ga/je, tako ste opisali! Sve ste pogodili„. A ja, u stvari, nisam ništa pogodila, nego sam shvatila i osetila emocije osobe koja je naručila prema osobi za koju je naručila, i pretočila ih u stihove.
Nekada reakcije budu baš burne. Recimo, neću zaboraviti ženu koja mi je danima nakon pesme slala blagoslove. Kada Vam neko kaže: „Bog Vas blagoslovio. Hvala Vam što postojite“ to nije mala stvar. Do tada nisam bila svesna koliko je ovo što radim nekome značajno.
Nakon preuzimanja pesme, uvek zamolim da mi jave reakciju osobe kojoj poklanjaju. I tih reakcija je bilo raznih, več po pravilu je sve praćeno suzama radosnicama. Jedan deka se, kažu, toliko potresao porukom svoje unuke kroz pesmu, da su morali da ga prekinu u čitanju dok se ne smiri. Nadam se da niko neće stradati čitajući moje pesme. 🙂 Puno njih je poručilo da lepši poklon u životu nisu dobili. Meni je to dovoljno.
MS: Da li su članovi tvoje porodice dobili svoju pesmu?
SVETLANA: Dobro pitanje. Prosto me je stid da kažem da još nisu svi dobili. Malo me „vadi“ činjenica da je moja „Fabrika“ ipak vrlo mlada, funkcioniše tek od decembra 2017. Moja mama je personalizovanu pesmu dobila među prvima, odštampanu na kalendaru, a pesma je o njoj i unuci, mojoj kćerkici. O suprugu i kćerkici (ali baš o odnosu tata – ćerka) sam pisala u stihovima koji su poslužili kao primer za majice sa personalizovanim pesmama, i moj muž je baš rado nosi i hvali se pesmom.
Ali one prave pesme o njima, iz moje perspektive, sa mojim emocijama prema njima, još nisam napisala. Ćerkica je pre nekog vremena pitala: „Mama, a kad ću ja dobiti svoju pesmu?“. Obećala sam joj da će to biti čim stignem, a evo ako sada obećam javno pred vama, onda to ne smem da ne ispunim. 🙂
MS: Šta radiš kada nemaš inspiracije?
SVETLANA: Ne želim da zvučim pretenciozno, ali do sada mi se to nije dogodilo. Ruku na srce, nekada stihovi prosto iskliznu iz mene, dok nekad samo pišem-brišem, pa ispočetka. Ali stvarno se nije desilo da pesmu uopšte ne mogu da napišem. Samo je nekad potrebno duže vremena nego što je to uobičajeno.
MS: Da li se bojiš da ćeš „presušiti“?
SVETLANA: To me svi pitaju. Nemam tih bojazni. Što ne znači da je nemoguće da se desi, ha ha ha. Hmm, kako da objasnim to… Ako sam u nešto u životu sigurna, to je u upravo pisanje poezije. To je moja snaga i verujem da ću, dok god je fizičkog i mentalnog zdravlja, to bez problema raditi.
MS: Koji su tvoji dalji planovi?
SVETLANA: Od skoro sam u ponudu uvrstila i vezene pesme, kao i pesme na majicama, cegerima i šoljama. Pišem i tekstove u stihu za pozivnice (rođendanske i svadbene).
Planiram da napravim promociju ovoga što radim – uživo, sa zanimljivim pratećim sadržajima. Biće malo drugačije od uobičajenih promocija, jer, i ono što radim je samo po sebi drugačije. Na toj promociji bih upoznala ljude sa celom ovom idejom, jer mnogi još ni ne znaju da je ovako nešto postoji.
Takođe, volela bih i da izdam knjigu dečije poezije (ovog puta ne personalizovane) i već četvrtina materijala je spremna. Autora dečije poezije nikada nije dovoljno, a verujem da moja mašta i tu može mnogo da doprinese. U poslednje vreme razmišljam i da počnem da zapisujem bajke koje svake večeri smišljam i pričam svojoj devojčici. Možda bi se one dopale i drugoj deci, a sve su sa nekom poukom.
Na kraju, postoji još nešto, što sada ipak ne bih da otkrivam, ali je takođe drugačije od svega što ste do sad sretali… Krenula me inspiracija, ko zna gde ću završiti! (smeh). Ali, korak po korak.
Sudeći po brzini Svetlaninih koraka, verujem da će vrlo brzo biti razloga za nastavkom ovog teksta. Dotle ćemo da uživamo čitajući njene personalizovane pesme iz Fabrike stihova.
Fotografije: Iz privatne arhive sagovornice, Fptp radiionica uspomena Slobodan Manigodić, Borko Manigoda Photography
