Da li se ikada na kraju dana zapitate šta ste dobro uradili za svoje telo i dušu?
I koji je odgovor? Da li ga uopšte ima?
Verujem da nismo u potpunosti svesni moći svog tela i uma, te savršene celine koja nam je data, eto tek tako na korišćenje.
Na poverenje.
Besplatno.
Pretrpani svakodnevnim obavezama zanemarujemo ovaj naš dar, uzimajući ga zdravo za gotovo. Kao da se podrazumeva.
U potrazi za brojnim spoljnim motivatorima, pokretačima i zadovoljstvima stavljamo u drugi plan ono što je u nama. Unutrašnju čežnju za odmorom, predahom i jednostavnošću. Od prevelike buke ne možemo da čujemo te reči koje nam naše biće šapuće.
Mir.
Tišina.
Sklad.
Vrlo često je to sve što nam je neophodno i za čim tragamo sve vreme.
Fokusirani na postizanje i savladavanje što više umnih veština, važnih za obavljanje svakodnevnih obaveza, u većini slučajeva ne obraćamo pažnju na svoje telo. Svoju kuću. Svoj hram.
Jednostavno, zanemarujemo pola sebe.
Sedimo. Sedimo i sedimo u jednom položaju. Slabo se krećemo. Fizičku aktivnost svedemo na minimum. Ubeđeni da nam ne treba. Da možemo. Pa forsiramo i guramo tako dugo. Danima, mesecima, godinama. Sve dok se ne pojave ozbiljne smetnje i posledice po zdravlje. Bol u kičmi i ramenima.
Ili…
Dok ne shvatimo da naše biće hoće i želi da raste. I da mu je tesno između četiri zida i dva naslona kancelarijske stolice.
I tako potraga krene.
O jogi u poslednje vreme dosta slušamo, čitamo, gledamo. I možda nismo sigurni šta ona u stvari predstavlja, jeste i znači.
Neki od nas na jogu kreću iz hira, radoznalosti, pomodarstva, znatiželje ili dosade.
A ima i onih koji kreću jer su shvatili ko smo u stvari mi i čemu težimo.
Mi smo čista energija i sposobni smo sami da je pokrenemo i blokiramo. Možemo isto tako da zanemarimo njeno postojanje, ali ne možemo da je uništimo.
Joga nam upravo tome i služi, da probudi našu usnulu energiju. Da istegne naše mišiće. Promućka telo. Aktivira sopstvenu moć.
Kada biće poželi da raste, mi ćemo to znati i osetiti. Ono će to tražiti i pokazivati na više načina. Ali jedan od sigurnih znakova je težnja za mirom, tišinom i skladom unutar sebe.
Jer časovi joge to i jesu. Traganje za unutrašnjom snagom. A upravo to blago se nalazi unutar nas samih. Nije ni zakopano, ni dobro čuvano, nedostižno. Samo je zanemareno. Zaboravljeno. Neiskorišćeno. Čuči u vrtlogu naših misli, buke i uzburkanih osećanja, strpljivo čekajući prve naznake i trenutka mira da se prikaže i kaže Možeš sve što zamisliš.
Dani posle joge više nisu isti. Jutro je dobilo za mene potpuno novu dimenziju. Taj nalet energije koja se pokrene čini da se prepreke u danu savladaju mnogo lakše, brže. Da se na probleme gleda iz drugog ugla. Granica strpljenja i tolerancije se pomera. A taj nađeni mir za vreme joga časova ostaje kao magičan prostor u koji mogu da se vratim bilo kada u toku dana.
Da se uskladim sa sobom.
Blaže odreagujem.
Jače i upornije prionem na posao.
Dobijem više inspiracije i kreativnosti.
Da se jednostavno napunim te čiste energije koju sam kreirala tokom jutra i koja mi je na raspolaganju čitav taj dan.
Kada duša poželi da raste to je najbolja stvar koja može da se desi telu.
Kada telo poželi da raste znači da je našoj duši tesno.
I tada ste spremni za jogu.
I celokupan, sveobuhvatan rast.
Autor teksta: Maja Umićević
Fotografije: Unsplash.com
