Stefanija Georgieva Hornjak je jedna od žena koje su odlučile da ostave miran i ušuškan život i krenu u avanturu koja je bila veliki rizik! U novembru prošle godine, zajedno sa suprugom i dvoje male dece, ostavila je svoj Novi Sad i uputila se na drugi kraj sveta – u Singapur!
To je značilo da ovi mladi ljudi ostavljaju poslove koje su obavljali i odlaze u daleku i nepoznatu zemlju, kako bi suprug Petar prihvatio sledeću stepenicu u svojoj karijeri.
– Spakovali smo osnovne stvari, svako po jedan kofer od dozvoljenih 30 kg, nekoliko pari kupaćih kostima, nešto majica sa dugim rukavima i ušli na let EY 72 u 12:15 ostavljajući na vidiku aerodrom Nikola Tesla i osunčani Beograd – seća se Stefanija.
S obzirom na to da njen suprug radi za internacionalnu kompaniju, imali su nekoliko ponuda za odlazak iz zemlje. Između Dubaija, Johanesburga i Singapura odabrali su treću. Presudio je, kako kaže, kvalitet života, bezbednost, ali i lokacija za dalja putovanja (sa Čangi aerodroma se za par sata lako stiže na Bali, Tajland, Filipine, Manilu, Maldive, Vijetnam, Maleziju po pristupačnim cenama).
Stefanija nam je rado ispričala svoje iskustvo u ovoj zemlji – inače na svetu najskupljem mestu za život!
Kako su se snašli u Singapuru
Svi stranci koje je ova porodica do sad upoznala, kažu da su došli na dve, tri godine, a ostali mnogo duže. Hornjakovi na ovo putovanje gledaju kao na jedan veliki izazov i priliku za učenje za celu porodicu. Oni žele da vide kako ljudi žive, kako izgleda zemlja koja okuplja mnogo nacija na malom prostoru i ima veliki stepen tolerancije, da upoznaju njihove jezike, kulturu i običaje.
– U početku nam je bilo dosta teško, jer su nam nedostajali porodica i prijatelji i generalno život koji imamo u Srbiji (koji je bio lep), ali vremenom smo prihvatili novu situaciju i okruženje i trudimo se da uzmemo najbolje od ovog iskustva (prvo putovanje nas je odvelo na Bali i to je bio definitivno najintenzivniji odmor i poseta nekoj zemlji) – priča nam Stefanija.
Singapur – zemlja u kojoj se poštuju pravila
Na pitanje šta je najneobičnije što su primetili u Singapuru, naša sagovornica kaže da je to slepo držanje postavljenih pravila. Sistem funkcioniše savršeno iz razloga što ljudima nije ostavljeno pravo na grešku, i za sve postoje novčane kazne, pa je tako zabranjeno jesti i piti u javnom prevozu, ali i na stanicama (kazna je 500 SGD, što je nekih 300 evra), pušenje je dozvoljeno samo u određenim delovima koji su obeleženi žutim krugovima, zabranjeno je žvakanje žvake…
Upravo to Stefanija navodi i kao najveću razliku između Srbije I Singapura.
– U Srbiji postoje zakoni, ali ih mali broj ljudi poštuje. U Singapuru ne postoji izuzetak od pravila i kazne važe za sve. Međusobno pomaganje i u najobičnijim situacijama. Organizovanost i redovi za čekanje za sve (ljudi bi čekali u redu za neki popust, makar bio manji od iznosa koji trebaju platiti taksisti da ih odveze do tog mesta). Efikasnost državnih službi – kad kažu da će nešto biti za pet dana, bude završeno i za manje od predviđenog roka. Radna dozvola se dobija za nedelju dana. Javni prevoz je savršeno organizovan, a metroom upravlja veštačka inteligencija (nemaju vozače) – opisuje nam ova mlada majka.
Takođe, naglašava da državne službe imaju najvažniju vlast i često ulažu mnogo novca u inovacije i usavršavanje, kako bi olakšali život građanima Singapura.
Najbolji tretman za decu
Prema Stefanijinim rečima, deca u Singapuru su ovde kompetitivno odgajana. Kreće se u najbolje vrtiće od malih nogu, angažuju se privatni treneri za plivanje, tenis, kursevi jezika, muzičke škole, svako već prema dečijim sposobnostima.
Većinu dana deca do šest godina provedu sa dadiljama, a u vrtićima su svega 3-4 sata u vrtiću. Vrtići uglavnom rade do 14 časova. Mogu se naći i ustanove koje rade od 7 do 19 časova i to najčešće koriste roditelji koji nemaju pomoćnice. Celodnevne jaslice su najskuplje i za dete do 18 meseci mogu koštati i do polovine prosečne plate, bez subvencija države (koje su namenjene samo njihovim građanima), dok je za stariju decu upola jeftinije.
– Iako su deca često odvojena od roditelja, ona su strogo vaspitana i nisu razmažena. Naprotiv, najčešće reči kojima se uče od malih nogu su “Izvini” i “Hvala”, a upućuju ih i da dele stvari međusobno („sharing is caring“) – tvrdi Stefanija.
Škole im, pak, počinju 1. januara, uz raspuste slične našem sistemu, s tim što se poštuju praznici svih vera i nacionalnosti (hrišćanski, muslimanski, hindu i budistički). Većina škola ima svoj prevoz, pa tako autobus prolazi pored zgrada i kupi decu, te roditelji nemaju obavezu da ih vode u vrtić ili školu.
Dečiji sadržaji na sve strane
Singapur je najbezbednija država na svetu tako da se deca mogu igrati svuda, saznajemo od naše sagovornice.
– Singapur je veoma kids friendly, pa tako postoje parkovi, igraonice i, generalno, igračke za decu gde god da krenemo (čak i u ministarstvima, bolnicama). Naša zgrada ima svoju otvorenu i zatvorenu igraonicu, pa se deca okupljaju i igraju od 17h do 20 časova. Deca mlađeg uzrasta najčešće koriste tobogane, igraju se loptom i voze trotinete – opisuje ona dečiji kutak.
Stefanijini mališani su trogodišnji Maksim i jednogodišnja Lea Petra. Roditelji su trenutno u potrazi za nekim vrtićem za Maksima, ali s obzirom na to da putuju jednom mesečno, usmereni su ka opuštenijim grupama, sa dva do tri dana nedeljno, tako da neće svakodnevno odlaziti u vrtić.
Mališani okruženi različitostima
Maksim i Lea Petra imaju slobodne aktivnosti i druženja sa drugom decom, gde uče jezik.
– Pretežno se govori engleski sa singapurskim akcentom, pa je i nastala mešavina Singlish; ali se provlači i mandarinski, malajski, tamil jezik, što i čini 4 zvanična jezika ovog grada-države – priča nam Stefanija.
Pored usvajanja novih jezika, njena deca su izložena drugačijim kulturama i običajima, pa tako uče i o multikultularnosti i prihvatanju različitosti kod drugih ljudi. Ipak, za stariju decu su aktuelni vikend, letnji i svi mogući kampovi, razni klubovi i udruženja. Većina dece ide na neki sport ili vannastavnu aktivnost, a starija deca se bave i volonterskim radom.
Koliko se i kako ljudi druže?
Od Stefanije saznajemo da se ljudi u Singapuru najčešće druže vikendom, tako što roštiljaju jedni kod drugih, plivaju u bazenu ili odlaze na Sentosu (ostrvo sa zabavnim parkom Universal, akvarijumom, aktivnostima na vodi i drugim rekreativnim sportovima koji su dostupni svima).
– Većina ljudi vikende provodi na putovanjima, ili uzmu još dan, dva odmora pa skoknu do nekih od plaža u blizini. Postoje i klubovi poput američkog, engleskog ili australijskog koji organizuju razne proslave, takmičenja, druženja. Srpski klub – kaže ona – još uvek nije osnovan, jer je naših ljudi ipak malo.
Stefanija i Petar se druže sa ljudima iz Rusije, Kine, Indije, Italije, Švajcarske i Rumunije, ali i sa jednim parom gde je žena srpskog porekla.
Najviše im nedostaje naš mentalitet i pozivitnost, kao i ispijanje kafe sa prijateljima.
Kako žive žene u Singapuru
– Žene karijeristi, žene koje prate svoje muževe, žene koje čuvaju decu i spremaju kuće… Svaka od njih ima svoje breme koje nosi, i pogodnosti u kojima uživa – kaže Stefanija.
Iz njene priče saznajemo da u Singapuru ima puno uspešnih žena, koje najpre grade karijeru, pa se u ranim četrdesetim odlučuju na majčinstvo. Porodiljsko odstustvo traje četiri meseca, a žene rade do dan pred porođaj.
Suočavaju se sa borbom za ravnopravnost po pitanju zarade, autoriteta i položaja, bore se da balansiraju između posla i porodice, ali i vođenja domaćinstva, ukoliko nemaju pomoć sa strane. Žene koje prate svoje muževe pokušavaju da izgrade svoj život dok odgajaju decu. Neke rade onlajn, neke započinju svoje biznise ili volontiraju. Kućne pomoćnice brinu o domaćinstvu i deci za skromnu naknadu, koja, opet, u zemljama iz kojih dolaze, puno znači.
Na osnovu svega pomenutog, naša Novosađanka u Singapuru zaključuje da je biti žena u ovoj zemlji podjednako lepo, ali i teško, kao i u svim ostalim delovima sveta.
– Nadovezala bih se primerom na ženski praznik 8.mart, koji ovde nije proslavljen samo cvećem i poklonima osobama ženskog pola, već panelom i tribinama na kojima su učestvovale žene lideri i govorile o tome koliko je njihov položaj i dalje nedovoljno cenjen, nejednako plaćen i da ta borba za ravnopravnost polova nikada nije bila jača. Govorile su o tome koliko im je teško da balansiraju posao i porodicu, a da na kraju dana ne osećaju grižu savesti što su propustile neki dečiji trenutak, ili pak žrtvovale neku veću poziciju zarad dece. Teško je i to kad se deca toliko povežu sa dadiljama, pa nemaju potrebu za majkom – završava Stefanija priču o ovoj temi.
Singapurska moda
Eksluzivne radnje poput Chanel, Gucci, Lui Vuitton nalaze se na svakom ćošku i čeka se u redovima da bi se kupovalo.
– Opsednudost Azijatkinja evropskim brendovima i svim što ima veze sa Evropom je u velikoj meri izraženo. Obožavaju da kupuju cipele lokalnog brenda Charles and Keith. Žene skromnijih primanja svoje odevne kombinacije naručuju preko interneta (pa se tako dosta koristi Lazada, sajt poput Amazona, koji nudi sve i svašta; Zalora i Pomelo – ova dva sajta čak nude dizajnerske modele po pristupačnim cenama – nabraja Stefanija
Ipak ono što je pored ljubavi prema brendovima karakteristično je da su to uglavnom svedene odevne kombinacije, jednostavnog kroja, uz malo detalja (ništa previše, ni šminke, ni asesoara). Azijatkinje su dosta negovane, ujednačenog tena i izgledaju mlađe nego što zapravo imaju godina, saznajemo od nje.
Kakva je tipična porodica u Singapuru
Stefanija kaže da nije lako napraviti profil prosečne porodice u Singapuru, jer govorimo o tri različite nacije – Kinezima, Indijcima i Malajcima, ali i o strancima koji dolaze iz svih delova sveta i imaju drugačije životne navike. Svako od njih živi drugačijim životom.
– Recimo, Indijci vole da dovode bake i deke da žive sa njima i brinu o deci. Kod stranaca je popularno imati po troje dece (oduševe se kad vide da mi imamo i dečaka i devojčicu (pošto većinom imaju ili dečake ili devojčice) i posebno su oduševljeni Leom, pa se slikaju i igraju sa njom). Naravno, obavezna je i kućna pomoćnica (radno vreme je dosta intenzivno, a potreban je neko da brine o domaćinstvu i deci, s obzirom na to da je najbliža rodbina daleko) – opisuje Stefanija.
Tokom radne nedelje roditelji su okupirani poslom, deca školskim obavezama i igrom, a kućna pomoćnica obavlja kupovinu (osim ako se nisu naručile stvari preko Redmarta ili Primetime-a), zatim kuva obroke, sprema stan i obavlja sve kućne poslove. Nedeljom je pomoćnica slobodna, a porodica provodi vreme u nekom od parkova.
U Singapuru nema nezaposlenih
Zanimljivo je da Singapur ima 1% stopu nezaposlenosti, ali se pri svakom zapošljavanju i novom konkursu primat daje njihovim stanovnicima, iako možda postoji kvalifikovanija osoba za tu poziciju.
– Velika je fluktuacija zaposlenih, radno vreme dosta dugačko (rekla bih da su Azijati već poznati po tome da ostaju dugo na poslu posle radnog vremena), iako je normalno radno vreme od 9 do pola 6, od kojih 45 minuta za ručak nije uračunato u radno vreme, tako da nedelja traje nešto manje od 39 sati – nabraja Stefanija.
Multinacionalne kompanije imaju svoja predstavništva ovde i pretežno je zastupljena uslužna delatnost (bankovni sistem, IT sfera, veštačka inteligencija, arhitektura).
Kakav im je zdravstveni sistem
U Singapuru, obavezno zdravstveno osiguranje imaju samo njihovi stanovnici (koji uplaćaju doprinose za fondove), ali i pored toga moraju da uplaćuju privatno zdravstveno osiguranje da bi mogli da pokriju sve visoke troškove zdravstva. Ostalima je dostupno privatno zdravstveno osiguranje, koje može biti pokriveno od firme ili samostalno uplaćeno.
– Najbolja bolnica je KK Hospital i ona je u državnom vlasništvu. Privatne bolnice su skuplje, većinom se nalaze na nekom od spratova šoping molova, tik iznad Gucci ili Armani radnje. Čekaonice su uređene kao dečije igraonice – dosta igračaka, guralica, pesmica. Većinom se sve obavlja na jednom mestu (krv se vadi u bilo koje doba dana, sprat iznad doktorove ordinacije, kao i ostale laboratorijske provere, a rezultati budu gotovi za sat vremena). Iako se uplati privatno zdravstveno osiguranje, ono se odnosi najčešće na hitne i ne daj bože situacije. Za sistematske i preventivne preglede se plaća redovno. Kao i za stomatologa, dermatologa, oftamologa – oni su retko kad pokriveni zdravstvenim osiguranjem (pa tako ljudi odlaze u obližnju Maleziju da poprave zube, jer je tamo jeftinije – bar tako kaže Fejsbuk grupa Real Singapore Expat Wifes, koja pokriva svakodnevne teme – priča nam Stefanija.
Kao i sve žene, dotakle smo se i porodiljskog.
– Iako je žena zdravstveno osigurana preko firme u kojoj radi, ona mora samostalno da uplaćuje privatno zdravstveno osiguranje godinu dana pre nego što planira da zatrudni, kako bi joj bili pokriveni troškovi porođaja (carski rez može koštati i do 30.000 SGD (prosečna plata je 4000 sgd). Isto tako, noć u bolnici može se kretati između 500 SGD i 4000 SGD po danu. Zbog ovakvih stvari je neophodno imati zdravstveno osiguranje – završava ona ovu temu.
Hrana u Singapuru
Kao što smo već pominjali, Singapur okuplja različite nacije, pa se tako može naći hrana iz svih delova jugoistočne Azije, ali i iz drugih delova sveta, kako bi se zadovoljili ukusi stranaca koji tu žive.
Od Stefanije saznajemo da je nacionalno jelo chicken rice – pirinač sa pečenim ili kuvanim pilećim mesom i soja sosom, a omiljeno voće im je durijan (zeleno, bodljikavo okruglo voće u obliku bombe), koje ovu porodicu nije baš oduševilo svojim ukusom, a veoma ih je odbilo mirisom (čak je i zabranjeno uneti ga u javni prevoz, iako jedino za to nemaju novčanu kaznu).
– Ja obožavam japansku kuhinju (Terriyaki set, Chicken carry catsu set, suši), a Petar voli indonežansku kuhinju, jer ga, kako kaže, podseća na ukuse Srbije – opisuje nam sagovornica.
Dodaje da se u Singapuru ne jede hleb i obrok se većinom sastoji od pirinča koji je zamena za hleb, i mesa (piletina, pačetina, svinjetina, teletina) sa povrćem.
– Pretežno se jede napolju, u takozvanim hawker centrima ili food court-ovima, gde se nalaze mnogobrojni mini restorani koji prodaju hranu. Ovde je jeftinije jesti napolju nego kuvati. Retko koriste rernu, pa se i retko nalazi u stanovima. Zanimljivo je da ljudi vole da naruče više vrsta jela, stave na sredinu stola i uzimaju od svega po malo, od pića se naručuje čaj, a ukupni račun ispadne veći jer su delili hranu, pa je morala veća količina da se sprema za njih, tako da je to suprotno pravilu naših restorana – ilustruje nam Stefanija gurmanske navike ove zemlje.
Grad – država Singapur
Singapur je grad-država, mala crvena tačka jugoistočne Azije, sa teritorijom poput Novog Sada (uključujući i okolna mesta) i 5,5 miliona ljudi, sa milion automobila na putevima i preskupim stanovima za kupovinu. Već sedam godina proglašavan je najskupljim mesto za život. Gardens by the bay (raspevano drveće koje svako veče u 15 do 19 časova ima svoj mini koncert) i Marina bay (zgrada u obliku broda) samo su neke od atrakcija ove zemlje.
– Naselje u kojem živimo se nalazi pored parkova i nacionalniih rezervata. Iako je tropska klima (leto tokom cele godine) i velika vlažnost vazduha, ipak možemo da uživamo i u svežem vazduhu. Sve je uređeno: stranci (poput nas) koji dolaze da rade u Singapur, žive u takozvanim kondoima (visoke zgrade sa bazenima, teretanom, teniskim terenima, saunom, igraonicama za decu), sa kućnom pomoćnicom (najčešće sa Filipina ili Indonezije) – opisuje Stefanija.
Ipak, automobil može da poseduje samo petina stanovništva (država je ograničila na oko milion vozila), što dovodi do toga da je cena automobila prilično visoka, što zbog poreza koji iznosi 150% od vrednosti auta, što zbog posebne dozvole za upravljanje koja važi 10 godina i može čak i da premaši cenu vozila ako je potražnja u tom trenutku velika.
Stanovništvo Singapura ima nekoliko nivoa građanstva: državljani Singapura (citizens), dugoročni rezidenti (permanent residenst ili PR) i strani državljani koji imaju status rezidenta na osnovu radne dozvole (EPass koji porodica naše sagovornice ima), ali i SPass, work permit (koji najčešće dobijaju dadilje, kućne pomoćnice, i pomoćni radnici).
– I pored sve podele, kada se ulazi u zemlju sa bilo kog terminala na Changi aerodromu, uvek ulazimo na šalter „Dobrodošli kući“, bez čekanja u redu. Daleko od sveg luksuza koji se može videti u filmu Crazy Rich Asians, visokih zgrada i turističkih atrakcija, 70% građana Singapura živi u javnim stanovima koje je izgradila država. Sami Singapurćani su dosta skromni i žive jednostavnim životom – nastavlja Stefanija opis ove nama egzotične zemlje.
Singapur je zemlja koja nema minimalnu zaradu, važi za zemlju poreskog raja. Stranci dobijaju bruto platu i plaćaju neki mali procenat poreza na zaradu, za razliku od njihovih stanovnika koji su odnedavno počeli sa plaćanjem doprinosa za PIO i zdravstvo. Posledica nepostojanja penzionog fonda govori o tome da stariji ljudi koji bi sada trebali uživati u penziji, moraju da rade poslove poput čišćenja stolova, i drugih fizičkih poslova kako bi mogli da preživljavaju.
Šta u Singapuru misle o Srbiji
Ili nas ne prepoznaju po nazivu, već se sete kad kažemo Jugoslavija, ili nas prepoznaju zahvaljujući našim teniserima. Takve reakcije opisuje naša Stefanija kada pomenu da su iz Srbije.
– Pitaju nas da li još uvek ratujemo, da li je hladno i da li smo blizu Rusije – upotpunjava nam viziju naroda iz Singapura koju imaju o našoj zemlji.
Nadamo se da ste nakon ovog teksta stekli dovoljno jak utisak o ovoj atraktivnoj zemlji, nedovoljno poznatoj većini naših ljudi i da će vam ovaj svojevrsni „putopis“ naše drage Stefanije pomoći da se snađete ukoliko vas put odvede baš u Singapur!
Foto: Privatna arhiva
