Koje opasnosti na internetu vrebaju decu, a koje odrasle? Šta je sajber nasilje i kako se zaštititi od njega? Kome prijaviti uznemiravanje na internetu? Specijalno za Mamin sajt, odgovore daje Katarina Jonev, jedna od retkih žena analitičara za sajber bezbednost na ovim prostorima.
Internet je postao naša svakodnevica, nešto bez čega se ne može. Koliko ima dobrih strana, toliko je i stecište raznih vrsta zloupotreba i poprište zlonamernika. Ataci pedofila, opasne onlajn igrice sa kobnim završetkom, lažno predstavljanje, krađa identiteta, vređanje i pretnje, sadržaji za decu koji izazivaju agresiju i samopovređivanje… Primera je mnogo. Bezbednost na internetu tema je o kojoj treba neprestano govoriti, kako bi javnost bila adekvatno informisana. Relevantne informacije potražili smo kod stručnjaka čija je specijalnost zaštita na internetu. Svima preporučujuemo da pročitaju Katarinine savete.
MS: Jedna od novijih informacija na ovu temu koja je izazvala paniku među roditeljima jeste pojava onlajn igrice “Plavi kit”, koja se navodno sastoji iz 50 koraka koji se izvršavaju, a 50. je samoubistvo. Ubrzo su u javnost stigle različite informacije, od toga da je ta priča izmišljena, do onih gde se mediji “gađaju“ cifrom žrtava. Koja su Vaša saznanja o ovome?
KATARINA: Na žalost, priča nije izmišljena. U Srbiji smo za ovu igricu saznali 2017.godine a ona zapravo postoji godinama unazad. Ruski mediji su čak objavili da je od novembra 2015. do aprila 2016. godine 130 maloletnika izvršilo samoubistvo zbog “Plavog kita“. Jedna naizgled bezazlena igrica i zabava na kraju ima tragične posledice i to je zaista strašno! Igrica se sastoji od brojnih izazova, na početku su jednostavni, a završetak igrice, odnosno “pobeda“, podrazumeva teško samopovređivanje i samoubistvo. To samo psihopata može da izmisli!
MS: Kako je uopšte moguće napraviti takvu igricu koja će jedno dete naterati na takav korak? Koje još opasnosti na internetu prete deci i šta mogu roditelji da učine da bi zaštitili svoju decu?
KATARINA: Na zlonamernicama je da pokušaju, a na nama je da decu zaštitimo! Relativno skoro sam radila studiju o sprezi terorista, sajber terorizma i zaštiti dece na Internetu. Terorističke grupe prave specijalizovane crtane filmove namenjene indoktrinaciji i radikalizaciji dece, kao i online igrice kojima pokušavaju da privole decu na svoju stranu. Daleko od toga da će deca samim igranjem igrica ili gledanjem crtanih filmova postati automatski teroristi, ali verujte mi da je ovakav sadržaj poprilično zbunjujući za njih. Oni još nisu razvili mehanizme racionalnog razmišljanja i podele na dobro i loše kao mi odrasli. Naravno, mogu postati agresivniji ili pak pokušavati da oponašaju izmišljene likove, ali tada na scenu treba da stupe roditelji i nastavnici koji treba da im objasne i pojasne štetnost ovakvih i sličnih materijala. Slično je i za igrice poput “Plavog kita“. Roditelj treba da bude upućen čime se to dete bavi dok je za računarom. Na prve promene ponašanja treba reagovati.
MS: Šta učiniti ukoliko se pojavi sajber nasilje ili bilo kakva opasnost na internetu? Kome se obratiti za pomoć?
KATARINA: Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na Internetu je odličan projekat i svako može da prijavi digitalno nasilje nad decom, putem broja telefona 19833. Putem sajta Ministarstva se može pristupiti informacijama o Centru za bezbedni internet ili se može otići direktno na:
http://pametnoibezbedno.gov.rs/pametno/
http://pametnoibezbedno.gov.rs/pametno/pocetna/bezbednost_dece_na_internetu/
Tu je naravno i www.kliknibezbedno.wordpress.com
„Net patrola“ http://www.netpatrola.rs je takođe jedan odličan onlajn mehanizam za podnošenje prijava Centru za bezbedni internet. Osnovan je u svrhu prijema i obrade prijava o nelegalnim ili štetnim sadržajima na internetu. U najekstremnijim slučajevima, naročito kada su u pitanju sajber kriminal i slučajevi dečije pedofilije, treba se obratiti Upravi za visokotehnološki kriminal Ministartsva unutrašnjih poslova Republike Srbije.
MS: Ko su ljudi koji vrše sajber nasilje?
KATARINA: Ja ih zovem psihopate i zlotvori. Nije lepo što ih tako oslovljavam, priznajem, nije ni damski ni učtivo, ali kako drugačije nazvati pedofila od 50, 60 godina koji se predstavlja kao tinejdžer i dopisuje sa devojčicama?! Užas i katastrofa!
MS: Postoji li određeni profil sajber nasilnika?
KATARINA: Tu se istraživanja ne poklapaju. Sajber nasilnici su vršnjaci žrtvi, ali i vremešni pedofili, tako da je o proseku zaista teško govoriti.
MS: Da li preporučujete zabranu korišćenja društvenih mreža deci?
KATARINA: Ne, daleko od toga! Preporučujem roditeljima da razmisle i sami procene kada je adekvatno da njihovo dete ima sopstveni profil i da nađu najbolji način kako da detetu objasne prednosti i mane korišćenja društvenih mreža. Sam Facebook ima pravilo da deca ispod 13 godina ne treba da imaju profile na ovoj društvenoj mreži. Šteta što to pravilo retko ko zna.
MS: Kako dozirati internet sadržaj deci?
KATARINA: U 21.veku? Teško! Primećujem da sve više nastavnika i učitelja pravi viber grupe svojih đaka kako bi međusobno komunicirali i razmenjivali različite sadržaje. Baš mi se skoro prijatelj požalio kako je njegova kćerka počela da sluša novokomponovane narodnjake upravo jer je neko od dece poslao link pesme u grupu. Postoje određene aplikacije koje roditelji mogu da instaliraju na telefonima, tabletima, kompjuterima, a koji služe da se deci ograniči vreme na internetu, a roditeljima da prate njihove aktivnosti. To nije loše kada su mlađa deca u pitanju. Između odlaska u park i igranja onlajn igrica pametnije je odabrati park, ali ne treba paranoično detetu zabranjivati aktivnosti na internetu. Pre ili kasnije, dete će imati smart phone, internet, profil na različitim društvenim mrežama. Uvek je bolje te prve korake napraviti uz dete, zajedničkim “snagama“.
MS: Roditelji neretko primete i neke skrivene poruke u crtanim filmovima i ostalom sadržaju za decu. Imate li saznanja o ovome? Ili od straha možemo videti pretnje i tamo gde ih nema?
KATARINA: Bojimo se kada nešto ne poznajemo. I pećinski ljudi su se verovatno plašili vatre dok nisu shvatili koliko im znači u svakodnevnom životu. Subverzivne poruke i propaganda su česte pojave. Roditelji različito reaguju – ono što je za nekog katastrofa, za drugog je normalno ili nebitno. Pomenula sam kako se terorističke grupe trude da dopru do dece. Oni polaze od dobro poznate logike “na deci svet ostaje“ i nadaju se da će radikalizacijom stavova i uticajem na decu imati u budućnosti nove brigade sledbenika i nove članove. Dobro je da roditelji budu upoznati sa tim šta njihovo dete gleda od sadržaja na internetu – ja samo mogu da zamislim kako se roditelji osećaju kada im deca kažu da su gledali snimke i klipove koje različiti ljudi postavljaju na profile iz, na primer, ovih raznoraznih rijaliti programa. Na tim klipovima ima obilje neprikladnog sadržaja. Treba mnogo strpljenja, biranih reči i pravog pristupa roditelja da se objasni deci zašto takve i slične klipove ne treba gledati.
MS: Kako reagovati ako saznamo da je dete pogledalo neprimeren sadržaj?
KATARINA: Pričati, pričati, pričati i pričati sa detetom! Vika i galama tu ne pomažu, a pogotovo zabrane. Odvojte nekoliko minuta i iskreno razgovarajte sa detetom zašto određene sadržaje ne treba gledati. Znam da to ume da bude teško, jer smo sa svih strana bombardovani glupostima, pa čak ni mi odrasli ne možemo lako da se odbranimo.
MS: Svedoci smo tome da deca u veoma ranom uzrastu, čak i sa dve godine, igraju igrice na računaru ili tabletu. Koje su dobre i loše strane video igara?
KATARINA: Sa 2 godine!? Zaista?! Sad sam i ja u čudu! Vidite kako se vremena menjaju? Do pre nekoliko godina deci od 2,3,4 godine bile su dovoljne samo igračke da im drže pažnju, a danas je to zamenjeno tabletima. Malo mi je to tužno, moram priznati. Više mi to liči na situaciju u kojoj roditelji žele malo mira i tišine za sebe i svoje aktivnosti, pa detetu daju tablet u ruke. Uz dužno poštovanje, ne vidim prednosti koje bi detetu od 2,3 godine video igrice mogle da donesu. Neka deca tog uzrasta ne znaju dobro ni da pričaju! Međutim, malo starija deca, od 5 godina pa nadalje, mogu da imaju benefite. Prednosti su što od malena deca razvijaju određene IT veštine, postaju digitalno pismena, prepoznaju benefite koje im internet omogućava.
Moja generacija je odrasla uz “Super Marija“ na “Sega Megi“. I svi smo ubrzo prešli na “Mortal Combat“ igricu, u kojoj se izabrani likovi tuku. I naravno da smo pucali na patke i igrali igre sa pucanjem. Ali nismo kao Mario udarali glavom o zid, niti smo se tukli i isprobavali udarce kao borci, i nismo se igrali sa pravim pištoljima. Slično je i sa mlađim generacijama. Agresivne igrice mogu da dovedu do agresivnog ponašanja, ali svako dete je individua za sebe i svako će drugačije reagovati.
MS: Poslednjih godina vodi se „rat“ između roditelja koji stavljaju slike svoje dece na društvene mreže i onih koji to ni slučajno ne bi radili. Koliko je, realno, opasno postavljati slike dece na Fejsbuk, recimo?
KATARINA: Uh, u tom „ratu’“ ja sam neutralna! Pacifista! Šalu na stranu, i moje mišljenje je poprilično podeljeno kada je ova tema u pitanju. Sa jedne strane shvatam potrebu roditelja da pokažu svoje divno dete prijateljima sa kojima nisu u fizičkom kontaktu nego su samo “prijatelji“ na društvenim mrežama, da podele njihove uspehe sa takmičenja, sporta, iz škole. To je, po mom mišljenju, u redu ako znate ko su vam prijatelji na Facebooku, poznajete ih i znate da ne mogu i ne žele da zloupotrebe fotografije. Sa druge strane, ako imate ogroman broj nepoznatih ljudi na profilu, može doći do zloupotreba samih fotografija, ali i dete možete dovesti u opasnost javno saopštavajući gde se sve dete kreće – gde trenira, gde ide u školu i slično.
MS: Koje su najčešće zamke na internetu koje se dešavaju odraslima?
KATARINA: Slično kao i deci i mladima. Nepažnja, brzopletost, nekad i nerazmišljanje. Ali nismo zaista samo mi odrasli krivi, a nisu ni deca. I čak i ako se najbolje zaštitimo, opet možemo da budemo žrtve nasilja. Tipičan primer sam ja. Duboko verujem u opcije block i delete, ne prihvatam nepoznate ljude na društvene mreže, ne jurim lajkove, ali mi se dešava da mi s vremena na vreme poneki, kako ih ja zovem – psihopata – napiše poruku koja ode u spam, a koja je po sadržaju neprikladna. Eto, i mi stučnjaci za sajber bezbednost možemo da budemo žrtve! Ali šalu na stranu, treba prihvatiti da sa druge strane može da se nađe svakojaka budala. Nekad ne treba reagovati, dovoljno je blokirati tog korisnika, a nekad, ako se pređe granica ukusa i tolerancije, treba reagovati i prijaviti bilo administratorima mreže, bilo, ne daj bože, policiji.
MS: Da li policija zaista reaguje ako neko prijavi pretnje ili slično preko recimo Fejsbuka?
KATARINA: Da! VTK je izuzetna policijska uprava, odlično reaguju, odlične su rezultate ostvarili pre svega u borbi protiv pedofilije, imaju stručnjake za sajber bezbednost.
MS: Govor mržnje na internetu, uvrede i kleveta – i to spada u vrstu nasilja. To je posebno izraženo u Fejsbuk grupama i stranicama. Kako pristupiti tome? Možete li nam dati još neke primere koji oslikavaju sajber nasilje?
KATARINA: Kada vas neko maltretira porukama neprikladnog sadržaja, vređa po verskoj, političkoj, ideološkoj, rasnoj, seksulanoj osnovi, uznemirava, postavlja lažne informacije o vama, pravi grupe na društvenim mrežama u kojima je cilj ismejavanje – sve je to vid nasilja koje se dešava na društvenim mrežama, a koje je učestalo. Krađa identiteta, kao i lažno predstavljanje su takođe problemi. Slikovito objašnjeno – ako imate kćerku, devojčicu od 11,12,13,14 godina, koja na društvenoj mreži ima 4673 prijatelja i postavlja fotografije u provokativnim pozama ili veoma oskudno odevena, da li zaista mislite da: 1. je neko neće uvrediti komentarom? 2. joj neće stići nepristojna ponuda u inbox? 3. neko slučajno neće skinuti te fotografije i iskoristiti ih?
Razmislite dobro! Zato je i bitno usmeriti dete kako da koristi društvene mreže! Objasniti mu da nije potrebno da ima 5000 prijatelja ili pratilaca i da to nije merodavno, niti je to stvaran svet. Moja omiljena rečenica koju ponavljam na svakom predavanju: ako dete učite da ne priča sa nepoznatim ljudima na ulici, naučite ih i da ne komuniciraju sa nepoznatim ljudima u virtuelnom svetu.
MS: Navedite nam neki primer kako otkrivanje određenog detalja može da nam naudi?
KATARINA: Ostavljanje broja telefona, na primer. Zamislite da dozvolite detetu od 10 godina da stavi na Facebook broj svog privatnog telefona. Mislite da ne bi došlo do zloupotrebe? Nemojte ni da razmišljate nego ne ostavljajte takve i slične podatke na društvene mreže! Kratko i jasno! Ako prvo vi ne vodite računa o privatnosti svog deteta i načinu kako da ga zaštite na pravi način, nema tog edukatora koji će vam pomoći.
MS: Šta preporučujete kao načine da predupredimo digitalno nasilje?
KATARINA: Za početak, da budemo obavešteni i svesni potencijalnih posledica. Na popularnim društvenim mrežama moguće je prijaviti sadržaj koji je neprimeren i neprikladan. Postoji za to opcija “report“. Važno je imati u vidu da je lažno predstavljanje, kao i krađa identiteta, kažnjivo. Ovo su ozbiljne povrede koje mogu imati posledice. Setimo se primera čoveka koji se lažno predstavljao kao poznati glumac Sergej Trifunović. On je komunikacijom na internetu stekao nelegalno i bespravno velike količine novca. Na prevaru, a u ime humanitranih donacija, stekao je dobit. Stoga treba obratiti pažnju i na ovakvu vrstu prevara, naročito kada su deca u pitanja. Deci je san da komuniciraju sa svojim idolima iz sveta sporta, muzike, filma, a najčešće su sa druge strane prevaranti.
MS: Smatrate li da su naši ljudi nedovoljno obavešteni na ovu temu? Koji su najbolji načini podizanja svesti o internet bezbednosti?
KATARINA: Edukacija, edukacija, edukacija!
MS: Ima li razlike između naše zemlje i ostatka sveta kada je u pitanju opasnost i zaštita na internetu?
KATARINA: Sajber kriminal je globalni problem, zaštita dece je globalni problem. Srbija nije isključena, meta je kao i sve druge države sveta. U našoj zemlji se možda malo manje priča o ovim temama, ali srećom postoje državne službe, mislim tu na Upravu za visokotehnološki kriminal pre svega, koje imaju odlično međunarodnu saradnju i zapažene uspehe u borbi protiv sajber opasnosti.
MS: Kakve su reakcije polaznika na vašim radionicama?
KATARINA: Uh, neću biti skromna ako kažem da su odlične! Od srednjoškolaca, preko roditelja, studenata… Potrebno je pričati na ovu temu, potrebno je uputiti ljude, dati smernice roditeljima, objasniti prednosti i mane sajber prostora.
MS: Imate li poruku za naše čitateljke?
KATARINA: Pričajte sa svojom decom, posvetite im vreme, družite se. Izgradite odnos poverenja i sigurnosti kod deteta da može da vam se obrati ako naiđe na problem. Ovo je savet i za stvarni i za sajber svet.
Naša sagovornica Katarina Jonev je diplomirani politikolog za međunarodne odnose, master međunarodnog prava i doktorant na Fakultetu za bezbednost. Celog života je u novinarstvu, medijima i PRu, bavi se i organizacijom najvećih događaja u Srbiji. Jedna je od retkih žena analitičara za sajber bezbednosti na ovim prostorima, sarađuje sa nekoliko domaćih i međunarodnih institucija. Autor je mnogobrojnih naučnih radova, učesnik konferencija, predsednik Nadzornog odbora Udruženja IT veštak, član Srpske Kraljevske Akademije Inovacionih nauka, drži edukativne radionice i predavanja za podizanje svesti o opasnostima u sajber prostoru, pre svega kada su u pitanju deca i mladi. Dobitnica je priznanja „Najžena XXI veka“, u okviru delatnosti „Sajber bezbednost“.
Fotografije: Privatna arhiva, Maša Pavlović, Pixabay.com
