Rano jutro, pola osam, vrtićko vreme. Ustala sam sat vremena ranije kako bih svu decu spremila za šetnju, školu, vrtić. I sve je bilo fino, snalazim se nekako, guram kolica, malu nosim u marami. Pogledi su razni: sažaljivi, zavidni, melanholični, nadmeni. Idem dalje.
U jednom trenutku moram da se zaustavim i uđem u radnju da pazarim banane za užinu (treba se obezbediti, ko zna?) i vodu. I tad kreće… Čujem moju omiljenu rečenicu: Videćeš ti kad porastu, ovog puta od anonimne, prekaljene, je li, prodavačice u marketu.
– Sve znam. Imam starijeg sina kod kuće. Ima osam godina – pokušavam da skratim razgovor, međutim, uporna je radnica marketa.
– Ma, to nije ništa. Dok dođu u pubertet, pa krenu bubice…
O, sunce ti poljubim. Nasmešim se u nadi da pametniji ipak popušta.
– Kako ti je ovo mama stavila mašnu? (Popravlja mašnu Simonidi)
Idem ka vrtiću i pokušavam da se setim koliko sam puta čula ovu rečenicu od kako sam postala mama. Videćeš ti kad porastu. Mnogo. Da mi je novčić, mislim.
Ovo je rečenica – bauk, pa, bar starije mame žele da misle da jeste, rečenica koja služi da uplaši nas, ,,mlade“ mame budućih obaveza i koja ima još jednu, ne manje važnu funkciju: da se one koje je izgovaraju postave kao apsolutno dominantne žene, majke, kraljice.
– E, pa drage moje – vodim monolog, niste me uplašile. Obaveza se ne bojim, obaveze se boje mene. Čak umem da budem duhovita na prazan stomak.
Ruku na srce, istina je da su starije mame prošle neke stvari koje nas čekaju i to je samo stvar vremena, godina sa kojim u paketu ide i iskustvo. I ne, ne može mi niko reći da posla ima više nego u prvim godinama bebećeg života: hrani, peri, presvlači, ljuljaj, nosi.
Kasnije se javljaju neki drugi izazovi, ali bar ne moraš da im podržavaš osnovne funkcije. Sami jedu, kake, obuku se. I to je za početak dovoljno. U ovim mislima me prekinu glas prolaznika, momka:
– Svaka čast, kevo.
Pametnom dosta.
Autor: Marija Bjelica
Fotografije: Pixabay.com
