Naš kum kaže: „Ja kad vidim vas dvoje, ja vidim jedno“. Da, to smo mi, nas dvoje, kao jedno. On je meni sve. On je moja druga polovina. On je moja sreća! On je moja ljubav! Uzeli smo se posle samo dva meseca veze, i iskreno, to je bio šok za sve oko nas, ali nama to nije smetalo. Mi smo verovali u nas, mi smo znali da je to to, da je to ono pravo, da smo rođeni jedno za drugo.
Kad sam rekla da se udajem, prvo su me pitali da li sam trudna. Ne, nisam bila trudna, bila sam zaljubljena i volela sam svim srcem, a i bila sam voljena. Poštovala sam ga i on je poštovao mene. Na početku naše zajednice, nailazili smo na osude, na zle komentare, na nerazumevanje. Bili smo neshvaćeni, niko nas nije podržao i verovao u nas. Svi su mislili mladost – ludost, brzo će nas proći, brzo ćemo se razići. Imali smo samo po 21 godinu, ali smo znali… Znali smo da možemo, da hoćemo, znali smo da se volimo….
Gledam parove oko nas, većina se međusobno psuje, vređa, stalno vagaju ko je koliko uradio, ko je šta rekao. Gledam ih kako se razilaze, pa se posle mire, kreću opet iznova… Ali to retko kad izađe na dobro. Žao mi je kada sve to vidim. Žao mi je, jer je ljubav nešto najlepše. Najlepše je kada voliš i kada si voljen, kada poštuješ i razumeš i kada te poštuje i razume.
Nas brak traje 17 godina, imamo troje dece i dan danas se volimo. Volimo se jako, jače nego ikad. Uvek smo sve radili zajedno kako se koje dete rađalo: zajedno smo kupali, zajedno ustajali noću, zajedno brinuli o našoj deci i jedno o drugom. Nismo se svađali nikad. Da, moguće je.
On me voli i ja njega i mi to ne krijemo. On me poznaje, zna kako dišem, uvek zna kako sam, poznaje mi pogled. Na početku smo izgradili nešto lepo, najlepše i to čuvamo i negujemo, ne damo da nestane. Uvek smo nesuglasice rešavali razgovorom i dogovorom, nikad ton nismo povisili jedno na drugo, nikad nismo opsovali jedno drugo. Nikad, jer ne želimo da budemo povređeni, ne želimo da rušimo naš sklad i naš mir. I posle 17 godina braka, ja imam njegovo rame umesto jastuka, ja imam poljubac za laku noć i dobro jutro, ja imam osmeh i zagrljaj kada dođe sa posla…
Imam ljubav, volim i voljena sam. Verujem u ljubav, verujem da postoji, verujem u sreću! Verujem da svako od nas ima svoju drugu polovinu koju će kad tad naći, neko pre, a neko posle. Kada je nađete, vi je čuvajte, vi je negujte, vi je volite i uživajte. Imati ljubav i voleti je nešto najlepše. To se zove sreća.
Autor teksta: Jelena Belajec
O autorki: Rođena u Zemunu, gde je odrasla, školovala se i udala. Preselila se u prigradsko naselje Bečmen kad je shvatila da je grad prenaseljen, te da je ovde mirnije za decu i imaju više slobode. Majka je troje dece, pa joj nikako i nikada nije dosadno. Imaju dva psa, jednog velikog u dvorištu i jednog malog u kući, kao i ribice i papagaja.
Fotografije: Pixabay.com
