Više puta ste pomislili da je vaše dete hiperaktivno? Mislite da ste uradili sve što je u vašoj moći, a vaše dete je i dalje „nemoguće“? Dobijali ste primedbe na ponašanje deteta u vrtiću, školi, na igralištu? Koliko puta ste pomislii da ste loš roditelj? Vaše dete etiketiraju kao nemirno, nevaspitano, brbljivo? Njegovo ponašanje se ne menja bez obzira na nagrade, kazne, pretnje i pohvale? Ovaj tekst vam odgovara na pitanja zašto je to tako. Možda se radi o pravoj hiperaktivnosti kod dece, koja se umnogome razlikuje od razmaženosti i bezobrazluka i apsolutno nema nikakve veze sa činjenicom da ste zakazali u ulozi roditelja.
Šta je ADHD sindrom?
ADHD je skraćenica za termin Attention-Deficit Hyperactivity Disorder, što bi u najjednostavnijem prevodu značilo hiperaktivnost sa poremećajem pažnje. ADD označava deficit pažnje, međutim u najvećem broju slučajeva se ova dva deficita javljaju udruženo.
ADHD je sindrom, tj. skup tri glavna simptoma: hiperaktivnost, impulsivnost i nedostatak pažnje. Podrazumeva preterano nemirnu decu i odrasle sa slabom kontrolom impulsa i kratkotrajnom pažnjom.
Šta je specifično kod dece sa ADHD sindromom?
Deca sa ADHD osim izmenjene hemijske strukture mozga imaju i delimično izmenjenu anatomsku moždanu strukturu. Izmene postoje u oblasti frontalnog korteksa, bazalnih ganglija, moždanom stablu i cerebelumu. Ovo su oblasti zadužene za procese kojima regulišemo pažnju, impulsivno ponašanje, motornu aktivnost i inhibiciju. To su ključni problemi ADHD dece.
Koji tretmani se preporučuju?
Preporučuje se tretman medikamentima u kombinaciji sa dobrom edukacijom roditelja o prirodi problema i bihejvioralnim treningom, kojim se oblikuje detetovo tj. klijentovo (ako su u pitanju odrasli sa ADHD sindromom) ponašanje. Kada je potrebno i kada je to moguće, primenjuje se i neki od vidova psihoterapije.
Koji je cilj intervencija koje se preduzimaju?
Cilj svih intervencija – medikacije, edukacije, bihejvioralne terapije, psihoterapije je da se pomogne i detetu i ostalim članovima porodice da steknu ili povrate unutrašnju ravnotežu. To znači da se detetu sa ADHD sindromom olakša funkcionisanje u porodici i svojoj okolini, kao i da se ublaže posledice koje ADHD ima po okruženje, vršnjake, braću i sestre. Jako je bitno da cela porodica učestvuje!
Hiperaktivnost kod dece – šta je jako važno znati?
Važno je znati da je ADHD sindrom nasledan i da to što vaše dete ima ADHD ne znači da sta vi loš roditelj koji nije vaspitao dete na pravi način. Međutim, iako za sada ne postoji način da se detetov problem trajno eliminiše, od presudnog značaja je da se na vreme reaguje, čim se pojave, odnosno primete prvi simptomi.
Činjenica je da ako ništa ne radimo po tom pitanju, dete rapidno propada, a broj i vrsta detetovih neuspeha se umnožava, pa se primarni problem (pažnje i hiperaktivnosti) komplikuje dodatnim psihološkim problemima tipa anksioznosti, depresije, maloletničke delikvencije, poremećaja ponašanja itd.
Zapuštanje ADHD problema ugrožava i kvalitet života svakog člana porodice tog deteta, dakle, i roditelja i ostale braće ili sestara ADHD deteta. Hiperaktivno dete je veliki izazov za opstanak braka i cele porodice! Dakle, ADHD neće prestati sam od sebe kako dete bivae starije, ali mu možete pomoći u suočavanju sa izazovima koje ovaj nosi.
Šta to znači?
To znači da će hiperaktivno dete biti bolje, uspešnije, dostupnije kad bude starije ili kad sasvim odraste u odnosu na period detinjstva. Ali, u grupi svojih vršnjaka, kad bude imao 30, 40, 50 i više godina i kada bude uglavnom u ravnoteži, uvek će biti upadljiv zbog svoje prirode – brz, pun energije i akcije.
Kako prepoznati hiperaktivnost kod deteta?
Predstavićemo vam kako ADHD sindrom izgleda prema klasifikaciji DSM IV.
PROBLEM HIPERAKTIVNOSTI I IMPULSIVNOSTI:
1. Stalno se vrpolji i meškolji u stolici
2. Ustaje u učionici ili u drugim situacijama koje zahtevaju sedenje, čekanje na red, strpljenje
3. Trčkara okolo, pentra se kad to nije primereno situaciji, na opomenu ne može da se smiri. (Adolescenti i odrasli sa ovim problemom imaju doživljaj unutrašnjeg nemira)
4. Ima poteškoća da se igra opušteno i u tišini
5. Stalno u pokretu, (kao da “ima motor u turu”), i lako mu postane dosadno
6. Izrazito brbljivo dete
7. Brzopleto, nepromišljeno daje odgovore, ne čekajući da pitanje bude izgovoreno do kraja
8. Ne može da sačeka svoj red
9. Često prekida razgovor i aktivnosti drugih, upada drugima u reč, kvari drugima igru, ali ne iz zle namere, pakosti.
PROBLEMI SA PAŽNJOM I KONCENTRACIJOM:
1. Često ne uspeva da se koncentriše na detalje. Pravi greške previda (zadaci, posao, druge aktivnosti)
2. Ima teškoće zadržavanja pažnje na zadatku, aktivnosti
3. Obično se ima utisak da ne sluša kad mu se direktno obraćate
4. Obično ne prati instrukciju do kraja, brzopleto je, te ne uspeva da završi kućne, školske obaveze, ili obaveze na poslu. Ovaj neuspeh nije posledica namernog odbijanja obaveze ili nerazumevanje instrukcije
5. Obično ima problem da se organizuje oko zadatka ili aktivnosti
6. Obično izbegava ili se nerado angažuje na zadacima koji traže dugotrajne mentalne nepore
7. Lako izgubi stvari neophodne za svakodnevno funkcionisanje (npr. Igračke, olovke, pribor…)
8. Pažnju mu je lako odvratiti sporednim, spoljnim, nevažnim stimulusima
9. Obično mora da se podseća da uradi svakodnevne aktivnosti.
Da bi se dijagnostikovao ADHD potrebno je da dete ispoljava najmanje šest od devet simptoma iz jedne ili druge grupe, kontinuirano minimum šest meseci u stepenu koji ozbiljno narušava funkcionisanje deteta u poređenju sa njegovim vršnjacima.
Koje su osobine karakteristične za decu sa ADHD sindromom?
Ova deca su pametna, iskrena, spontana, naivna, puna ljubavi, veoma osetljiva ,izrazito darežljiva i humana, dosta njih su umetničke duše. Često imaju osećaj da su neshvaćena i da nigde ne pripadaju. Svesni su da nemaju nikakvu lošu nameru i uradiće sve da skrenu pažnju na sebe, najčešće na pogrešan način. Svojim ponašanjem privlače pažnju tako da postaju dežurni ‘’animatori’’ u vrtiću, u školi, parku…ludirajući se, praveći grimace, kreveljeći se …zbog toga su često i ‘’dežurni krivci’’.
Ono što treba da shvatimo jeste da sve to rade jer žude za ljubavlju, druženjem, prihvatanjem i vode se porukom ,,Ja sam ok, vi ste ok!’’ Takvi kakvi jesu -impulsivni, nepromišljeni, nepažljivi, brzopleti se teško uklapaju u okruženje ‘’sporijih’’.
S obzirom na to da su u većini slučajeva dobili kritiku, kaznu, grdnju, ismevanje, a bez ikakve svoje loše namere, vođeni tim iskustvom u pubertetu formiraju novi stav koji glasi ,,Ja sam ok, vi niste ok!’’
Zato, da ne bi došlo do niza problema koji nastaju kao posledica pogrešnog pristupa ovakvoj deci i da dete ne bi ‘’izgubilo pravac’,’ od izuzetnog značaja je da se, osim roditelja, uključe i vaspitači, učitelji, nastavnici, kako bi se preduzele adekvatne mere da se dete sa ADHD sindromom što bolje infiltrira u društvo i izvuče njegov maksimum i sve pozitivne karakteristike koje ono poseduje.
Da li se ADHD kod svakog deteta ispoljava na isti način?
Ne. ADHD se manifestuje na različite načine, a ugrubo možemo razlikovati tri tipa ovog sindroma:
1. Pretežno hiperaktivno impulsivni tip, koji je češći kod dečaka nego kod devojčica i manifestuje se relativno dobrim školskim uspehom, ali problemima u ponašanju i komunikaciji sa vršnjacima i odraslima.
1. Pretežno tip sa nedostatkom pažnje, koji je češći kod devojčica i manifestuje se izrazito lošim školskim uspehom, koji je nesrazmeran umnim kapacitetima, iako su ova deca mirna, povučena i nemaju problem sa poštovanjem pravila u školi ili kući.
2. Kombinovani tip, koji je ujedno i najčešći i opet karakterističniji za dečake nego za devojčice. Osim lošeg školskog uspeha, ova deca odaju utisak vaspitno zapuštene, bezobrazne dece kojom nisu zadovoljni ni roditelji, ni vršnjaci, ni vaspitači/nastavnici.Ne uklapaju se nigde i jako puno trpe, kao i svi koji su sa njima u svakodnevnom kontaktu.
Da li je hiperaktivnost češća kod dečaka ili kod devojčica?
ADHD se, prema dosadašnjim istraživanjima, javlja 3-5 puta češće kod dečaka. Za dečake je karakterističniji prvi i treći tip, dok se kod devojčica uglavnom javlja drugi tip. Međutim, istraživanja potvrđuju da i devojčice možemo rasporediti u sva tri navedena tipa. One koje pripadaju prvom tipu su poznatije kao ‘’muškobanjaste’’, drugom tipu pripadaju sanjarke, stidljivice i devojčice koje su stalno odsutne i u svom svetu.Treći tip pripada takozvanim ‘’ brbljivicama’’.
Kome se obratiti ukoliko prepoznate simptome?
Dijagnostika i pristup tretmanu kod ovakvog poremećaja zahteva multidisciplinarni rad lekara, psihologa, defektologa, vaspitača, pedagoga. Pristup svakom detetu je individualan i zahteva mnogo strpljenja, pažnje i bavljanja detetom. Ne postoji tretman koji bi u potpunosti u svakom slučaju rešio ovaj problem. Pristup i rezultati nisu isti kod svakog deteta. Ukoliko posumnjate na postojanje ADHD – a, najbolje je konsultovati izabranog lekara vašeg deteta, koji će vas uputiti na dalje preglede.
Nikako ne dijagnostikujte ADHD na svoju ruku!
Jako je bitno konsultovati se sa stručnim licem, jer je u dosta slučajeva detetov nemirluk i inaćenje jedna od razvojnih faza koja ce proći, i ne mora ima ima veze sa ADHD sindromom!
Procentualno o ADHD sindromu
• 25% dece sa ADHD sindromom ne poštuje autoritet (nekontrolisani bes, verbalna, fizička agresija, inat, neposlušnost)
• Stepen emotivnog i socijalnog razvoja ADHD deteta je 30% sporiji nego kod njihovih vršnjaka bez ADHD. To znači da je jedan ADHD desetogodišnjak zreo kao sedmogodišnjak bez ovog problema. Ili, ADHD šesnaestogodišnjak je sposoban da zaključuje i rešava probleme kao neki 11-togodišnjak. Roditelji ove dece mogu da pruže mnogo primera ovakvog ponašanja.
• 30% roditelja dece sa ADHD sindromom se razvode ili rastaju češće nego roditelji dece bez ADHD sindroma.
• Tinejdžeri sa ADHD naprave skoro četiri puta više incidenata u saobraćaju nego njihovi vršnjaci. Osim toga, naprave sedam puta češće i druge saobraćajne prekršaje nego oni bez ADHD sidroma.
• 75% dečaka je hiperaktivno i 60% devojčica sa ADHD je takođe hiperaktivno. To znači da 25% ADHD dečaka i 40% ADHD devojčica ima SAMO nedostatak pažnje.
• 21% ADHD učenika redovno beži iz škole.
• 30% ponavlja godinu.
• 35% definitivno napusti školovanje.
• 40% je suspendovano iz škole zbog ponašanja.
• 40% dece sa ADHD ima bar jednog roditelja sa istim problemom.
Ono što je interesantno jeste da je veliki broj poznatih javnih ličnosti i naučnika imao ili ima ADHD ili ADD, kao npr. Albert Ajnštajn, Tomas Edison, Bil Gejts, Volfgang Amadeus Mocart, Leonardo da Vinči, Van Gog, Salvador Dali, Alfred Hičkok, Stiven Spilberg, Tom Kruz, Džim Keri i Vil Smit.
Ako su oni uspeli, zašto ne bi moglo i vaše dete? Možda baš u njemu spava budući genije. Na vama je da ga probudite!
