– Mama, meni se sviđa Vukašin, ali on je zaljubljen u Lanu – pamtim reči moje četvorogodišnje devojčice kad je prvi put progovorila o svojoj vrtićkoj simpatiji.
– Ma, pusti ga, ima još dečaka, a tek će ih biti – odgovorila sam joj tada, dok je u meni mala petogodišnja Ja vrištala: “Ma kako u Lanu, ti si tako slatka, umilna, dugih pletenica, gde su mu oči!”.
– Ali, mama, meni se samo Vukašin sviđa, nijedan drugi – tužnim, skrušenim glasom uporno me je ubeđivalo moje čedo.
A u meni se rodilo bezbroj pitanja. Bože, da li ću umeti da je u životu posavetujem kako treba? Kako ću da je utešim kada prvi put bude izistinski patila? Kako ću da je uverim da taj neki nije zaista i jedan, jedini? Da li sam dorasla tom zadatku?
A neki će joj, jednom makar, slomiti srce, znam. To je neminovno. Kad bih samo znala koji je to, gde je sad, da ga pronađem i pripretim mu još dok je mali.
Znam, mora ona da prođe svojim stazama i doživi svoja iskustva. Ne mogu podmetnuti svoje boli mesto njenih. A tako rado bih.
Tako rado bih joj, već sad, ispričala svoja iskustva i rekla joj da svi ti koji je povrede jednoga dana neće biti važni. Da sve to prođe. Ali, ona mi ne bi poverovala.
– Mama, Lana je odlučila da joj Vukašin bude momak, poljubila ga i eto sad su momak i devojka – još jedna rečenica moje ćerkice koja me prenu iz misli.
Pa da, agresivna već, a tako mala. Kakva li će tek biti kad poraste. Sećam se dobro takvih koje su bukvalno saletale momke.
Ispričam mužu, a on mi se smeje. Ona ima samo četiri godine, ženo, šta ti je, kaže.
Jest’, ima četiri, a sutra će imati šesnaest, pa dvadeset tri. I neće se promeniti. A ova naša će i tada stidljivo uvrtati pletenicu i stajati po strani.
Smešna i sama sebi, pomislila sam kako mi jednoga dana dolazi sva podbula od suza jer ju je on izdao. Pogledao drugu. Tražio broj njenoj drugarici. Okrenuo glavu od nje. Nije joj se javio na ulici. Poljubio drugu devojku u diskoteci.
Zamišljam nju, moju malu devojčicu, čije je srce upravo slomljeno i koja ne zna da će to proći. Jer, sada je boli, boli je jako. I oseća kao da se ceo svet ruši.
Kojim ću rečima da je utešim? Da li će dovoljan biti samo zagrljaj i prećutno razumevanje?
Da li sam uopšte, sa svoje trideset četiri godine, išta naučila? Jer, iako sam prošla nekoliko povređivanja i zacelila nekoliko ljubavnih rana, koje su tada bolele kao da su nožem načinjene, a ne budem umela da pomognem devojci koja isto to preživljava, da li ja onda uopšte išta znam?
– Mama, Vukašin mi je rekao da mu se sviđam – rekla mi je kad su išli u drugi razred.
Ha, znala sam. Došla maca na vratanca – samozadovoljno je izletelo iz mene.
Šta sad da joj savetujem? Da ga “šutne” jer se pre pravio da ona ne postoji ili da uživa u konačnom ostvarenju svog dugogodišnjeg cilja? Da obrati pažnju na onog malog Miloša koji je obožava i tako je pažljiv prema njoj, pozajmljuje joj zarezač, nosi torbu do škole, gleda je kao princezu.
– Meni se čini da je Miloš baš dobar dečak, ponaša se kao džentlmen prema tebi, poštuje te – pokušah da prebacim temu sa Vukašina na mog miljenika.
– Miloš mi se ne sviđa. On mi je drug i to je sve – neumoljiva je ona, i više ne nosi pletenice.
Već vidim nevolju u najavi: dopadaće joj se “loši momci”, oni koji se igraju nežnim devojačkim srcem, a ovi dobri biće joj nezanimljivi. A oni se tako lako prozru, čak i ako imaju osam godina.
Ma, šta ja da joj kažem, kad sam glavom bez obzira bežala od onog Save što je blenuo u mene kao tele, a bio dooobaaar… Sa kojim pravom ja da je usmeravam kad sam dozvolila da me, čak tri puta, prevari onaj Dušan na koga su se “ložile” sve devojčice u sedmom osnovne i koji je imao tako dobru “spiku”…
Muž mi se i dalje smeje i kaže mi da je pustim da sama bira. I simpatije i sve ostalo. Lako je tebi kad se tebi ne jada, već meni, kažem mu. Osećam se odgovornom da je bar nekako usmerim. Da ne ponovi moje greške. Koliko god bezazleno sada zvučale.
Kao što je juče imala četiri, a danas osam, tako će sutra imati dvanaest, a prekosutra šesnaest godina. Ljubavni krah tada neće ispoljiti samo kroz kiseli osmeh, već kroz ozbiljnu patnju. Pišući stranice i stranice svog dnevnika, slušajući srceparajuće balade, plačući uz tužan film. Možda će pokvariti i koju ocenu.
I znam da kroz to mora proći. Sama.
Ali ću ipak biti uz nju. Da sa njom, ako bude uopšte htela da me sasluša, podelim svoje nekadašnje ljubavne jade. Da je naučim par caka koje pale. Da je zagrlim dok plače (ili guta suze dok se ne zaključa u svoju sobu). Da je izvedem na pozorišnu predstavu ili na vikend u akva park da joj skrenem misli.
Sa Vukašina. Sa Uroša. Sa Mihajla. Sa bilo kojeg dripca koji će je povrediti.
Da je podsetim da, ukoliko bude pametno birala, srcem i intuicijom, mudrošću koja se iskustvom razvija, će jednoga dana uz sebe imati muškarca koji je voli i ceni, kao što ja, nakon Dušana, Ivana, Petra i Marka koji su me povredili, sada već godinama imam njenog tatu.
Da je on došao onog trena kada sam sebi postala najvažnija. Kada sam u potpunosti zavolela sebe.
– Mama, Vukašin je poklonio Milici plavu narukvicu. Kaže da će joj ići uz oči – zbunjeno me gleda, kao da očekuje neko objašnjenje od mene.
– Oblači se, idemo u bioskop, pa na kolače – odgovaram istog trena.
Mame ne mogu da prežive ljubavnu bol umesto dece. Ali mogu da vidaju rane.
Autor teksta: Ružica Mihajlov
Fotografije: Pixabay.com
