Subota ujutru… dan za veliko spremanje. Ja do guše u hemiji, među krpama za brisanje prašine. A dušu bih svoju dala za neko dobro vino i muziku za ples.
Onda se setim: pa imam još da dovršim dva započeta teksta i dogovorim sastanak sa klijentom. Godinama već ne stižem da uradim sve tokom radne nedelje, pa vikendom dodajem puzle koje nedostaju. Popodne odvojim za igranjac sa detetom, porodičnu šetnju ili goste.
Kada sam poslednji put izašla sa mužem? Recimo, na večeru? Ne mogu da se setim. A umeli smo da plešemo po celu noć…
Večiti nedostatak vremena, obaveze oko deteta, stan kao da je vazda na njega atomska bomba pala… Sve su to razlozi zbog kojih su se izlasci u dvoje sveli na proslave godišnjice.
Bacam krpu. Do đavola sve. Proveravam sa mamom da li može večeras da pričuva Nataliju. Pristaje (živele bake!).
Odlazim da operem kosu i zovem Bistronomiju da mi rezervišu dva mesta. Do prozora. Znam da imaju vrhunsko vino i da puštaju isključivo francusku muziku. A možda i probamo to čuveno “samo jedno jelo”.
Mužu sam javila (dok je bio u parku sa malom, jer sam ih đuture izbacila iz stana da mi ne smetaju dok izigravam Pepeljugu) da je večeras samo moj.
– Šta slavimo? – pitao je.
– E, ne’š vala – kažem samoj sebi.
Idemo večeras da samoproglasimo praznik.
Zašto prestanemo da izlazimo u dvoje?
Dok sam fenirala kosu razmišljala sam kako je i zašto došlo do toga da izlaske u dvoje odbacimo kao nešto što je u jednom braku važno? Ne samo moj muž i ja. Gotovo svi koje poznajem. Barem oni što imaju decu.
Ako se i desi da negde izađemo, to je pod obavezno sa prijateljima, kumovima, u nekom društvu. Nikad, ili retko, sami. To, kao, više nije važno.
Sve se podređuje potrebama – deteta, posla, kuće, društvenih odnosa… Potrebe nas, kao para, stavljamo negde po strani. Toliko daleko, da se mnogi na tu stranu više i ne vrate. Smetnu s uma. Zaborave kako je nekad bilo.
Dok smo se muvali, muvali smo se. Sad je najromantičnije što radimo gledanje filmova.
Ma daaaaj… nema šanse. Ne može.
Završavam moje dvominutno šminkanje (šta su ti godine prakse) i navlačim kaput, dok mi on trubi odole (odvezao je malu kod bake).
Dočeka me zvižduk iz kola. Obukla sam haljinu posle sto godina. Primetio je, dobar znak.
Ajmo u provod. Samo nas dvoje.
Kad je nešto toliko dobro – dovoljno je samo jedno
Bistronomija je restoran u kojem se služi samo jedno jelo. Samo jedno. To vam je što vam je. 🙂
Priznajem da sam bila totalno iznenađenja saznanjem da tako nešto postoji (gle čuda, ne samo u Novom Sadu, nego i u Parizu, Ženevi i Njujorku).
Čak i onako skeptičnu, kakva sam bila dok sam pisala prvi članak o ovom restoranu, oduševila me je njihova deviza, kojom sam nazvala podnaslov ovog pasusa.
Ima smisla. Hajde da pružimo šansu tom “samo jednom”.
Jelu.
I muškarcu.
Panika – imamo li još šta da pričamo?
Kad se dugogodišnja svakodnevna komunikacija između partnera svede na dnevna dešavanja i porodično-poslovnu problematiku, onda se rodi bojazan da vas dvoje, u stvari, možda više i nemate drugih tema za razgovor. Uh, baš strašno zvuči, zar ne?
Ipak, već dok smo birali vince koje ćemo piti, smejali smo se internoj šali sa Medenog meseca, gde smo imali neku urnebesnu situaciju sa slatkim kefalonijskim vinom…
Stiglo predjelo – miks zelenih salata sa prepečenim semenkama golice. Dok smo uz to grickali američki bejgls, opuštencija se nastavila.
I evo nas, nas dvoje, bez deteta, bez društva, kako sedimo i pričamo. I zamislite – ne o poslu. I ne o detetu. Još smo živi, još imamo tema, jeee!
Pošto ovde nema gubljenja vremena u razmišljanju šta ćete naručiti – jer je opcija samo jedna, celo veče smo ukrali samo za nas.
Oko nas su sedela još dva mlađa para. Ne znam o čemu su oni razgovarali. Možda se oni još zabavljaju ili su tek u fazi muvanja. Možda ni ne razmišljaju da brak neke stvari neminovno menja i da će se, možda, za samo nekoliko godina, zabiti u kuću, u obaveze i zaobilaziti restorane.
A, možda će se i jednog dana setiti da je pored njih, u Bistronomiji, sedeo jedan „ludi“ bračni par koji se toliko smejao, da će poželeti da budu baš kao i to dvoje.
Probajte ga iznova…
Glavno jelo – jedino u ovom restoranu, stiglo je u pravi čas. Vince nas je razgalilo, prisetili smo se gomile sjajnih situacija i taman je bilo vreme da se užitku doda i onaj gurmanski.
A užitak – vrhunski. Mekše meso u životu nisam probala. Nešto potpuno jednostavno, a tako dobro. A notu posebnosti daje sos od 18 tajnih sastojaka – zagonetan kao i svaka prava ljubav, kap mističnosti u moru svega što se nudi svuda…
Moja jača polovina oduševila se na prvu „loptu“, dok je meni trebalo barem pet zalogaja da proniknem u srž tog ukusa, koji mi je u potpunosti opčinio nepce. Detalje o „samo jednom jelu“ opisala sam ovde. Sledeći put dolazimo na ručak sa malenom, jer je subotom klopa za decu besplatna.
Kad smo već skoro ispraznili tanjire, pao je plan da sledećeg meseca otputujemo na vikend, sami.
Dogovor je „zapečaćen“ francuskim sufleom i neodoljivim mirisom vanile i čokolade. Vazdušasti slatkiš podigao nas je na noge, baš kao i lagana francuska pesma, i mi završismo u zagrljaju, plešući.
Ona dva para su se smeškala, ali valjda su već shvatili da smo se totalno opustili i prepustili trenutku…
Otišli smo kući zagrljeni. Ja sam ponovo bila ona uzbudljiva devojka koja ga iznova iznenađuje, a on opet onaj momak koji me zasmejava i daje notu lucidnosti sivilu svakodnevice.
U pravu su ovi iz restorana. Dovoljno je samo jedno jelo. I samo jedan muškarac.
I ako na trenutak pomislite da bi moglo/mogao da vam dosadi, probajte ga iznova. Setićete se zašto ste se odlučili baš za njega.
I podsećajte se s vremena na vreme.
Ja hoću.
Fotografije: Maša Pavlović (Mamin sajt)
Tekst je napisan u saradnji sa restoranom Bistronomija, Novi Sad (021/45-09-49)
[…] Jedan muškarac i jedno jelo – da li je dovoljno? […]