Bog je zaboravio da sam Iva Ivić. Bog je zaboravio kada sam bila plava. Bog je zaboravio kada sam izlazila u grad vikendom. Bog je zaboravio kada sam upoznala svog muža. Bog je zaboravio kada sam išla u školu. Bog je zaboravio kada sam diplomirala. Bog je zaboravio da mi je najbolja drugarica bila Kristina. Bog je zaboravio da radim od svoje osamnaeste godine. Bog je zaboravio da sam jedva ostala živa kada sam rođena. Bog je zaboravio da sam bila trudna. Bog je zaboravio da sam se udala u sred nedelje. Bog je zaboravio da sam aplicirala za posao novinara, na desetine medijskih kuća.
Sve je to zaboravljeno. Osim da i dalje umem da pišem.
Valjda je ljubav prema pisanju večna, a talenat koji posedujem je kao i vožnja bicikla. Jednom kada se nauči, više se nikada ne zaboravlja. A nije da nisam imala vremena. Ni inspiracije. Čak sam za to vreme napisala i oproštajnu pesmu kada sam odlazila na porodiljsko i kada se rodila ona – pesmu sam posvetila njoj.
Moj život se deli na pre i posle nje
Zato je i Bog zaboravio na mnogo toga. Pre nje sam bila vesela, savesna, osećajna, luckasta, druželjubiva. Sada sam samo Srećna. Nisam mogla pretpostaviti da mogu bilo koga više da volim od sestrinog petogodišnjeg sina Vuka. Kada se rodila ona, ščepala sam je onako krvavu i izljubila. Kao da nemam čitav život da je grlim i ljubim. Sećam se reči babice: „Majko, dosta je bilo, moramo je srediti“.
U tom trenutku, kada je rođena, ništa mi nije bilo bitno. Samo ona. Ona i ja. Kao da je vreme stalo. Kao da sam ponovo rođena. Rođena kada i moja curica. Pa polako. Učimo zajedno sve. Da previjamo pelene, da se oblačimo. Da hodamo. Pričamo. Smejemo se. Rastemo. Nisam ni znala da se te stvari ne uče. To sve dođe samo po sebi.
Bog mi je poslao ćerku u pravi čas
Iako, stalno nešto čekaš. Prvo da malo proživiš, pa da malo proputuješ, pa da malo odrasteš, pa da imaš vremena samo za sebe, pa da krene karijera, novac… Dok ti to sve sačekaš, ode zdravlje. Strada kičma. Odoše živci. Odoše godine. Ili kada baš ti planiraš da rodiš – ne da ti se… A ja… Niti sam proživela, niti putovala, niti karijeru imam. Da je nisam pre osam meseci rodila, ne bih imala ništa osim zdravlja. Sada – imam sve!
Mali život, koji si ti stvorio, rodio. Naše remek delo. Što bi stari rekli, da ste je poručili – ne bi takva bila. Puj, puj… Da se ne pokvari. Ona je naš nebrušeni dijamant, koji treba brusiti. Da zasija k’o najsjajnija zvezda. Ne da bude tamo neki dr mr, neka poznata ličnost… Nisam od tih preambicioznih majki.
Najveća želja mi je da postane čovek. Dobar čovek.
Nebitno da li će imati plavu ili smeđu kosu. Da li će izrasti u nisku ili visoku devojku. Nebitno da li će biti debela ili mršava. Nebitno da li će ličiti na mamu ili tatu. Nebitno da li će biti kancelarijski radnik ili doktor…. Sve je to nebitno, ako je jednog dana ne izvedemo na pravi put. Ako skrenemo mi sa puta, automatski skreće i ona. Bog da joj podari zdravlje, za svoje snove će morati sama da se potrudi, a za sve ostalo tu su mama i tata.
Nas dvoje, koji ćemo saglasno donositi odluke. Nekada ih uspešno sprovesti u delo. Nekada i ne. Koji će biti tu uz nju kada je na vrhu, ali je i bodriti kada padne na dno. Koji će joj brisati suze sa lica, ali i koji će se smejati zajedno sa njom. Koji će njene odluke i izbore podržati. Koji će joj dati krila da poleti. Da svije jednog dana svoje gnezdo. Ali joj staviti do znanja da u svoje gnezdo, gde je rođena i odrasla uvek može da svrati i da se vrati.
Koji će možda biti nekada i okrutni prema njoj, ali samo zarad njenog dobra. Koji neće baš uvek biti super – kul mama i tata. Ali sve je to zbog puta. Možda je taj put duži, možda se tim putem ređe ide. Svim silama ću se truditi da i kada skrenemo, da pronađemo pravi put. Biće uspona i padova. Biće suza i sreće. Biće trnovit put do cilja.
Cilj je krajnje jednostavan – biti čovek
Baš zato što je toliko jednostavno, biće previše komplikovano uspeti i istrajati u ulozi zvanoj roditelj. Biće trenutaka kada ću biti najbolja mama na svetu. A i najgora. Biće kada će biti ponosna na mene. A biće i kada će me se stideti. Biće trenutaka kada će biti otvorena prema meni. Biće kada će mi slagati. Svega sam svesna. Samo nisam svesna, te bezgranične ljubavi. Jedino nju ne mogu da opišem. Da stavim na papir. Da podvučem crtu i kažem volim te toliko i toliko.
Mila moja, sve se da kupiti, osim naše ljubavi
Moje prema tebi. A kasnije i tvoje prema meni. Sve se to gradi. Danima, mesecima, godinama, decenijama. Dobar temelj je glavni. Stub kuće je tata. Ja sam ti oslonac. A ti si naša snaga. Koja nas pokreće, okreće, rotira i baca u razne situacije i iskušenja.
Razgovor između majke i ćerke, koji sam usputno danas čula, gurajući kolica sa bebom i kesom iz prodavnice me je ostavio zatečenom. Zapanjio i rastužio u isto vreme. Rezime njihovog dijaloga – ukoliko majka ne kupi detetu novi model makserica i ne uplati zimovanje na Jahorini reći će tati da… Tu već nisam mogla da slušam… Uši mi se začepiše. Oči zamagliše. Pomislih da sanjam. Ali me Milino gugatanje i vrištanje od sreće i dragosti trgnulo.
Bože – hvala ti. Prvo što nisam nikada bila takva prema svojim roditeljima. Hvala ti što me nisu tako vaspitali. Hvala ti što su mi uvek pružali više ljubavi od materijalnog. Bože hvala ti što sam majka i što imam tu veliku odgovornost da sazidam šupu ili soliter. Ova majka, slučajni prolaznik, ima avion od ćerke, ali spolja samo… Iznutra ima bezosećajnog stranca, koji u njoj samo vidi štampač novca i bankomat. Ćerku koja njenu ljubav procenjuje hiljadama, nulama i ispisanim čekovima. Koja će sutra moju Milu da proceni po patikama koje nosi i po destinaciji gde letuje.
Boriću se protiv toga dok sam živa, ne zvala se ja Iva.
Autor teksta: Iva Radanović
O autoru: po zanimanju diplomirani menadžer u medijima, ali radi u jednoj prodavnici. Mama jednogodišnje devojčice. Optimizam joj je urođena osobina, kod nje je čaša uvek do pola puna.
Foto: PixaBay
