Maćeha. Tabu i bu tema. Reč sa ružnim prizvukom i predrasudom, jer je uvek vezujemo za loše, sećajući se svih priča, Pepeljuge i ostalih bajki. Pokušavam da nađem sinonim za istu, ali mi ne polazi za rukom. Maternji jezik mi ne dopušta. Nema sinonima, kao što nema ni prave zamenice za reč mama. Slažemo se, zar ne?
No, da ne dužim: između ostalih život mi je dodelio i ovu funkciju i ja zahvaljem na svakom daru ma kakav on bio. Nosim mnogobrojne krstove, šta mi znači još jedan, pitam se.
A na prećutno pitanje da li je teško biti maćeha, odgovaram jednostavno: Nije lako.
Zbog čega, pitanja se nižu.
Nije lako, jer obično nisi prozvan da učestvuješ u vaspitanju, imaš autoritet ali ga nikad stvarno ne upotrebljavaš, jer je biološki roditelj uvek u pravu i njegova je poslednja.
Nije lako, jer ako si blaga – nije ti stalo; ako si stroga – mrziš tuđe dete; ako imaš svoju decu, a prvo udovoljiš njihovim željama – sebična si; ako prvo udovoljiš željama posinka – ulaguješ se i sl.
E, sad, kako sam se ja snašla?
Rekla bih da dobro plivam u ovim vodama. Ne ulagujem se, umem da podviknem, umem da napravim tortu za koju me zamoli, opomenem u vezi sa spremanjem sobe, kupim plavu posteljinu, sredim ormar, budem kritična, poljubim ga za laku noć, kad kreće u školu…
Sve dolazi prirodno. Ne mešam se ni previše, ni premalo, kažem šta mislim, izađem u susret kad god mogu u vezi sa bilo čim. I da, volim svog posinka, jer je on deo mog muža, i deo mog života.
A opet, više volim svoju decu, naravno.
I tako. Daleko od toga da je sve sve uvek fino, krasno i bajno. Ne. Umem da se posvađam, vičem, insistiram na nekim stvarima, ali isto tako mogu reći da mi je drago što je ovde, jer sam sigurna da je na najboljem mestu na kom može da bude.
Naiđu tako dani…
Naiđu tako dani… Bude mi žao, jer je osuđen na ovakav raspolućen život, na putovanja i truckanja, duge viber pozive… Ipak je on samo dete, a deca stvarno nikad nisu ni za šta kriva. Krivi smo mi, kaže čika Đole.
Moji klinci ga obožavaju, ipak je on stariji bata, mangup koji svašta zna, a iskreno, ja uvek kažem da imam troje dece, pa mi ponekad bude krivo kad me u javnosti oslovi imenom.
Sve u svemu, sigurna sam da bi mi život bio jednostavniji da sam odabrala za muža nekog bez „tereta“, kako to pogrdno kažu, ali ja sam ovo svesno odobrala i ne kajem se.
Učim da dam najbolje od sebe, da volim bezgranično.
Često mi pođe za rukom i to je najlepši osećaj.
Autor: Marija Bjelica
Fotografije: Pixabay.com
