Gordana Takač je živela u Novom Sadu, dok se pre 19 godina nije preselila u Italiju. Pre toga, posećivala je rodbinu koja je tu nastanjena i tako i upoznala svog supruga, Italijana Andreu. Majka je šesnaestogodišnjeg Davida, a sa svojom porodicom živi u mestu Molina di Kuosa, koje se nalazi između gradova Pize i Luke, u pokrajini Toskana.
Gordana je sa nama podelila svoje impresije o životu u Italiji, a kroz razgovor smo se osvrnuli na sve bitne segmente: školovanje i vaspitanje dece, druženje, poslovnu sferu, standard, hranu, položaj žena, običaje…
Najveća razlika između života u Italiji i života u Srbiji, koju Gordana primećuje, je da se u Italiji živi u kući, dok se kod nas živi van kuće.
– U Italiji nema toliko kafenisanja po kafićima, dok su kafići kod nas stalno puni. Tamo je to više kad zaista postoji potreba: žedna sam pa moram da se zaustavim da kupim vodu ili kad vam pomere poslovni sastanak, pa se zaustavite na pauzi da istresete kafu na eks – pojašnjava nam svoj utisak.
Deca u Italiji – školovanje, vaspitanje, aktivnosti, druženje…
U Italiji se u zabavište kreće sa tri, a u školu sa šest godina. Osnovna škola traje pet godina, nakon čega sledi tri godine srednje škole, pa usmerenje dužine od oko 4 ili 5 godina. Srednja škola je obavezna.
– Posle škole, mali Italijani se uglavnom bave sportom, ali malo njih istraje. Problem je i što mora stalno neko da ih vozika, a to onda zavisi od slobodnog vremena roditelja. Recimo u srednjim školama postoje kursevi koje nudi sama škola – navodi naša sagovornica, te nastavlja – U mojoj blizini devojčice se uglavnom opredeljuju za ples, a dečaci za fudbal, basket ili borilački sport. Tenis je jako skup.
Ona dodaje da su za iole pristojan život u Italiji neophodne dve plate u kući. Stoga, većina žena radi, a deca rano kreću u jaslice, ređe ih čuvaju bake i deke.
– Primećujem da su italijanska deca više razmažena od naše dece, manje se druže, prilično ih ograničavaju u društvu i prostoru. To je tako do neke 14. ili 15. godine, dok ne dobiju dozvolu za motor – kaže Gordana.
Kako se Italijani druže i zabavljaju
Piza i Luka, između kojih živi Gordanina porodica, su mali gradovi, poput Padove, Verone, Pistoje… Oba grada su ograđena srednjovekovnim zidinama, nešto slično kao naš Petrovaradin. Veći deo stanovništva živi u mnogobrojnim seocima van gradova.
– U samom gradu ljudi imaju više mogućnosti za školovanje, a van grada su uglavnom mali privrednici ili ručna, kućna izrada, mala privreda. Na primer, neko ko ima restoran, zaposliće članove porodice. Kao i neko ko ima radnju… I uglavnom svako ima neki mali biznis. Iz tog razloga oni nemaju toliku potrebu da se školuju.
Gordana kaže da zimi druženja uglavnom nema, sem novogodišnjih i uskršnjih praznika. U najčešća druženja spadaju kućne varijante sa rodbinom i poneka restoranska večera.
– Leti je malo življe, svako mestašce ima svoj bar, u koji, posle večere, roditelji sa decom dođu na sladoled, dok stariji igraju karte ili izađu čisto da se vide s drugima. Mladi iz mesta se uglavnom tu skupe i onda se dogovore gde da idu: disko, pab, šetalište uz more… – nabraja naša sagovornica.
S o bzirom na to da se sve nalazi na 15, 20 km udaljenosti, mladima su neophodna kola. Ako su mlađi 16 godina, onda zavise od roditelja. Gordanin šesnaestogodišnji sin još uvek ne ide tako daleko motorom.
– Jako je teško naći prave prijatelje s kojima ti zaista bude prijatno ili možeš iskreno da se ispričaš. Hobi je spas i uglavnom svako ima svoj hobi, jedan ili više, što opet zavisi od mogućnosti i načina života – opisuje ova rođena Novosađanka.
Tipična italijanska žena – snaga u pravom smislu reči
Prema Gordaninim rečima, italijanska žena je snaga u pravom smislu te reči. Dok se ne udaju, one su mažene i pažene, baš onako kako jedna devojka treba da živi. Posao gledaju s krajnjom ozbiljnošću i odgovornošću.
– Prvih trinaest godina mog braka dala sam sve od sebe da sledim primer italijanske udate žene. To je izgledalo ovako: ustanem, budim ih za posao i školu, dajem doručak, raspremam sto, stavljam u mašinu za sudove što je za pranje, nameštam krevete, oblačim dete, vodim ga u vrtić, odlazim na posao na kojem sam od 8 do 13 časova, u povratu s posla svratim do radnje u kojoj dobijem slom živaca dok ne dođem na red, idem po dete u vrtić, skrpim neki ručak (uglavnom preko nedelje razna testa), postavljam ručak, čistim kuhinju, stavljam sudove u mašinu, dolazi deda po njega, ja opet na poslu od 15 do 18 časova (deca su uglavnom od 8 do 16h u vrtiću, ali ja sam mog vodila u podne da bih ga videla i bila malo s njim), posle 19h izlazim s posla, trčim kući, ljubim sina i muža, spremam večeru, u 20h večeramo, raspremamo sve, a posle: leti idemo malo napolje, zimi gledamo TV. Subotom prepodne posao, poslepodne supermarket, peglanje, spremanje stana. Nedeljom uglavnom idemo negde da se zabavi dete…- opisuje ona jedan dan tipične Italijanke.
Prema Gordaninim rečima, mnoge stvari u Italiji su se promenile globalizacijom, ali do pre nekih trideset godina crkva je imala ogroman značaj.
– Žena je bila ta koja je morala da trpi. Savetovanja sveštenika su bila ta da je moralo da se ćuti i istrpi, jer inače je sramota. Sramota je njena ako je muž tuče, ako pije, ako je vara i onda mora da ćuti da ne sramoti porodicu i familiju – opisuje nam ona kako je do skoro bilo.
Kako kaže ova žena „naše gore list“, Italijani u krvi imaju ono „cosa nostra“, što znači da će se retko ko otvoriti i pričati o svojim problemima, pa čak i onda kad ste najbolji prijatelji.
– Mislim da se poslednjih godina žena izborila za svoje pravo i i sve više je cenjena i viđena kao lider. Sve više udatih žena zahteva od muža apsolutnu pomoć u kući i oko dece. Možemo slobodno reći da se moja generacija žena izborila za ravnopravnost. Pored svega toga, i ovde često čujemo za ubistvo ili silovanja. Pozitivno je to da se o tome više ne ćuti – kaže Gordana.
Od nje saznajemo i da se žene u Italiji mnogo bave kućom i poklanjaju skoro više pažnje izgledu kuće nego ličnom izgledu. Ističe da su Italijanke jako kreativne i ni od čega su sposobne da naprave svašta. Uglavnom su odlične kuvarice, sjajne su u ručnim radovima i znaju da naprave čuda od neke stare šerpe koja čas posla postaje zanimljiv ukrasni detalj kuhinje.
– Prosečna Italijanka često zna da obraduje ukućane novim prazničnim kompletom za postavljanje stola koji je sama sašila ili na bilo koji drugi način obradila: salvete, stolnjak, cvetna kompoziciju itd. Jedan oblik zabave je i to da se upiše neki kurs ili obavezno učestvovanje u seoskim vašarima na bilo koji način. Teretana je uglavnom za mlađe neudate žene. Uglavnom, nema sedenja i kafenisanja, ovde se vreme provodi čisteći kuću i za mnoge je to način zabave… Ne šalim se – pruibližava nam Gordana ovdašnju svakodnevicu i nastavlja u istom stilu – Većina njih se veri već sa dvadesetak godina, završe studiranje, nađu posao, dignu kredit i kupe kuću, koju dok ne opreme kako žele do detalja, ne venčavaju se. Bitno je to da oni znaju šta je čije i pri razvodu nema puno svađe. Poznajem jednu ženu koja je imala dva problematična zuba pa ih je sredila pre braka, kako mi je objasnila: „da neispadne posle da ga koristim“.
Od Gordane smo dalje čuli i to da su Italijanke jako čiste i da posle svakog obroka sve peru: osim sudova, šporeta i kuhinjskih elemenata, one će čak prebrisati i zidne pločice i pod. To je, navodi ona, toliko normalno i rutinski. Ipak, ono što iznenađuje je da, ukoliko kod Italijana navratite u periodu od ručka do večere, ne treba da očekujete da će vas počastiti nečim. A neće vas zvati ni da sednete, nego ćete se ispričati „s nogu“, verovatno kod ulaznih vrata.
Takođe navodi je da samohrane majke nemaju nikakvu pomoć.
– Trudničko bolovanje zavisi od toga da li radiš kod privatnika ili državno. Ako trudnoća nije problematična, onda te oslobode dva meseca pre porođaja i pet posle. Nakon toga možeš da se odlučiš da dobijaš platu 30 posto sledećih 6 meseci. Ako se odlučiš da uđeš na posao posle pet meseci, socijalno je obavezno da ti da 600 evra po detetu, da platiš nekog da ti čuva dete do njegove prve godfine. Osim toga, možeš da koristiš sate za dojenje, do godinu dana. Do treće godine deteta imaš prava do trideset dana godišnje za bolest deteta, posle tri godine pet dana godišnje – pojašnjava Gordana status trudnica i porodilja.
Italijanski standard
Italijani jednom godišnje, u maju, prave obračun, tvrdi naša sagovornica. Prosečan Italijan, kako ona kaže, mora jako da se potrudi da održi nivo života. Ovaj narod uglavnom žali za lirom i ne voli evro.
– Kad odem u radnju i kažem da mi treba pola kg hleba, da bude slan, dobro pečen i sa puno vazdušaste sredine (u Toskani jedu uglavnom neslan hleb i često sa jako malo sredine), to košta 2,5 eura, a pre 16 godina bi to bilo 500 lira = 5 maraka. Juče smo na auto putu sipali disel za 1,8 evra, što je puno. Prosečna plata je oko 1300 – 1500 evra, ali troškovi su takvi da se često oslanjamo na babu i dedu – opisuje Gordana.
Gordana napominje da se poslednjih godina dosta toga promenilo otvaranjem supermarketa i tržnih centara. Do tad su dominirali porodični poslovi i radnjice, a svi su radili dvokratno. U podne se sve zatvara i svi su za stolom.
– U početku mi nije bilo jasno kako funkcioniše, npr. dok sam na poslu, frizerka kozmetičarka, butik, mesar… svi rade. U podne izađem i, ako nisam do 13h kupila hleb, mogu slobodno da odustanem i skuvam nešto uz šta mi neće biti potreban – pojašnjava nam ona ovu vidnu razliku između tamošnjeg i ovdašnjeg načina života.
Kako se Italijani hrane – nezaboravni mirisi Italije
Do osamdesetih godina, žene su manje radile van kuće i samim tim imale više vremena da se posvete kući. Što znači da su porodicu dočekivale za ručak i večeru sa prvim jelom, drugim jelom, voćem i desertom. Gordana kaže da starije generacije i sada tako rade, dok su mlađi prinuđeni na snalaženje, jer su žene sve više poslovno odsutne.
– Moji najviše vole testo, ali uspela sam da ih naviknem na orzo (ječam), faro, proso i pirinač. Uveče pripremam ribu ili meso, uz prilog ili samo salatu. Retko kad jedemo suhomesnato.
Ona napominje da su najvažniji deo kod postavljanja italijanskog stola viljuška, salveta i čaša. Ako hoćete malo slatko da se ismejete, onda Italijanima nemojte postaviti salvetu, kaže Gordana.
Iako im je kuhinja odlična, Gordani fali burek sa sirom i naši domaći kolači.
Ko ima prilike da u Italiji boravi duže ili da dođe više puta, neka obrati pažnju na mirise, savetuje Gordana.
– Italija miriše – na cveće, more, voće… U podne počnu da se osećaju mirisi kuhinje, toliko su različiti od naših, a u meni izazivaju sreću. Posle ručka se širi miris kafe… Oko tri sata počinje da se oseća miris čistoće… – nabraja ona i čini da se, makar u momentu, osetimo kao da smo tamo…
Otkud ova Novosađanka u Italiji?
Naša sagovornica je dolazila u ovu fascinantnu zemlju još kao devojčica, kod rodbine, i tu provodla veći deo raspusta.
– Najlepša sećanja su mi vezana za period do devedesetih godina, jer do tad je mogla da se oseti ona prava stara bajkovita, misteriozna Italija, sa svojim svim svojim vespama, večernjim sladoledom, doteranim groficama…
Svog supruga je upoznala kada su oboje imali 14 godina, jer su bili u istom društvu. Simpatije su se rodile odmah, ali su počeli da se zabavljaju tek kada se Gordana, nakon bombardovanja 1999. godine, preselila kod svoje sestre. Dve godine kasnije su se venčali i dobili sina Davida.
– Isprva sam radila sam u cvećari, 11 km udaljenoj od naše kuće. Tamo sam išla motorom, po svim vremenskim uslovima. Pošto su tamo svakog meseca neki praznici, dešavalo se da nekad radimo i po 18 sati dnevno.
Nakon tog posla, Gordana se zaposlila u staklenoj bašti i tu radila 13 godina, te napredovala na šefovsku poziciju. Na žalost, desio se ekonomski kolaps, u kojem mesecima nije dobijala platu, te je dala otkaz. Nakon svega, podigla je kredit i kupila praonicu veša.
– Lokal se nalazi u samom centru seoceta i nije baš neki isplativi biznis. U toj praonici po zakonu ne smem da se zadržavam osim da je očistim, jer je princip samousluživanja. Da bih otplaćivala kredit, spremam po kućama (za 10 evra na sat) i pomažu nam svekar i svekrva – iskrena je naša sagovornica.
Mane i vrline Italije – Gordanini lični utisci
Gordana tvrdi da je Italija lepa, ima divne ljude, koji se često mogu čuti kako pevaju dok rade.
– Niko te neće opterećivati svojim problemima, ali isto tako ne žele da ih deprimiraš tvojim. Pare se ne pozajmljuju nikome. Kaže se sunčana Italija, ali ja bih je pre nazvala vlažna Italija, jer je i leti i zimi veliki procenat vlage – nabraja ona svoje utiske.
Navodi da joj smeta što račune za gas obračunavaju odokativno. Kućni otpaci se selektivno iznose ispred vrata: papir sredom, plastika utorkom i subotom, organski (kuhinjski) otpaci ponedeljkom i petkom, a ostalo četvrtkom. Zbog toga su, kako navodi, prinuđeni da u kući drže smeće. Računi se mere prema kvadratnim metrima, te će osoba koja živi sama u nasleđenoj vili možda platiti više od tročlane porodice. Komercijalni prostori plaćaju istu svotu.
– Za moju radnju, u kojoj jednom mesečno imam jednu kesu smeća, platim isto onoliko koliko jedna prehrambena radnja – žali se ova majka.
Pre dolaska interneta, kako kaže Novosađanka iz Toskane, bilo je puno neobaveštenosti.
– Tipičan Italijan je zauzet poslom ceo dan, u uveče kad čuje vesti, nema baš puno volje da razmišlja da li tu govore istinu. To se malo promenilo dolaskom interneta, ali godinama im je serviran način mišljenja i to se ne menja lako. Jako teško prihvataju nešto novo. Italijan se teško prilagođava, svoje zna da ceni i njegovo mu je najbolje. Italijani su jako ponosni što su Italijani.
Ono što je, svakako, mnogo lepše, jeste priroda u Italiji, a pogotovo u Toskani u kojoj živi, i njome je Gordana oduševljena.
– Priroda je fantastična. Toskana je brdovita, a uglavnom uz more. Italijanska stara kuća je obično od kamena i skoro svako mestašce ima svoje srednjovekovne kuće. Prostorije su velike i retko koja kuća nema kamin. Uređenje je uglavnom rustično, ali sve maksimalno održavano i sve sa puno ukusa i smisla. Prava italijanska porodica će se teško odlučiti za, na primer, nameštaj iz Ikee. Uglavnmo su svuda pločice, u sobama je parket, a tepih definitivno ne vole, ili samo kao detalj oko kreveta, oko sudopere ili ispred tuš kabine – slikovito nam opisuje enterijer toskanskih kuća.
Puno se ulaže u izgled i udobnost kuće. Trpezarija je možda najvažniji deo kuće, pa prava italijanska kuća mora da ima veliki trpezariji sto (kažu da za stolom ne može da se ostari). Familija se uglavnom vidi za stolom, jer 90 % Italijana radi dvokratno. Uveče se familija se skuplja za večeru i tad se vide i ispričaju.
Zahvaljujemo Gordani što je podelila sa nama svoja iskustva i impresije, verujemo da će ova virtuelna šetnja kroz Toskanu svima prijati, a onima koji možda razmišljaju o životu u Italiji približiti kako to, u stvari, izgleda.
Fotografije: Gordana Takač – iz lične arhive, ali i napravljene specijalno za potrebe ovog teksta
