Kristina Janka je arhitekta, rođena Novosađanka koja se pre tri godine sa suprugom Denisom, sinom Mariom i kćerkom Lunom preselila u Dansku. Porodica Janka živi u Kopenhagenu i svi su oduševljeni promenom. Kristina nam je vrlo slikovito i na puno konkretnih primera prikazala način življenja u ovoj severnoj zemlji, dotaknuvši se svih, za jednu porodicu bitnih tema: obrazovanja, vaspitanja, zdravstva, zaposlenja, zabave, hrane, mode…
Najveća razlika koju ova mama primećuje između života u Srbiji i života u Danskoj je da su ljudi u Danskoj nasmejani, opušteni i srećni!
– Onog momenta kada sam sletela u Kopenhagen, osetila sam neverovatnu dozu opuštenosti, bezbrižnosti i vedrine. Iako kažu da su Danci među prvima na listi po upotrebi antidepresiva, to se uopšte ne primećuje. Nema tenzije i nervoze kao kod nas. To je najveća razlika i prvo što se primeti.
Tini se dopada i to što niko ne vodi tuđu brigu i tuđi život.
– Nema veze kako ste obučeni – kaže ona – ljudi vas gledaju u oči ako pričaju sa vama, ili vas ne gledaju uopšte. Za tri godine koliko sam ovde, nijednom nisam doživela da me je neko „odmerio“ od glave do pete, bilo da sam se obukla najlepše, bilo da sam izašla u kućnoj trenerici. I to je toliko oslobađajuće!
Kakva je prosečna danska porodica?
Porodica u kojoj žive otac i majka (uglavnom nevenčani), imaju troje dece, psa i zeca, žive u kući od 100 m2, imaju automobil (uglavnom dva), 5 bicikala, 3 trotineta, i obavezan barem jedan „Christiania“ bicikl u čiju korpu potrpaju svo troje dece i psa i zeca kada idu vikendom u prodavnicu – ovo bi bila tipična danska porodica prema opisu naše sagovornice.
– I mama i tata imaju prosečne poslove (sa srednjom ili višom školom) od kojih mogu sebi sve to da omoguće, idu na letovanje i zimovanje svake godine, uz ekstra odmor za Božić i Uskrs – približava nam dalje dansku idilu.
– Oni koji ne spadaju u ovaj prosek su oni koji su završili fakultete pa imaju primanja da mogu mnogo više, ali i oni koji su samohrani, razvedeni, nezaposleni, koji nisu u mogućnosti da obezbede sve ovo nabrojano, ali oni imaju sistem zaštite i materijalnu pomoć od države i žive (za naše standarde) sasvim pristojan život u iznajmljenom stanu.
Nameće se zaključak da je jedna obična prosečna danska porodica je sve ono o čemu većina ljudi u Srbiji samo može da mašta.
Kako se ova porodica snašla u Danskoj?
– Dolazak u Dansku za mene je predstavljao buđenje, novi početak, novi vazduh. I naravno, veliku borbu. – započinje svoju priču Tina (ne zamerite što je zovem nadimkom, znam je od detinjstva).
– Imali smo sreću što smo dolazili na već dogovoren posao za mog muža. Pa je, kao, bilo lakše. Ali, naravno, svaki početak je užasno težak, pogotovo u zemlji gde se priča jezik koji pre toga niste čuli i gde ste prepušteni sami sebi. Treba jako mnogo volje, hrabrosti, upornosti i podrške, da bi se ostalo i istrajalo.
Naravno, ono što je ovu porodicu najviše vuklo da se bori jeste budućnost njihove dece.
– Njima je prva tri, četiri meseca bilo jako problematično jer su krenuli u školu gde ih niko ne razume, a ni oni ne razumeju. Sistem učenja jezika u Danskoj je da dete samo sluša, nema prevoda, objašnjenja… Tako da su prva tri meseca oboje proveli ćuteći, plačući i igrajući se sa drugom decom, ali bez razgovora.
Onda je, kaže ona, došao dan kada su jednostavno samo počeli da slažu rečenice na savršenom danskom. Ni ona ne zna kako su deca jezik naučila bez i jedne prevedene reči, ali sada međusobno pričaju samo na danskom.
Sa druge strane, Tina i njen suprug su jezik savladali toliko da mogu da komuniciraju, ali taj proces kod odraslih ide mnogo sporije, a i sa svima pričaju na engleskom.
– Što se posla tiče, jako je teško ući u krug ljudi koji se bave mojom strukom, jer smo u zemlji u kojoj su arhitektura i dizajn svetla tačka i sve što je „Danish design“ je na vrhu. Tečno pričanje danskog jezika je uslov broj jedan, pa nakon toga dolazi poznavanje danskih zakona. Naravno, treba da se poklope mnoge stvari i da se ispune različiti uslovi kako bih ja, kao stranac, dobila stalni posao u struci. Ali sve ide u tom pravcu i uskoro će i to poglavlje imati srećan kraj – veruje Tina u pozitivan ishod.
Kod dece je, posle prvog perioda prilagođavanja, sve išlo lagano.
– Mario i Luna su po prirodi druželjubivi, mada su pre nego što smo došli bili su dosta stidljivi. Danska ih je oslobodila, dala im samopouzdanje, naučila ih je da budu deca od akcije. Vrlo su samostalni i, slobodno mogu reći, omiljeni među decom. Oni nose u sebi tu balkansku šmekersku crtu, i nije ih strah da istupe i priznaju kada su pogrešili i da probleme rešavaju osmehom – ne krije zadovoljstvo načinom na koji su se njeni mališani prilagodili novim uslovima života.
Slobodna deca Danske – vaspitanje i odgoj
S obzirom na to da naš portal prate ponajviše roditelji, najpre nas je zanimalo kako se vaspitavaju deca u Danskoj, da li su roditelji opušteniji u brizi ili ne i sve ostalo što naša sagovornica ima da nam kaže na temu podizanja mladih naraštaja.
– U Danskoj kažu: „Dete vaspitava celo selo, a ne samo roditelji“, pa se samim tim tako i ponašaju – započinje Tina priču na ovu temu i nastavlja – Doživećete da ljudi na ulici, potpuni stranci, zastanu da kažu nešto vašem detetu ili da mu pomognu. U suštini su svi mnogo brižni, i podstiču odgovornost i samostalnost kod dece.
Iz daljeg razgovora saznajemo da to počinje već u jaslicama, gde deca uče da jedu sama, igraju se sama i niko im ne pomaže, ne dodaje, niti olakšava stvari.
Kao što mnogi tvrde, i naša sagovornica kaže da su Danci mnogo opušteniji u brizi nego mi i dozvoljavaju deci da rizikuju – jer tako će najbrže naučiti.
– Na igralištu sam bila jedina mama koja stoji kod penjalice i trči ne bi li zaštitila decu da slučajno ne padnu – potkrepljuje nam priču sopstvenim primerom – Posle mesec dana sam ih pustila, rekoh, ako mogu danska deca – mogu i moja! Dan danas su kao majmunčići, penju se na 2,5 m visine, skaču, trče, valjaju se… nasmejani i srećni. Sa te strane smatram da su Danci mnogo ispred nas, ali sa druge strane, nema tolike bliskosti između dece i roditelja. Šta je bolje, još uvek ne znam.
Tina primećuje i da Danci deci daju mnogo za pravo, ako poredimo sa našim standardima. Svako dete može da kaže šta misli – kad god hoće, gde hoće i kome hoće. Tako je, kaže ova mama, i u školi i samim tim ne postoji poštovanje autoriteta, nekako se to izgubilo u svim tim slobodama.
– To mi smeta, ali naravno, taj deo se takođe uči i kod kuće, pa je ponekad teško usmeriti decu kada ih savetujemo i učimo suprotno okolini. Za sada nam ide OK, videćemo kasnije kada deca porastu.
Školovanje dece u Danskoj – nešto potpuno drugačije nego kod nas
Porodica Janka je u Dansku stigla u februaru 2014, a njihova deca su krenula u vrtić i školu već početkom aprila. Sistem je takav da će dete, bez obzira da li dete govori danski ili ne, biti primljeno u instituciju, a jezik će naučiti vremenom.
Škola je besplatna, kao i fakultet. Zapravo, oni koji odluče da idu na fakultet dobijaju i platu, plus dva slobodna dana da mogu uz studije i da rade. Plaća se jedino vrtić, i to tako, da ako slučajno ne možete da platite, plaća država Danska, a vi ćete to vratiti kada budete imali sredstava!
– U suštini, sistem je uređen i svako dete ima pravo da se školuje koliko želi. Predškolsko je organizovano u školi u koju će dete ići, i to se ovde naziva 0. razred – kaže mama iz Danske – Deca 0-tog razreda kreću u školu u maju, kako bi imala vremena preko leta da se druže i upoznaju sa budućim drugarima iz razreda.
Interesantno je da škola radi celog leta, odnosno boravak u školi, pa ukoliko niste planirali godišnji odmor u letnjim mesecima, dete od 6:30h do 17:00h ima gde da bude i da uživa sa drugarima i učiteljima u raznoraznim aktivnostima (odlazak u luna park, muzej, safari park, bioskop itd.) koje finansira škola.
– Osnovna škola traje 9 razreda, a srednja 3. U školama deca dobijaju i knjige i sveske. U prva tri razreda su to uglavnom 3 knjige i 2 sveske, koje stoje u školi u fioci. U rancu deca nose samo „lunch box“ („home made“ užina, kao u stara dobra vremena) , obaveznu flašicu vode i opremu za fizičko, koje imaju jednom nedeljno po 2 sata, posle čega je obavezno tuširanje – opisuje Tina savršeno osmišljen školski sistem.
– Ono što sam do sada mogla da primetim, s obzirom da nam sin ide u drugi razred, a ćerka u nulti, je da ocena u školi za sada nema, domaćih zadataka nema, stresa nema. Školski program je potpuno drugačiji nego u Srbiji… i škola kao ustanova je drugačija. Podstiče se igra, empatija, saosećajnost i uvažavanje drugih. Podstiču se praktična znanja. Podstiče se razmišljanje. Podstiče se sloboda. Ne mogu reći da mi ne zasmeta kada mi sin kaže da nije obavezno da se zna tablica množenja napamet, jer svi mi hoćemo da nam deca budu što je moguće pametnija i obrazovanija, ali onda se sigurnost i bezbrižnost u školama nekako samo nameće ispred svih tih drugih stvari, koje možemo nadoknaditi i u slobodno vreme.
Tinin zaključak je da deca u Danskoj definitivno uče manje nego u Srbiji, a ona se pita šta je ona ispravna mera koja oblikuje život. ..
Vannastavne aktivnosti dece
Kada dete ostaje u školi i boravku do 17 časova, ostaje malo vremena za vannastavne aktivnosti, ali one ipak postoje. Tinina deca, recimo, idu na karate.
– Uglavnom su aktivnosti za decu organizovane tako da je svugde neka lista čekanja. Ples i gimnastika za devojčice su, uglavnom, uvek popunjeni, a lista čekanja ide i do dve godine. Za naše ljude je to nezamislivo.
Kao razlog tome navodi činjenicu da u Danskoj nedostaje sportskih stručnih radnika, jer nemaju fakultet za sport. Uglavnom se sve aktivnosti odvijaju jednom nedeljno po 30 min, a koštaju papreno, kako tvrdi ova rođena Novosađanka.
– Na primer, ukoliko vam dete ide u muzičku školu, pohađaće čas jednom nedeljno, u trajanju od 22 minuta. Dok će, sa druge strane, na fudbalu provoditi tri puta nedeljno po sat i po vremena, napolju, po kiši, snegu, vetru… a kiše su ovde skoro svakodnevne.
Saznajemo i to da deca u ovoj zemlji često menjaju interesovanja i aktivnosti, sve probaju dok se ne odluče za nešto čemu će se posvetiti ozbiljnije. Ali se i to sve odvija sa manje truda i stresa nego kod nas.
– Ovde se, u suštini, ništa ne mora, i to je u osnovi svega – dodaje naša sagovornica.
Kako se ljudi u Danskoj druže i zabavljaju?
Postoje teorije da su Danci, kao i svi severnjaci, hladni, ali mama Tina kaže da to baš i nije tako.
– Danci vole da se druže, kao da žive samo za vikend – opisuje ona – U petak se već na poslu organizuje „Friday bar“, gde vinom ili koktelom počinju vikend. Vole da piju, da se šale i da jedu. Ovde ljudi non-stop jedu, svugde. U vozu, na ulici, na sastancima, svugde. I piju kafe na litre. Ukoliko se organizuje neko zajedničko druženje, obavezno svako donese šta će jesti i piti, ili se na kraju večeri podele troškovi.
Saznajemo i da su vikendi Dancima uglavnom organizovani daleko unapred i trude se da ih provode sa porodicom negde pored mora ili u prirodi.
– U gradu ćete vikendom sretati ljude kako šetaju sa limenkama u rukama, smeju se, piju, sede u Nyhavnu uz more i pevaju… I to sve bez nervoze, svađe i tuče na koju smo navikli u Srbiji – ovim opisom završava Tina celinu o zabavi.
A kako je Dankinjama?
Kristina Janka tvrdi da u Danskoj zapravo nema razlike u tretmanu žena i muškaraca. I jedni i drugi mogu da idu na porodiljsko odsustvo, i jedni i drugi mogu da uzimaju slobodne dane ako im je dete bolesno, i jedni i drugi imaju ista prava u odnosu na dečije odsustvo iz škole iz bilo kog razloga i, i jedni i drugi imaju ista prava na starateljstvo nad decom, ukoliko im to materijalna situacija dozvoljava.
– Naravno, svugde postoje izuzeci – kaže ona, i nastavlja – Jedino što žene imaju, a muškarci ne, to je dečiji dodatak koji dobija majka na račun, dok deca ne napune 18 godina. U tom smislu je žena osigurana da može da obezbedi deci sve što im je neophodno dok sami ne budu u mogućnosti da se brinu o sebi.
Što se razvedenih i samohranih majki tiče, one imaju poseban tretman i materijalnu pomoć, ali Tina veruje da to važi i sa samohrane očeve. Za razliku od Srbije, majka u Danskoj nije ona na koju se cela kuća oslanja, već ona ima potpuno isti status kao i otac.
– Sasvim je normalna pojava da otac vodi brigu o bebi dok majka radi, da je otac taj koji će kuvati ručak ili pospremiti kuću – navodi nam Tina primere – Ali to sve dolazi od načina vaspitanja, koji, kao što sam već i rekla, potencira samostalnost. Danci uglavnom već sa 18 godina žive sami, pa su samim tim i navikli da kućni poslovi nisu samo ženski i da je skloniti za sobom nešto što se podrazumeva, jer ni mama nije sklanjala za njima.
Posao, plate, standard…?
Tina je, s početka, teško mogla da prihvati način na koji funkcioniše poslovanje, kao i standard u Danskoj.
– Kopenhagen je jedan od najskupljih gradova na svetu, a opet smo uspeli da se snađemo i živimo mnogo bolje nego u Srbiji – objašnjava ona svoju iznenađenost – Ukoliko imate sreće i uspete da nađete stan koji ćete iznajmiti (jer ovde nema slobodnih stanova, jednostavno nema, i pronaći smeštaj je prava umetnost), onda ćete ga plaćati minimum 800 evra mesečno, plus troškovi grejanja, struje, itd…
Nadalje nam objašnjava da u stvari sa bilo kojim poslom (čaki sa poslovima čišćenja) možete zaraditi dovoljno da platite stan i da preživite mesec. I to tako da se hranite potpuno normalno, tj. da kupujete šta god poželite.
– Čudno, da, ali to je standard. Svako ko radi ima mogućnost da jede rakove, francuski sir, mango, avokado i da pije mleko od kokosa… ukoliko želi. Cene hrane su manje-više iste kao u Srbiji, a plate oko 10 puta veće. Druga je priča o mogućnostima zaposlenja i načinu pronalaženja posla. To je kao i svugde, skup srećnih okolnosti, poznanstava, kvalifikacija i znanja jezika.
Kako je regulisano zdravstvo?
Mnogi Danci se žale na svoje doktore i nisu zadovoljni, ali mama sa kojom razgovaramo kaže da je, za sada, prezadovoljna.
– Ne mogu da sudim o stručnosti lekara, ali je sistem pružanja usluge super. Prvo, dostupnost je takva da svaki kvart ima svog lekara koji je smešten u prizemlju zgrade, u nekom stanu na spratu ili u u posebnoj jedinici u okviru zgrade – priča nam Tina.
– Ti doktori i ambulante nisu ni nalik na naše. Kada uđete imate osećaj da ste u nekom stanu gde vas doktor bez belog mantila, a sa osmehom sačeka i ljubazno vas sasluša. Jer ima vremena na pretek, pošto ste zakazali svoj termin, a i inače, nema gužve.
Ukoliko ste došli zbog prehlade ili slične sezonske infekcije, Tina kaže da će vam na licu mesta uraditi bris, izvaditi krv i za nekoliko minuta ćete znati da li je u pitanju virus ili bakterije, i samim tim ćete dobiti odgovarajuću terapiju.
Sve je brzo, efikasno i bez mnogo komplikovanja.
– Za tri i po godine u Danskoj, naša deca nisu popila ni jedan antibiotik. Što je veličanstveno. Moguće da ima i do toga što su po cele dane na čistom i svežem vazduhu, ali verujem da ima i do efikasne dijagnostike, gde se antibiotici ne prepisuju napamet i za sve.
Gde i čime se igraju danska deca
Danska deca se, kako to divno zvuči, uglavnom igraju napolju. Oko zgrada imaju igrališta, terene za fudbal, košarku, odbojku, tramboline na otvorenom, mini teretane, ljuljaške, klackalice, peskarnike, tobogane… sve.
– Jako često se deca posećuju, obično vikendom, drugari i drugarice iz razreda se dogovore da se igraju dva sata u toku prepodneva – kaže Tina – Tada je na raspolaganju sve moguće, od popularnih igračaka, video igrica, tableta, društvenih igara…
Kako kaže, dečaci uglavnom tada igraju fudbal ili Sony playstation, a devojčice se igraju barbikama ili slušaju muziku, pevaju i crtaju. Manje-više, kao i svuda.
– Ono što mi se naročito dopada je da se u boravku u školi mnogo igraju društvenih igara, tipa kartanje ili monopol, pa su naviknuti da u igri sarađuju. Takođe, u školi važi pravilo da se ne sme nikome reći da ne može da se igra, svi svakoga moraju da prihvate. Za to je potrebno dosta truda, ali posle godinu-dve, dođe se do toga da se u razredu svi slažu i podjednako igraju – zadovoljna je Tina načinom na koji se deca druže.
Kako se hrane Danci?
Saznajemo da Danci uglavnom jedu hranu koja je nama poznata i prihvatljiva. Vole da svojataju jela, pa je tako Tina od njih čula da je hot-dog dansko nacionalno jelo, kao i frikadele (faširano meso). Takođe, npr. za Božić, jedu podvarak sa pečenom patkom, pa i za to kažu da je njihovo nacionalno jelo.
– U suštini, ono što je specifično za dansku je da za doručak i ponekad za ručak jedu takozvani smørrebrød-crni hleb sa danskom paštetom i različitim dodacima: lukom, salamom, haringama, jajima, salatom. „Sild“ – haringe u najrazličitijim oblicima takođe su jedno od nacionalnih jela. Mnogo konzumiraju „ægge salad“ –salatu od jaja, sve moguće crne hlebove, svinjetinu, krompir i naravno, pivo – kaže Tina.
Danska moda
Saznajemo, iz razgovora sa Tinom, da u Kopenhagenu možete pronaći sve svetske brendove, dizajnere i sve ono što je najmodernije. Dancima je to dostupno. Možda baš zato, misli ona, njima to uopšte nije bitno.
– Danci su, kao i u svemu, i u odevanju vrlo jednostavni. Nosi ko šta hoće i ko šta voli. Od malena ih uče da materijalni status ne treba da se prikazuje kroz fizički izgled. Deca nose polovnu garderobu, nema veze ako jei pokidana. Bitno je da je prilagođena vremenskim prilikama i da je udobna za igru – skakanje, valjanje, trčanje.
Devojke ćete, kako nam je opisala, retko videti našminkane. One imaju neki svoj stil i uz sve nose patike. Obuku haljinu i najlon čarape i uz to, obavezno, patike.
Muškarci su uglavnom u džinsu i pamučnim majicama.
– Leti ćete videti ljude kako idu ulicom bosi. Ili na poslu idu bosi po kancelarijama. Deca idu u čarapama po celoj školi – pod tim mislim i na dvorište. I to je savršeno normalno. Svi to rade. I naša deca.
Tinine informacije ne prestaju da iznenađuju, pa saznajemo da se u Danskoj može desiti da vidite učitelja u školi u opremi za biciklizam – biciklističke i uzana majica. Niko na to ne obraća pažnju. Napominje i da su im TV voditeljke nenašminkane i često starije od 50 godina, što je kod nas gotovo nezamislivo.
– To je sve toliko oslobađajuće. Imate svu slobodu ovog sveta. – sa osmehom zaključuje Tina.
Hladnoća i čeličenje dece na hladnoći?
Ljudi misle da je u Danskoj jako hladno, ali naša sagovornica nas uverava da baš i nije tako.
– Ovde samo nije nikad suviše toplo, to je suština. Zimi temperatura bude oko -5 stepeni, a sneg se retko zadržava duže od par dana, ako ga i bude. Ono čega ima je vetar, kiša i ono tužno sivilo koje traje od novembra do aprila. Što bi Danci rekli :“Nema lošeg vremena, samo loše garderobe“, i tako se i ponašaju.
Dodaje da život Danaca ne zavisi od vremenske prognoze. Padala kiša ili ne, duvao vetar ili ne, oni sedaju na bicikl i idu svojim putem. Kada pada kiša – svi su mokri i tako idu na posao. U kancelarijama imaju fen za kosu, gde se suše i presvlače. Tako su odrasli i to je sastavni deo njihovog života.
– Deca se čeliče u smislu da u jaslicama bebe spavaju u kolicima napolju, i to je živa istina. Ljudi koji žive u kućama ostavljaju decu da spavaju u kolicima u dvorištu, ako pada kiša onda u šupi – potvrđuje Tina ono što su mnogi od nas već čuli da je specifično za severnoevropske zemlje.
– Kod onih koji žive u stanu, deca spavaju u kolicima na terasi. Ali to su ona velika kolica, koja su bukvalno kao krevetić, tako da deci ništa ne smeta. Kasnije, kada porastu, nastavlja se ta tradicija u smislu da se u vrtiću igraju napolju po pljusku, u školi takođe. Opet, sloboda.
Futoški kupus stigao i do Danske 🙂
Kao i uvek kada razgovaramo sa mamom iz inostranstva, ni ovaj put nismo izostavili pitanja o tome kako ljudi reaguju kada čuju da ste iz Srbije?
– Ne reaguju nikako. Njima je svejedno. Možda zato što deo njih ni ne zna gde je i šta je Srbija. Kada im kažemo bivša Jugoslavija, onda im je jasnije. Realno, Kopenhagen je okupiran strancima. Ima ljudi sa čitave planete, pa je Dancima u neku ruku i normalno da upoznaju, žive i rade sa strancima – kaže mama iz Danske.
Na pitanje šta joj najviše nedostaje iz Srbije, Tina kaže da su to roditelji, familija i prijatelji.
– Nedostaje mi miris Dunava i određene ulice Novog Sada. Nedostaju mi naše šale, ta bliskost sa ljudima gde u jednoj reči, u slengu, možeš da opišeš kako se u datom momentu osećaš. Treba se navići izraziti sebe na pravi način na stranom jeziku. Ali to nadoknađujemo druženjem sa „našim“ ljudima koji žive ovde. Pod tim-našim, mislim na sve one koji mogu da razumeju srpski jezik i balkanske šale. Sve ostalo, materijalno, ima ovde-čak sam kupila i kiseli kupus iz Futoga.
I za kraj – najkraći opis Danske
Pošto nam je sve ovako lepo opisala, da se osećamo kao da smo delić toga i videli i doživeli, dali smo Tini reč da doda nešto što sama misli da je važno, a tiče se Danske i života u njoj.
– Ova zemlja dizajna, jednostavnosti, svega najmodernijeg i najsavremenijeg bazirana je na potrebama čoveka, gde je sve prilagođeno jednostavnijem i udobnijem življenju – počinje svoj opis Tina.
– To se ogleda po uređenju ulica, dostupnosti, gde svuda možete prići biciklom, kolicima. Gde su korpe za otpatke na svakom koraku i sve je čisto. Gde svuda, čak i u crkvi, imate igraonicu za decu jer su deca sastavni deo društva, u svakom smislu: u prodavnici, restoranu, parku, na poslu. Gde na travi ne stoji znak „ne gazi travu“ nego je tu da raširite ćebe po njoj i uživate na suncu sa prijateljima i decom. Gde u svakom parku možete potpaliti roštilj u bilo koje doba i uživati. Gde su sve plaže otvorene i besplatne, a pri tom uređene i obezbeđene. Gde grad postoji zbog ljudi u njemu – sa oduševljenjem izgovara naša Novosađanka iz Danske i sa jednakim žarom i završava ovu priču.
– Ovo je zemlja u kojoj se ljudi na ulici smeju i javljaju i onima koje ne poznaju. Gde su ljudi ljubazni i pažljivi, jer nije lepo nekoga uvrediti neprimerenim komentarom. Zemlja gde se neguje poštovanje i sloboda. Zemlja gde svako ima pravo i mogućnosti da bude svoj.
Fotografije: iz privatne arhive
