Kako sam preživela polazak u vrtić (detetov, ne svoj)

Čujem i vidim u mojim kružocima mama (što onlajn, što uživo) kako sa uzbuđenjem pričaju o početku nove školske godine. Sa posebnim sjajem u oku, ali titrajem zebnje u srcu, primećujem one mame čija deca ove godine prvi put kreću u vrtić. Kako li će proći prvo razdvajanje? Hoće li mezimče jako plakati? Da li će imati svu potrebnu pažnju? Kako će se snaći među vršnjacima i sa nepoznatim tetama? O, kako ih samo razumem…

Pre samo tri godine bila sam u istom “sosu” – moja devojčica je kretala u jaslice. Sećam se svega, od talasa neizmerne sreće što je dete ipak upisano u vrtić (jeeedva), do neverice i ponosa pri odlasku na prvi roditeljski sastanak (a samo godinu dana pre toga se rodila!), do maksimalne posvećenosti pri kupovini svega sa liste koju su nam izdiktirale vaspitačice. Sećam se i njenog duksića na tufne, nestašnog čuperka koji joj nameštam pred ulazak i mog shvatanja da moja beba odrasta…

Mantranje: Kao, biće sve dobro…

U pokušaju da izvučem najkorisnije u moru saveta mama sa dužim “stažom”, donela sam odluku da ću da verujem da će sve biti u najboljem mogućem redu, da je ostavljam u pravim rukama i da će vrtić biti mesto koje će joj doneti mnogo toga dobrog!

Sticajem okolnosti, a možda malo i zbog mog prethodno navedenog uverenja, desilo se da bude zaista tako!

Ipak, osećaj onog prvog dana neću nikad zaboraviti…

Visinske pripreme za vrtić

Za polazak u vrtić pripremali smo se danima. Ma, nedeljama. Kad bolje promislim, neke sam stvari, u zanosu, kupila odmah nakon roditeljskog u junu. Kasnije smo pazarili i ostalo: patofne, mali ranac sa Tvitijem, trenerkice kao najpraktičnije, pamučne majičice na duge rukave, pidžamicu (kasno saznasmo da se ne koriste), flašicu za vodu od tvrde plastike.

Dva dana pred polazak popakovala sam sve u ranac – pelene, dve presvlake, jastučnicu, Pavlovićevu, papirne ubruse. Na sve stvari neperivim flomasterom ispisala njeno ime. Ukrasili smo korice bloka br. 5 sličicama i crtežima likova koje moj curetak voli – bili su tad aktuelni Bumba i Twinkle Twinkle – pored slika crtala sam joj mesec i zvezdice, a u jednom uglu oslikasmo i otisak njenog malog dlana temperama.

Na prvoj strani ispisah čitav “Rat i mir” o svom šesnaestomesečnom detetu – da vaspitačicama olakšam upoznavanje. Ona je super, spretna, samopouzdana, samo, znate, neće baš da jede, pa ako biste mogli malo tu da…

Noć pre sve cakum pakum spremno. Ona usnula, nema pojma šta joj se „piše“. Ja ustreptala, sve ne znam šta osećam. Dugo san nije hteo na oči…

A u vrtiću… bebi džungla!

Kao u nekom polusnu, „odradismo“ buđenje, spremanje i odlazak do vrtića. Urezalo mi se da je, kako smo izašli iz kola, počela da rominja neka sitna kiša. Malena jako voli kišu i radovalo ju je kada kišne kapljice oseti na licu, što je i ovaj put rezultiralo širokim osmehom. Mama ne bi bila mama, da to nije iskoristila i ovekovečila fotoaparatom, baš ispred kapije vrtića. Pomislila sam, vidi kako se raduje, a sirota ne zna šta je čeka…

Pošto smo, zbog septembarskog letovanja, kasnili sa polaskom u jasle, adaptaciju smo pomerili za čitavu nedelju, te smo toga dana od roditelja bile prisutne samo jedna mama i ja. Situacija koju sam zatekla bila je više nego stresna: tridesetak beba u grču, u suzama, beznadežnog i zbunjenog pogleda, sede svuda po podu sobe. Četvoro dece okačene o jednu vaspitačicu, još dvoje u pokušaju da učine isto. Druga vaspitačica pokušava da ih umiri tihom pesmom i smirenim glasom. Oni ne prestaju. Zvuci kao iz bebi džungle.

Moja radoznalica je odmah opazila nove igračke i krenula da istražuje po sobi. Ja sam želela da budem korisna i činila ono što je bilo napotrebnije – grlila drugu decu. U jednom momentu, u krilu sam ih držala troje, na leđima jedno, a četvoro oko mene, želeći da baš njih uzmem. Pilići mali, osetili instinktivno da je u pitanju nešto najbliže njihovoj mami. U jednom trenutku, uhvatih iznenađen pogled moje bubice, kad je videla otimačinu o mene. No, za nekoliko sekundi je nastavila svojim putem, u kutak sa kuhinjicom.

Ok, sve kul, prošlo je i bolje nego što sam zamislila. Sutradan su mi predložili da je ta dva sata ostavim samu. Osluškivala sam iza zatvorenih vrata da li među plačem koji se prolama prepoznajem njen – nisam ga čula. Popila kafu, došla po nju – sve super.

Sutra ćemo probati na ceo dan – predložila je vaspitačica.

Važi. Verujem im. One su iskusne.

Prvi put ceo dan sama

Dužeg dana za mene mislim da nije bilo. Sve kao, super, ona ne plače kad je ostavim, tete kažu prilagodljiva je, neće biti problema, već one prepoznaju. Ja presrećna, kako sam super mama, eto iskulirala sam polazak u vrtić samo tako, nema tu potrebe za dramom. Eh, da… Ne lezi vraže.

Vratila se kući, pristavila ručak, sela za računar da radim… i u jednom momentu mi – pozli! Zamantalo mi se, crno ispred očiju, mučnina u stomaku – haos! U onoj „super mami“ se skupilo toliko strepnji da je udarilo direkt na organizam. Priznajem da sam čak malo i plakala. Onako, radi olakšanja. Valja se, nekad.

Šta se to u meni desilo, mislim da nikad neću umeti objasniti. Obuzele me različite emocije, uključujući i ponos što smo upravo započeli važan deo detetovog života, ali i žal što tako brzo odrasta. Zaista se nisam plašila da će joj tamo bilo šta faliti, pa se opet umalo nisam onesvestila. Kako li je tek mamama koje se zaista plaše…

Nestrpljiva da saznam kako je prošlo, saletela sam vaspitačice pitanjima.

– Ona je dobra. Sa njom nema problema. Jela, spavala, nije plakala. – kratko reče vaspitačica i vrati se drugoj deci.

Neopisiv osećaj olakšanja, sreće, ponosa. I dan danas sam zahvalna što se prilagođavanje vrtiću odvilo tako lako i neosetno. Nisu svi tako prošli. Naslušala sam se drama i drama. Ipak, pre ili kasnije, svi su se na kraju prilagodili i zavoleli vrtić.

Moji saveti za polazak u vrtić

Sva deca su različita i svi roditelji su različiti. Pošto je kod nas polazak u vrtić prošao ovako lagodno (ako zanemarimo moj kratkotrajni napad panike : ) ), možda nekom budu od pomoći cake koje sam tada primenila:

1. U periodu pre vrtića, detetu o vrtiću pričajte isključivo u pozitivnoj konotaciji. Nemojte mu pretiti polaskom u vrtić, pažnju usmerite ka novim drugarima, novim igračkama, učenju…

2. Poradite sami sa sobom na sopstvenom prihvatanju vrtića kao mesta na kojem će vaše dete biti sigurno i zbrinuto. Verujte vaspitačicama. Uvek postoje izuzeci od pravila, ali velika je verovatnoća da će sve biti dobro ako i sami verujete u pozitivan ishod.

3. Zaboravite na duge, grčevite opraštajuće zagrljaje. Čim prezujete svoje čedo, savetujem brzinski poljubac i obećanje da ćete doći po njega posle ručka, a potom ga što pre predajte vaspitačici i nestanite iz njegovog vidika brzinom svetlosti.

4. Ne izgovarajte srceparajuće reči poput: “Kako će sad mama bez tebe?” Imala sam priliku da baš ove reči čujem od jedne mame. Detetu ponajmanje treba da oseti vašu nesigurnost. Za njega je polazak u novu sredinu već sam po sebi dovoljna promena. Nemojte mu otežavati sopstvenim reakcijama. Plačite i kukajte, ako treba, ali kad zatvorite vrata vrtića. Ne dozvolite da ono to vidi ili oseti.

5. Ne virite kroz prozor sobe. Ne samo što nećete mnogo videti, nego ćete zbuniti dete ukoliko vas primeti, a odnos sa vaspitačicama započeti sa očiglednim nepoverenjem.

6. Ne prekidajte detetovu adaptaciju da biste mu udovoljili i ostavili ga na jedan dan kod kuće. Samo ćete mu otežati i odužiti period prilagođavanja.

7. Nakon što ga pokupite iz vrtića, ispraksajte neki zajednički ritual, kojem će se mališa radovati: odlazak u park, u poslastičarnicu, na kokice…

Ista sam pravila primenila i prošle godine, kada smo ponovo prolazile kroz adaptaciju, jer je kretala u mlađu vrtićku grupu i pritom promenila vrtić. Sve je prošlo jednako dobro. Naravno, puno je i do detetovog temperamenta – ja imam malog samostalca koji obožava društvo, neke mame su doživele pravi „pakao“, ali zaista su se sva deca, pre ili kasnije, lepo navikla i sada obožavaju svoju „drugu kuću“. Zato, mame, hrabro. Sve će biti dobro.

Punno sreće vam želim i ispišite zajedno divne redove u ovom novom poglavlju vašeg i detetovog života!

Fotografije: iz lične arhive autorke, Pixabay