Ovih dana imala sam prilike da pogledam film „Jedi, moli, voli“ sa Džulijom Roberts. Ok, lep film, lepa Džulija, lepo mi došlo da puknem od smeha na kraju filma. Ili da mi pukne film, kako nakon tog, tako i nakon svakog sličnog filma i svake pročitane knjige sa sličnom tematikom.
Zašto?
Na momenat sam se zamislila i počela da upoređujem neke stvari. I da upoređujem ono što je nama ženama najzanimljivije i čime se konstantno zanimamo: sređivanje svog života.
I sad, kako izgleda sređivanje svog života jedne Džulije ili Džesike u Holivudu, a kako bi to izgledalo u Srbistanu, ako bi neka Mileva pratila ili bar pokušala da prati savete za renoviranje života iz filmova i knjiga?
Pa krenimo redom.
Na početku, kao u svakom filmu ili knjizi, imamo jednu nezadovoljnu heroinu. Ona je uspešna žena, mućka šejkove od preskupih sastojaka svako jutro, džogira po Central Parku ili po svom lepo uređenom komšiluku.
Komšije su super, mašu joj dok šetaju svoje lepo dresirane kuce po istom tom lepo uređenom komšiluku. Heroina se ne znoji, ne gazi po govancima i ne strahuje da će je negde opaučiti električni trotinet ili da će upasti u rupu na asfaltu. Stiže kući, tušira se i dolazi na posao isfenirana i voluminizirana, a dok ulazi u neboder u kojem joj je kancelarija uređena po feng šujiu, neki potrčko joj dodaje kafu, želi joj dobar dan i odlaže njen kaput na fensi čiviluk.
S druge strane, Mileva se budi u 5. Stavlja džezvu na ringlu, uključuje je i shvata da nema struje. E u peršun, psuje Mileva, dokle više. Odlazi u kupatilo da se sredi i ako požuri, možda stigne na onaj autobus u 5:45. Bojler je prazan, garant je baba juče ugasila da se ne troši struja. Prošli mesec su silni kilovati potrošeni, mora malo da se povede računa… Oblači se Mileva, šminka se tek tek, kosu je podigla u punđu jer struje nema da se malo isfenira.
Kreće s posla, kapija škripi, komšija psuje. U obližnjoj pekari kupuje susam kiflu i posvađa se na brzaka sa radnicom jer nije imala ništa sitnije od novčanice od 500din.
Autobus kasni. Dok napokon ulazi u bus, na nogu joj staje pozamašni penzioner i njene cipele kupljene na rasprodaji dobijaju novu pukotinu. Stigla je na posao. Kafe nema jer cu Cana i Mica popile sve u noćnoj smeni gledajući Zadrugu. Šef je nadrndan, žena ga je nedavno ostavila jer je nije odveo na more 20 godina.
Za to vreme, u Džesikinu kancelariju stiže buket ruža sa romantičnom porukom od njenog muža. „Volim te najviše na svetu“, piše joj Majkl. „Ah, duša moja“ , pomišlja Džesika. Biće mu teško da mu kaže da ga ostavlja. Dugo su zajedno i sve je harmonično, ali ona jednostavno ima potrebu da pronikne u srž svog bića, da se duboko poveže sa svojom suštinom i nađe svrhu svog postojanja kroz sve svoje reinkarnacije.
Milevi stiže poruka od Branka: „Ej, ženo, vidi možemo li da kupimo novi bojler preko sindikata, ovaj stari je potpuno crkao.“ Duša moja, pomišlja Mileva, uvek je bio preduzimljiv i romantičan, setio me se ovako rano. Ok, nekad zaista želim da ga ostavim jer već 10 godina živimo s njegovom babom, a on nikako da napreduje na tom poslu na pumpi. Nema veze, strpiću se još malo, nije da imam 40 god, imam tek 38.
Džesika se zagledala kroz prozor svoje velelepne kancelarije. Odlučila je da spakuje kofere još danas i da krene na put. Uzeće 17 meseci neplaćeno i otići će u Indiju. Nakon toga, malo do Italije. A možda odluči i da živi par meseci u Parizu, videće još. Posao će je čekati, ipak je ona Džesika a ovo je njen film, zar ne?
Mileva lista papire za sindikalnu prodaju. Sledeći mesec, kad joj istekne rata za zamrzivač, možda uspe da kupi Dormeo dušek. Ovaj deo gde su letovanja neće da gleda, nije se s Brankom ništa dogovarala. Umorna je malo, trebao bi joj odmor, možda da pita šefa da joj da jedan od onih 22 slobodna dana koja joj duguje?
Džesika je na aerodromu. Kosa joj je i dalje sjajna i čista. Majkl se probija kroz gužvu i uplakan pita: „Zašto, Džes? Mislio sam da smo srećni?“ Džes deklamuje neke citate Dalaj Lame i predaje pasoš takođe voluminiziranoj radnici na aerodromu. Majkl kroz staklo gleda Džesikin avion kako odleće u nepoznato.
Mileva je dobila dva slobodna dana. Ej, dva dana! Mogla bi da nazove baba Grozdu i da ode na selo na par dana, čisto mozak da odmori. „Može“, kaže baba Grozda, kada je napokon uspela da je dobije na fiksni.
Džesika je u indijskoj nošnji i sa crvenom tufnom na sred čela. Njen spirit je vazdignut jer je najpoznatiji, a najtajanstveniji guru baš u njoj prepoznao ono nešto i spreman je da joj čačka čakre dok ih u potpunosti ne učačka. Džesika je srećna, a ruž joj je besprekoran.
„Šta? Šta češ kod Grozde, majke ti?“ – pita Branko. „Znaš li pošto je karta do tamo?“
Mileva se ipak spakovala i otišla da čeka bus. Baba Grozda joj je rekla da joj usput u apAteci kupi onu kremu sa reklame da je leđa više ne bole. Kada je napokon stigla u selo, Mileva je imala šta da vidi: Grozda se spremila za kuvanje ajvara. „Taman da mi pomogneš! A sutra bi trebalo malo kod kokošaka počistiti!“
Džesika je u Indiji upoznala konceptualnu umetnicu Karolinu i sa njom preko laptopa sa znakom jabuke bukira stan u centru Rima. Zakazuje frizera tu kod Fontane di Trevi pa levo. Želi da uči jezik i garantovano će upoznati prelepog Italijana da je podučava. Ali prvo da sredi čakre.
Mileva je celo popodne gulila paprike dok su se u pozadini na crno belom tv – u svađale Miljana i Marija Kulić. Baba je glasala da ostane Miljana, jer je iskrena. Pitala se Mileva da li je Branko jeo išta, ostalo je pasulja u frižideru.
Džesika je svojom zlatnom karticom platila večeru njenim prijateljima Italijanima koje je upoznala isti dan nakon sletanja i opčinila ih svojim pročišćenim čakrama. Jeli su pastu, glasno se smejali i nazdravljali njenom lako plativom putu ka samospoznaji.
Mileva je sa babom nameštala čunak od šporeta na drva. Čađave ruke, čađav život, misli se ona. Da li je Branku hladno, pitala se. Sutra se vraća kući, naradila se pošteno, a baba joj je spakovala dve koke da ima za supu. Branko joj je javio da je stigao novi bojler.
Džesika je odlučila da narednih 6 meseci živi u Rimu i da ne radi ništa. Ok, radiće na čakrama i možda odradi pramenove.
Milevu Branko dočekuje na stanici. Uzima cegere iz njenih ruku, šljapne je po guzici i vikne: „Gde si, ženo moja!“ Kući su, bojler je pun. Napuniće kadu. Baba Grozda joj je dala onaj melem od kantariona. Rekla joj je baba Grozda da su loša vremena kao i kiša. Uvek prođu.
Džesiki je jako dosadno dok ne radi ništa, pa je našla nekog mladog frajera da se s njim povata s vremena na vreme. On se naravno odmah zaljubljuje u nju i šetaju zagrljeni, a njena kosa je naravno i posle seksa voluminizirana i savršena.
Mileva i Branko vode ljubav. Kaže da mu je nedostajala. Pasulj je pojeo. Nije bio gladan. Nije mu bilo hladno.
Džesika shvata da joj je mladi ljubavnik pokupio sve pare dok je spavala i sad ne može da ostane 6 meseci u Rimu. Mora da skrati na 5 meseci, a posle toga da ode na Tibet da se smiri od ovog stresa. Čakre su joj se opet zapušile. A i Majkl je prestao da je zivka da mu se vrati.
Branko leži Milevi na krilu. Oboje su znojavi i zadihani. Branko kaže: „Znaš, mogli bi na more ove godine.“ „Može, videću šta ima preko sindikata…“
Branko stavlja džezvu na ringlu.
Ima struje.
Mileva pije slađu.
Fotografije: Pixabay.com
){kind=link}