Biti odrastao ozbiljna je stvar. Biti zreo u odraslom čoveku još je ozbiljnije.
Sedela sam na podu i pod uglom, žmureći na jedno oko, pregledala uglove parketa i stepenica, pokušavajući da otkrijem da li mi je negde promakla povraćka.
Da, dete je te noći rafalno povraćalo u bezbroj navrata i, što je najgore, pokušalo da pobegne od sebe, mene i povraćanja samog, pa je tako unezvereno jurilo po stanu. I overavalo stan, ostavljajući za sobom ne baš sjajan trag.
I odatle eto mene sa krpom, pod uglom. Na podu.
Ljudi sa patosa najbolje sagledavaju neke stvari. Tu negde sa dna, ispod nivoa pojasa. Iz prizemnosti. Ostala sam tako da sedim u turskom sedu još neko vreme. Dete je spavalo.
Zapalila sam cigaretu i naslonila se leđima na zid. Bio je hladan. Šta li sada rade ljudi koji se plaše dečije povraćke? Prvo mi je to palo na pamet.
Kako oni spavaju? Mirno, nadam se? Da li bih se menjala sa njima?
Šta li sada rade ljudi koji su ostavili svoju decu, jer im je nešto drugo ili neko drugi bio preči? Šta li sada rade ljudi koji su ostavili decu jer ta deca nisu bila dovoljno dobrodošla u njihov život? Šta li rade ljudi koji su ostavili decu koja nisu imala sreću da se rode zdrava? Šta li sada rade ljudi koji, generalno, ostavljaju sve što nije savršeno?
Niko mi nije odgovorio. Pepeo je padao po muškoj „just do it“ majici na meni. Simbolično. Povraćku uvek čiste majke. Just do it, woman!
I šta još rade majke?
Pa, ništa. Brišu povraćku i ostaju da stoje nad onim što nije savršeno. Sednu nekad na sred sobe, zapale cigaretu i naslone se leđima o hladan zid. Onda ustanu, otresu pepeo sa sebe, pokupe pramenčiće kose u čupavu punđu na vrh glave i pobede.
Pobede taj dan, tu noć, taj život. Nasmeju se u facu svim izazovima, zasuku rukave, pa da se ćeramo, što bi rekli.
Ne beže.
Nikada ne beže.
– Gladna sam… Žmureći je izgovorila. Još u pidžami, sa velikim plišanim psom ispod miške.
Otvorila sam prozor i pustila u sobu sunce i svež vazduh. Iz sobe je izašla neprospavana noć, strah i ostaci zabrinutosti zbog bolesnog deteta. Sada je sve dobro. Ona je gladna, sada je sve dobro, govorila sam sebi.
– Mama, sanjala sam ružan san – rekla je. – Sanjala sam da si otišla negde i da te ne mogu pronaći.
– Au, kako blesav san! – nasmešila sam se. – Taj san se nikada neće ostvariti, priganice!
– Zauvek mi se neće ostvariti taj san?
– Zauvek!
Foto: Pixabay.com
