NAPOMENA REDAKCIJE: tekst nije protiv dijagnostičkih metoda, već prenosi iskustvo jedne mame.
Cilj teksta koji čitate nije da vas obeshrabrim, već da dam nadu da sve može biti dobro, iako tako na prvi pogled ne izgleda. Mnoge žene koje poznajem prošle su u trudnoći kroz slično iskustvo kao ja. Smatram da treba slušati savete lekara, ali možda nije loše, onda kada vam intuicija govori drugačije, potražiti i drugo stručno mišljenje.
Pre skoro dve godine trudnoću sam počela da vodim u jednoj privatnoj ordinaciji po preporuci drugarice moje drugarice. Bila sam 12. nedelja kada sam otišla na prvi ekspertni ultrazvuk. Otkucaji srca su bili u redu, dužina butne kosti u redu, nabori na vratu 2,3mm, reče doktorka i to je u redu, ali glavica okrenuta, pa profil nije mogla da vidi, te nam kaza da dođemo za sedam dana.
Već tada se u meni probudila sumnja da možda nešto nije kako treba. Kako nije mogla da vidi? Zašto da dođemo ponovo ako je ok sve što je nabrojala? Možda je nešto videla što ne treba, ali neće da kaže dok ne bude sigurna? Pitanja su mi neprestano lomila misli, a znala sam da je potrebno da vidi i nosnu kost jer je njen izostanak jedan od parametara Daunovog sindroma.
I nije je videla ni sledeći put kad smo došli. Znate one preglede kada lekar ćuti, ne progovara, pa gleda i zagleda, pomera se, uzdiše, ali vam se ne obraća, a ta tišina duga kao večnost dok srce hoće da vam iskoči od treme?
A onda završetak pregleda, uzdah i rečenice: “Znate šta, glavica jeste malo okrenuta, ali sam i ovaj i prošli put uspela da uhvatim profil, i ne vidim nosnu kost. Nema je. Već bi trebalo da je razvijena. Bojim se da nešto nije u redu. Vaša beba možda ima Daunov sindrom”.
Plakala sam na sred ordinacije, nisam mogla ništa ni da kažem. Sećam se da sam pogledala u muža koji je samo sedeo stisnutih usana i iskolačenih očiju gledao negde u prazno. Ćutao je, a doktorka je pričala. Rekla je da svakako treba da uradim dabl test, da još ništa ne mora da znači, da je dobro što su nabori na vratu, dužina butne kosti i otkucaji srca dobri, ali i da se dešava da se rađaju daunovci iako je sve to bilo ok, mada opet sve može biti, a ne mora da znači…
Po izlasku iz ordinacije nije me utešio suprugov zagrljaj i reči: “S našom bebom je sve u redu, siguran sam u to!”
Ukupan rezultat dabl testa bio je 1:2731, a mi prezadovoljni. Hormoni sa testa HCG 1,96 MoM i Papp-a 3,28 MoM, šta god to značilo. Čekajući da ginekološkinja pogleda rezultat, guglala sam kao luda u pokušajima da pronađem informacije o normalnim vrednostima ovih hormona, ali ne nađoh ništa osim foruma u kojima su žene pisale svoja iskustva.
Ginekološkinja je bila zadovoljna ukupnim rezultatom, ali nas je uputila genetičarki jer je Papp-a povišen (iako mi je drugarica koja je master biohemije rekla da je kod trizomija, u koje spada i Daunov sindrom, snižen). U međuvremenu je ponovo gledala plod i videla da beba ipak ima nosnu kost, “ali malu”.
Susret s genetičarkom je tek bio priča za sebe. Dobro je, reče, što je beba miks različitih nacionalnosti, s različitog podneblja, pa šansi za nasledne bolesti gotovo da nema. Iz njenog ugla su vrednosti hormona bile u redu, i taman kad smo pomislili da je agonija gotova, dodala je da joj se debljina nabora na bebinom vratu ne dopada. Reče nam da je 2,3mm na granici, jer sve kojima je 2,4mm šalje na amniocentezu, pa nama predlaže da razmislimo o toj analizi. Imala je i ohrabrujućih rečenica tipa da sve bebe posmatraju kao zdrave, a da su testovi tu da to potvrde.
Amniocenteze se nisam plašila, ali sam se plašila rezultata. Pitala sam je šta ako se ispostavi da je Daunov sindrom.
“Prekida se trudnoća, šta drugo. Ne živimo mi na Islandu gde je uređeno društvo, nego u Srbiji. U takvim porodicama sreće nema, tu se i brak raspada…” odgovorila mi je genetičarka, a meni usta ostala otvorena od šoka. Nikada nisam čula za neku majku koja ima dete s Daunovim sindromom, a žali što se rodilo.
Naravno da mi je sledeće pitanje bilo kako se tada prekida trudnoća, s obzirom da rezultat stiže tek krajem petog, početkom šestog meseca. Odgovor mi se nije svideo. Rekla je i da nabori na bebinom vratu mogu biti povišeni i ako postoji neka infekcija u organizmu majke, ali i da infekcija ne isključuje Daunov sindrom.
Uradih zato i TORCH, infekcije nigde, samo i dalje prisutna sumnja u stanje nerođenog deteta.
Ludela sam tih dana od toga što nam niko nije rekao ništa konkretno. Sve je bilo može biti, ali ne mora da znači. Kao ograđivanje. Da li testovi služe da nas prepadaju ili oraspolože, ili da pokažu zdravstveno stanje? Da li su ipak neophodni? Grešimo li ako ih odbijemo?
Imali smo još malo vremena da odlučimo šta ćemo. Zoran me sve vreme ohrabrivao da se ne nerviram bespotrebno, uveravajući me da je sve ok, a ja sam se i noću budila razmišljajući šta ako. Odlučili smo da potražimo drugo stručno mišljenje.
I baš tu u komšiluku ordinaciju drži jedan stari, iskuni ginekolog. Otišli smo na pregled opušteni kao da je sve u najboljem redu.
“Dobar dan, mi došli da vidimo kako beba napreduje”, bilo je jedino što smo mu rekli. “Ooo lepa trudnoća, lepa beba“, govorio je on pregledajući me, a ja sam ispalila: “A gde je nosna kost?”.
Pokazao mi je i začuđeno upitao: “Gde bi drugo bila?!”
Tada smo mu ispričali sve. Rekao je da nabori na bebinom vratu jesu malo iznad proseka, ali ništa strašno, da ako želim mogu da uradim i tripl test, ali da je što se njega tiče s bebom sve u savršenom redu. Uradila sam ga, bio je dobar.
Nisam rodila bebu s Daunovim sindromom, rodila sam “nespava”, bebu savršenu za gubljenje trudničkih kilograma, divno biće koje ima mali nos na tatu i koje je u naš dom donelo još više ljubavi i sreću kakvu do njenog dolaska nismo ni znali da postoji.
Autorka teksta: Radmila Leovac
O autorki: Rođena u Užicu, u Novom Sadu završila žurnalistiku, radila u poznatim i manje poznatim medijima, zaljubila se u jednog Zorana. Imaju Milušku od 14 meseci i usvojenog psa Đanga. Trenutno zvanično nezaposlena, ali uvek frilenserka.
Fotografije: Iz lične arhive
