Juče je umrlo još jedno dete.
Još jedno dete koje prepoznajem iz bezbrojnih apela za pomoć.
Dete sa čijom sudbinom su se mnogi od nas saživeli, čitajući mesecima vapaje njegovih očajnih roditelja.
Dete, u čije je ozdravljenje uloženo puno nade, molitvi, lepih želja… Od strane bliskih ljudi koji ga vole, ali i potpuno nepoznatih, čija su se srca slomila pred tužnom sudbinom nedužnog malog bića i njegove porodice.
Za lečenje ovog deteta novac je bio prikupljen. Ljudi su uporno slali SMS-ove, uplaćivali na račune, organizovali humanitarne koncerte… Neki su to činili psujući državu koja dozvoljava da se deca leče porukama, drugi su ćutke, ne govoreći ništa, slali koliko mogu… Pridružile su se i mnoge poznate ličnosti, kako bi cela akcija bila što vidljivija.
Međutim, ta ogromna količina novca u ovom slučaju bila je – potpuno bezvredna.
Na žalost, ovakve tužne vesti do nas stignu prečesto.
Neko će samo duboko uzdahnuti i odrolati prstom na sledeću vest, ne zato što je bezosećajan, već zato što zna da je to jedna od neminovnosti života. Da pravde nema, da se strašne stvari dešavaju dobrim ljudima i da on tu nikako ne može pomoći.
Neko drugi će, pak, gorko i dugo plakati, iz dna duše, osećajući gotovo fizičku bol nad ovom vešću.
Razmišljam kako nas ništa bolje ne ujedinjuje od ovakvih situacija. Iako se već drugo priča da smo postali loši ljudi, usmereni samo na sebe, nedovoljno empatični, ovakvi, onakvi – akcije za pomoć bolesnoj deci dokazuju suprotno. Ili se tu, možda, nekako lakše izvuče onaj i najmanji deo ljudskosti iz svakog bića, jer na decu smo svi osetljivi.
I onda nastane neverovatna sinergija! Polet se širi neočekivanom brzinom, ljudi iznose nove ideje o načinima na koje bi se detetu moglo pomoći… Ujedinjuju se i stari i mladi, i žene i muškarci, i oni koji misle ovako, i oni koji misle onako… Jedna gotovo idilična slika zajednice koja vraća veru u humanost i dobrotu.
No, to ponekad ne urodi plodom. Kao u slučaju ove prelepe devojčice.
U takvom momentu, koliko god se trudim da svemu što se dogodi pripišem bar neku smislenost, mogu samo da kažem: „Do vraga sve!“. Nije u redu. Nije fer.
Danas je umrlo još jedno dete.
Njegova majka nikada više neće moći da mu pročita priču za laku noć. Nikada više neće osetiti zagljaj tih toplih ručica oko vrata. Nikada više podviknuti mu da obuje patofne da se ne prehladi. Ili, da pokupi igračke u kutiju.
Nekad sam od onih što odrolaju na sledeću vest, jer znam da bih teško podnela ako kliknem i još jednom vidim taj mio lik, ovog puta znajući da je zauvek zaspao. Lakše je praviti se da nešto ne postoji, kad već nikako ne možeš da pomogneš.
Danas sam od ovih što plaču. Za predivnom devojčicom koja je do pre nekog vremena živela potpuno normalnim životom i sanjala velike snove. Za prazninom koju će ostaviti u životima svojih roditelja. Za besmislom koji će sada ispunjavati njihove misli. Za vrištanjem koje u njima nikada neće prestati.
Za nedoživljenom prvom ljubavlju. Za nezavršenom školom. Za prvim izlaskom kojeg za nju nikad neće biti. Za nikad kupljenim prvim štiklama. Za maturom kojoj neće prisustvovati sa svojom generacijom. Za nikad dobijenom diplomom. Za neproputovanim putovanjima. Za nedosanjanim snovima. Za nikad isprobanom venčanicom. Za nemogućnošću da iza sebe ostavi malo biće kroz koje će nastaviti da živi…
Za dobrim ljudima koji žive pošteno, trude se i bore, a usud im pošalje ono čega se svi najviše plašimo… Ono posle čega sve gubi smisao… a što ni najgorem neprijatelju ne bismo poželeli…
Uz nadu, jer tako jedino deluje iole smisleno, da Svevišnji ima neki dobar plan za sve njih negde tamo gde odlaze energije nakon smrti…
Ovo je moja molitva za njih. Za sve one izgubljene mlade živote i njihove duše koje se cakle od bezazlenosti… Za sve roditelje koji su doživeli tragediju od koje teže nema…
Da se ne zaborave oni koji su doživeli najtežu bol i nenadoknadivi gubitak…
I imam samo jednu želju: da se to više nikome nikada ne dogodi…
