Koga još nije nasmejalo pismo Borivoju od žene Jovanke koja je otišla da služi vojsku? Duhovita i blago ironična priča, koja je preko noći postala hit na društvenim mrežama, osvanula je i u nekoliko časopisa, a njenoj autorki je tih dana stiglo više stotina zahteva za prijateljstvo. Na žalost, mnogi su je objavili nepotpisanu. Kako je vrcav, a bezazlen humor uvek u deficitu, mi smo poželeli ovu da autorku predstavimo u punom svetlu! Ona je Mirjana Knežević Dević – medicinska sestra sa punim radnim vremenom, tekstopisac i mama šestogodišnje Nine.
Kad sam dogovorila kafu sa Mirjanom, očekivala sam (ah, te predrasude) ležerno odevenu ženu, sa nekom ludom frizurom i još luđom bojom kose. Na moje iznenađenje, dočekala me je ozbiljna, poslovno obučena osoba. Kako je razgovor odmicao, tako je bljesnula njena duhovitost, ali ono što me je još više očaralo su entuzijazam i vedrina.
Rođena je u Sjenici, živela u Plandištu, Herceg Novom i Kotoru, da bi se 2008, zbog posla, doselila u Novi Sad. I nije sigurna da će tu ostati. Radi kao medicinska sestra u jednoj privatnoj bolnici i kroz taj posao uživa u moćnom osećaju da si nekom potreban i da mu pomažeš. Uz to, piše. I to veoma uspešno.
Biti žena tekstopisac u Srbiji je prava retkost. Mirjana nam razotkriva misteriju oko tog zanimanja, a kroz celu priču šalje i korisne motivacione poruke.
Slava Borivoju 🙂
Naravno da smo razgovor počele pričom o dragom nam Borivoju.
– Iznenadila me je takva reakcija. Tačnije, prvo me je iznenadila ta armija žena koja je preplavila moj inboks pozitivnim komentarima. A onda i saznanje da skoro svaka od tih žena poznaje nekog „Borivoja“. Pa mi smo u ozbiljnom problemu ako ih je zaista toliko! – kaže Mirjana, dodavši da je pismo napisala spontano, poneta vešću da će i žene služiti vojsku.
Nakon prvog pisma, usledio je i nastavak.
Oraspoložiti ljude – cilj pisanja
Mirjanina ljubav prema pisanoj reči datira iz ranog detinjstva, jer potiče iz umetničke porodice. Kaže da je majka ta koja je u njoj podstakla maštovitost, jer je maštovitim pravila svaki prikaz života maloj Mirjani.
Kao devojčica, naša sagovornica je počela pišući stihove. U pubertetu, vagala je između poezije i proze. Nakon srednje škole, često je sa majkom posećivala književne večeri, gde je njena ljubav ka književnosti ojačala, ali se u njoj stvorilo i razočarenje.
– Tu sam viđala ljude koji imaju puno toga da kažu, ali su ubijeni u pojam, jer nema ko da ih sluša – opisuje ona svoje utiske i dodaje – Ljudi danas ne žele da se udube u emocije.
Upravo na književnim večerima, Mirjana je primetila da dominira poezija koja je turobna i tada je shvatila da ona želi da svojim pisanjem oraspoloži ljude i vrati im osmehe. Tako je i krenula da piše neke druge žanrove, za svoju dušu.
Njena priča objavljena je i u knjizi Mirjane Bobić Mojsilović „Recepti za srećan život“, kao jedna od 50 odabranih priča o sreći, a 2006. godine objavila je i sopstvenu zbirku poezije.
Uspešan tekstopisac – san ili java?
Potpuno spontano, poznanica sa jednog ženskog foruma za novopečene mame, Marija Katović, sa kojom se nikada nije uživo upoznala, povezala ju je sa svojim drugom, kompozitorom Jocom Savićem iz Kragujevca. Poslala mu je svoje pesme, on ih je ponudio izvođačima i tako je započela karijera ove mame tekstopisca.
– Neću zaboraviti momenat kad sam prvi put čula da neko peva moju pesmu. To je bilo kao katarza. Svaka ćelija mi se naježila i pomislila sam: “Hej, ja ovaj osećaj želim stalno!” – priseća se Mirjana i naglašava da je sjajno kada neko ceni tvoj talenat, i u ljudskom i u finansijskom smislu.
Nije mogla da veruje da se sve to zaista i dešava. U daljem stvaranju, kaže, inspirišu je povratne informacije od publike, koja se lako i brzo veže za ono što ona stvara.
Kako je Mirjana doživela estradu?
Ljudi sa estrade, sa kojima je do sada sarađivala, pokazali su se maksimalno korektnim. Mirjanine stihove pevaju Dženan Lončarević, Milena Ćeranić, Darko Filipović, Saša Kapor… Svi su, kako ona kaže, vrlo normalni i prijatni.
Pre povezivanja sa Jocom, nema kome nije slala svoje tekstove. Odgovore je dobila jedino od Goce Tržan, Vlade Georgijeva i Dade Glišića, koji su joj slali utiske i savete. Ostali se nikada nisu ni javili.
– Odlazim redovno na promocije albuma pevača sa kojima sarađujem, a ponekad i na koncerte. Uvek je dobar osećaj kada ljudi znaju i pevaju tvoje pesme. – oduševljeno priča Mirjana.
Posebno je bila ponosna kada ju je Dženan pomenuo na koncertu, a osećaj koji se u njoj stvorio kada je 10.000 ljudi pevalo svaku reč njene balade za nju je neopisiv.
Nina – devojčica sa kojom se hvata Mesec
Mirjana je samohrana majka šestogodišnje Nine, na koju majstorski prenosi svoj entuzijazam i magiju mašte i radosti.
– Moja želja je oduvek bila da je na vreme naučim da život ne čine samo oku vidljive i opipljive stvari, već da se mnogo toga krije i u onoj fantastičnoj stvari koja se zove mašta. Ja sam odrastala uz priče Branka Ćopića, jurila sam M(j)esec grabuljama kao mala, i ponosna sam što su me pustili da verujem da mogu da ga stignem.
Sa mojim detetom sam znala da uđem u farbaru i da pitam da li im je stigao vilinski prah. Ili, da li imaju one visoke merdevine, da dohvatimo Mesec, ili bar zvezde. Neki prodavci su me gledali bledo, kao, vidi ovu ludaču, neki su prihvatali igru i odgovarali da „nemaju na lageru“. Bez obzira na sve, nas dve ćemo dohvatiti taj Mesec kad – tad – opisuje Mirjana svoj odnos sa kćerkom. Mene je u potpunosti uverila.
Recepti za uspeh
Ova nesvakidašnja žena tvrdi da ne voli kuknjave, jadikovke, negativu i vešto se sklanja od takvih vibracija. Poznaje ljude koji imaju sve uslove da budu srećni, a “vuku” se kroz život kao da im je izvučen svaki atom snage. Zato je Mirjana u svojim krugovima, kako kaže, dežurni pajac.
– Ni sreća nije lepa tamo gde joj je mračno – vešto rečima dočarava svoje uverenje, i dodaje – Neću da umrem pre smrti!
Mirjana prati one za koje smatra da su bolji ili uspešniji od nje, ne bi li naučila kako su došli do toga. I u poslu, i u ljubavi i u prijateljstvu, njena deviza je da treba da budeš sa osobom koja te čini boljom osobom.
– Uspeh zavisi od toga da li ga na silu juriš, ili sebe konstantno poboljšavaš. Mi smo, kao društvo, takvi da prestajemo da se radujemo tuđim uspesima. Kad je neko uspešan, obavija nas zavist, a ne radost. To je greška.
Ona još naglašava i da nikada ne treba zaboraviti ko smo i kakvi nekada bili i kakve snove sanjali, jer tome treba da stremimo.
– Tako je dobar osećaj kad prepoznaš sebe u sebi!
Ovim završavamo ovu priču o jednoj maštovitoj mami, uspešnoj ženi-tekstopiscu u Srbiji. Nema sumnje da će nekima biti motivišuća, kao meni. Snovi se ne dešavaju, na njima se radi. Konstantno, uporno, lagano i bez zavisti prema onima koji su ih već ostvarili. Jer, za svakog od nas postoji šansa da ih ostvarimo.
Fotografije: Aleksa Ilić, iz lične arhive
