Ako zažmurim i ne dišem…? Ili nekako samo odskočim sa kreveta, mooožda neće škripuckati i probuditi ovaj moj mirišljavi cvetić što džonja pored mene… Duša draga…diše tako mirno i napućila ustašca..uf kako bih joj sad ljubila te debele obraze.
Tiho, mama…najtiše…puzim ležećki milimetar po milimetar…iiiii evo me…izašla sam iz sobe. Pritvoriću i Aleksina vrata, neka spava mili moj dečak, ove boginje su ga totalno iscrpele. A ja ću ovu moju spasovdanku da popijem za šankom. E da me neko čuje pomislio bi da smo milioneri kad u kući imamo šank…ali to je samo jedan običan prozor koji iz dnevne sobe gleda na naše lepo veliko zeleno dvorište. Mužić pužić ga je tako nazvao u periodima Nedinih grčeva, skuva kafu pa je stavi na sims od prozora i nosa je. Pa od jednog kraja sobe do prozora po gutljaj i tako u krug dok se cvetić ne smiri.
Za ime Boga, ovo veliko ogledalo u hodniku nije baš moralo jutros da me pogleda. Moja draga lepa plava isfenirana kosa do pola leđa sada služi da na glavi imam ćubu, onako baš raskošnu, sa sve čupicama iznad ušiju od nove kose koja raste i ne znam iz kog razloga se kovrdža, roze haljinica iz devojačkih dana se pretvorila u spavaćicu, savršenu…rastegljena i poprilično izbledela…pa zaboga ne idem na bal nego u krevet, al’ sav taj moj noćni stajling imao bi neku prođu da mi sinoć nije bilo hladno na tabanima i da u mrklom mraku iz ormana nisam izvukla žute nazuvice sa sve „Nike“ znakom. Pa savršena sam za kategoriju cirkusa.
E, evo ga…moj prozor u moj svet. Podići cu mrežicu da mogu da virnem pošto nemamo terasu. Miris kafe i miris prolećne svežine je savršena kombinacija za jutro. A da pridodam lepoti – moj dragi vrednić je već odavno ustao i radi, vidim da čeprka nešto po magacinu. Imam tu sreću da su mu radionice u prizemlju kuće pa ipak mogu da ga vidim u toku dana, kad se popne gore na ručak i popodne kad sa klincima siđem u dvorište…skuvam nama kafu pa on napravi pauzu, inače da je negde dalje ne bih ga videla do 19 časova, dok ne dođe kući, jer radi po ceo dan. Mahnula sam mu i poslala ljubac…da mu vratim za onaj jutros kad se iskradao iz kreveta dok smo nas dve spavale. Uvek ga osetim. Jedan nežni topli poljubac u vrat za dobro jutro i pozdrav pred radni dan…tako miriše…miriše na moje, na moj svet, moju podršku, na sve moje… i opet gutam knedlu i oči su mi se napunile suzama kao i juče dok sam posmatrala njega i Aleksu kako zalivaju travu i cveće. Igrao se sa njim, plašio ga da će da ga isprska crevom, a ovaj miš se cerekao do suza, ono detinje, onako iz srca nevino…srećno. A moje srce da iskoči od ispunjenosti, sreće i zahvalnosti. Do neba sam ponosna na njega, na njegov stav, ljubav i najpre na otvoreno srce kojim je prihvatio mog sina iz prvog braka. Aleksa uživa sa njim, imitira ga, jede sve što on jede i nema veze sto je to jaje na oko koje on nikada nije hteo da jede…to mu je Rade spremio i on će sve da pojede. Imaju svoje rituale, dok ja uspavljujem Nedu, Rade njega istušira i onda kokaju kokice, pa pravac u dnevnu sobu da gledaju crtaće do spavanja. Vere se po njemu kao majmunče, da može čini mi se da bi ušao u njega. I ja isto…da mogu uvek da osetim tu nežnost kao i one večeri kada sam shvatila da svi moji strahovi nakupljeni iz prošlosti treba da odu drugim putem i ponesu sa sobom sve one ljude koji su me osuđivali bez ikakvog znanja o mom životu.
Lila je kiša napolju, a mi smo sedeli u kolima ispred moje zgrade…želela sam da ostanem tu zauvek, ali noge su drhtale u želji da potrče gore u stan i da ljubim moje čedo koje sam ostavila mami da ga čuva. Grizla me je i savest što sam izašla, glupe babske priče i komšijske tračarije. „Evo je izašla…dve godine je prošlo od razvoda i ona već ide negde, a mama joj čuva dete“… Uopšte ne znam kako sam mogla da podlegnem tim komentarima i razmišljanjima i da počnem da se čaurim. Ali da, sad ovako oporavljenoj lako mi je reći, a u tom momentu sam potpuno bila neka druga ja, ubijenog ponosa, srušenih ambicija, iznemoglih emocija, puna strepnje, sa gomilom svežih ožiljaka.
On je ćutao i posmatrao me…a ja sam se borila sama sa sobom. Viđali smo se već nekih četiri meseca…jednom nedeljno, eventualno dva puta. Uspavam Aleksu, pa trk da se vidim sa njim…popijemo piće i razlaz. Ništa mi nije bilo jasno. More drugih devojaka sa slobodnim vremenom samo za njega, a on je tu pored mene. I čeka me da uskladim posao i klinca da me vidi taj jedan dan na sat ili dva. A ja ne verujem. Ni njemu ni sebi. I ništa me zaboga ne pita?? Ne kopa po prošlosti, ne dira bolne tačke…samo odćuti… a ja, ja bih vrištala. Želim sve sa njim..podigao me je.. eeej, alo Sanja…smeješ se, gledaš u telefon svaki čas…a bojiš se… nisam ni shvatila da su mi suze potekle dok me nije pomazio po licu i rekao…“Ej…opusti se, ja ću da vas čuvam, i tebi treba ljubavi…“
Trgao me je glasan zvuk kosilice…požurila sam da sklonim šoljicu dok sam drugom rukom brisala suze…ne trebaju mi…čuva nas.
Zatvoriću sad moj prozor u moj svet…da mi se cvetić i mišić ne probude dok komšija ne pokosi travu…
Autor teksta: Sanja Mašić
O autorki: Sanja Mašić je rođena pre nepune 34 godine, u Novom Sadu. Glavni je krivac za osmehe svoje dece i luuudo zaljubljena u svog supruga. Pokreće je ljubav…bez nje, kako kaže, ne bi umela da živi.
