Kada pitate ljude šta je to čega se najviše plaše, pored bolesti i smrti, najčešće navode SAMOĆU. Kroz rad sa klijentima, primetila sam da ljudi trpe i ostaju u nefunkcionalnim odnosima samo iz straha da ne ostanu sami. Taj strah je toliko snažan, da je kod velike većine ljudi parališuć i ometa ih u realnom sagledavanju situacije i stvarnog problema.
Zašto je tako strašno biti sam?
Čega se mi u stvari plašimo? Zašto odrasla osoba koja je psihički i fizički zdrava i može da bude visoko funkcionalna u društvu u kojem živi ima neopisiv strah od samoće? Zašto nam je bitno da imamo „nekog“ samo da se ne kaže da smo sami? Zašto je ta reč SAMOĆA ili USAMLJENOST toliko strašna?
Ljudima se čini da bez interakcije sa drugim ljudima ne mogu da funkcionišu, neki čak smatraju da se od samoće može umreti. Naravno da ne može, ali je isključenost u odnosu na druge ljude za čoveka kazna i pomisao na to im je strašna. Dokaz tome je i samica u zatvorima gde zatvorenici budu danima, čak i nedeljama, lišeni svakog ljudskog kontakta. Svedočenja zatvorenika pokazala su da su ovakve deprivacije dovele do emocionalnih teškoća.
Važnost povratne reakcije
Svakom čoveku potrebne su tzv. „povratne reakcije“ na njegovo postojanje – na njegovo biće i ponašanje i svako želi da se njegove potrebe zadovolje. Mnoga istraživanja pokazala su da odsustvo fizičkih i psihičkih stimulusa može da dovede do psiholoških tegoba.
Jedna od najpoznatijih studija Rene Spica govori o deci koja odrastaju u sirotištu i njihovom razvoju. Deca koja su tu rasla bila su nahranjena, presvučena i u toplom. Međutim, većina njih kasnije je imala više teškoća u emocionalnom i psihičkom funkcionisanju u odnosu na decu koju su podizali roditelji ili staratelji u njihovom domu. Deca iz sirotišta nisu imala fizički kontakt sa ljudima (maženje, grljenje, ljubljenje), tako da njihove potrebe nisu bile prepoznate i zadovoljene.
Kasnije, kako odrastamo naučimo se da, pored fizičkog prepoznavanja, drugi ljudi potvrđuju naše postojanje i važnost dajući nam i verbalne poruke. Dakle, naše „unutrašnje dete“ zna da je nama potreban „neko“ ko će te naše potrebe zadovoljavati.
Zbog čega iz nefunkcionalnih odnosa nije lako izaći?
E sad, postavlja se pitanje zašto onda ostajemo u nefunkcionalnim odnosima u kojima ne dobijamo pozitivne poruke, ne osećamo se lepo, niti prepoznato?
Zato što naše dete želi da bude prepoznato na bilo koji način – svaka vrsta stimulacije bolja je od ignorisanja ili od toga da te stimulacije nema. Kao što se kao deca plašimo da će roditelji otići, da će nas ostaviti (to je urođeni strah) – kao odrasli imamo isti taj strah da se nećemo snaći sami i da je to najveća kazna koja može da nam se desi.
Kada pitam klijente da mi opišu koja su to osećanja koja u njima izaziva pojam SAMOĆE, odgovori se mogu uglavnom svesti na sledeće: praznina, krivica, tuga, osećaj bezvrednosti.
Kako je u ljudskoj prirodi da izbegavamo da se loše osećamo i potiskujemo neprijatne emocije, tako ostajemo u nefunkcionalnom odnosu koji nas samo spolja gledano „hrani“ i štiti od ovakvih osećanja. Mnoge klijentkinje kažu da neće da odu iz lošeg braka i veze iako su finansijski nezavisne, zdrave i sposobne da vode računa same o sebi, jer u osnovi postoji taj strah od samoće. Ovo, naravno, važi i za ostale odnose – porodične, prijateljske, poslovne.
Šta možemo da uradimo?
Dobro je za početak shvatiti da je ovaj strah zaista univerzalan i urođen i da nema veze sa spoljašnjim faktorima. Samo se onda postavlja pitanje da li je lakše raditi na sebi, osvešćivanju svojih nefunkcionalnih osećanja i obrazaca mišljenja ili menjati spoljašnje okolnosti koje koristimo kao izgovor?
Naravno, kao psihoterapijski savetnik smatram da je ovo prvi korak – osvešćivanje čega se u stvari plašimo, a potom i dalji rad na sebi. Za početak i ovo je dovoljno, znati da nismo sami u ovakvim razmišljanjima i da se ovi obrasci mišljenja mogu menjati.
Autor teksta: Lidija Pejović, psiholog-transakcioni praktičar, psihološko savetovalište AEQUILIBRITAS
Instagram stranica savetovališta Aequilibritas
Fotografije: Pixabay.com, Unsplash.com
