Kroz godine, nekako naučimo da ne budemo deca. Nakaleme se odgovornosti, nakarikaju obaveze, priklonimo se ozbiljnosti… Ne primetimo da smo prestali da se radujemo onako detinje, svakim segmentom duše… Zaboravimo da se zaista opustimo i prepustimo trenutku… U retkim trenucima, najčešće kad čujemo da ima neko kome je i teže nego nama, prisetimo se da smo, u stvari, srećni. I guramo dalje, svojim dobro organizovanim tempom.
Pre nekoliko sedmica, od koleginice Mire sam čula da postoji jedna mala fontana sa raznobojnim snopovima u kojoj se, po ovoj nezapamćenoj žegi, klinci prskaju i uživaju. Nabasala je na nju tokom šetnje i poslala mi sliku svoje dece, mokre i radosne, kako skakuću i smeju se. Pomislila sam kako ću i ja da odvedem moju ćerkicu na to mesto. I – kao da sam nečim probudila ono usnulo dete u sebi, posle dugog niza godina.
Zarobljenik dnevnog rasporeda
Nikada nisam ni pomislila da će me “dnevni raspored” uzeti pod svoje. Da će obaveze (često samonametnute) nadvladati onu čudesnu moć dečijeg radovanja, koji ostaje uklesan u čoveku, ali potisnut organizacijom dana.
Prođe celo leto, a da se nisam rashladila u nekom od gradskih bazena. Uvek se ima još nešto uraditi, neki posao završiti, pospremiti kuća, obaviti sastanak… Pošaljem dete sa tatom da se brčka i uživa, a ja ostanem da radim. Da završim ovo ili ono. A nije da nisam mogla…
– Mama, želim da ideš i ti sa nama na bazen – trgle su me reči moje četvorogodišnje ćerke. I pre nego što sam dala sebi šansu da bar razmislim, odgovorila sam negacijom.
– Ne može mama da ide na bazen, mama mora da obavi nešto.
Na društvenim mrežama iskaču slike mojih prijatelja sa raznih letnjih kupališta, manje ili više atraktivnih, sa ili bez dece… Rekla bih da im je lepo. Smeju se. Prskaju. Uživaju. Ići ću i ja, jednom, kad sve završim što imam… Lako je otići na bazen ili na reku… To je tu. To se bar uvek može.
Kad su se vratili, pričala je ushićeno kako je plivala, skakala u vodu, čak se i zagnjurila… A onda – fleš bek.
Setila sam se sebe kao devojčice. Kako je samo ostavilo traga svako leto mog detinjstva… Sve pamtim, mogu čak i da omirišem… I da sam, čim dotaknem pesak ili bazenske pločice, raspuštala punđicu skupljenu na vrh glave, jer me baš briga što će se kosa pokvasiti. I da u vodi pravila čas kolut napred, čas kolut nazad. Vidim sebe, malu i bezbrižnu, kako pokretima ruku pravim penu u vodi… Kako skakućem gore – dole, osećajući iskonsku sreću, sreću jer postojim i živim ovaj život. Davno je to bilo…
Gde se to dete izgubilo?
Svesna sreća je nešto drugo. Ako nismo bolesni, ako su uz nas bliski ljudi, ako mi volimo i nas vole, ako se svakodnevno uspešno snalazimo i preživljavamo – svesni smo da smo srećni. Sa tim nemam problema. O, kako ljudi sve žive, o šta sve nemaju, o kako se muče…dobro je meni.
Nego, gde su oni parčići uživanja, spontanog i neplaniranog? Ona radost i prepuštanje, poput ludo uzbudljivog osećaja u stomaku dok se spuštaš niz tobogan ili ljuljaš na ljuljašci? U kom sam to trenutku, pobogu, počela isključivo da brinem, organizujem, držim pod kontrolom? Zbog čega, čak i kad ne moram, samo gledam da uradim još nešto…?
Bojim se, proći će život. Prestaću da se igram. Zaboraviću da sanjam. Ćerka će poodrasti i poželeti da na bazen ide sa društvom. Da li ću onda stići da u svoj raspored ubacim i kupanje, ali će biti kasno? Koliko leta treba da prođe da shvatim da sam sam mogla i drugačije?
Shvatate, bazen je samo metafora za mnogo toga? Sve što sam opisala zaista se i desilo, od A do Š, ali mi je toga dana nešto “kliknulo”. Koliko još drugih malih zadovoljstava treba da propustim da bih shvatila da se neke od njih ne mogu nadoknaditi? I da sa njima treba da počnem odmah, sada!
Ponovno buđenje deteta…
Tapkale smo po toj fontani zajedno, ispirajući pod mlazevima vode od blata zaprljane prste. Ona u kupaćem, ja u šortsu. Gazile smo mlaz po mlaz i odskakivale kako koji krene. Pratile smo promenu boje malih sijalica i cičale kad nas promena iznenadi. Moja četvorogodišnja ćerka i ja, okružene gomilom dece.
Ostale mame i tate su sedele na okolnim klupama i posmatrale male kupače. Posle nekoliko minuta, sela sam i ja i ostavila mrvicu da se prska sa vršnjacima. Njen izraz lica odisao je nepatvorenom srećom, onom kad ne razmišljaš ni o čemu pre i ni o čemu posle… kad si potpuno obgrljen sadašnjim trenutkom u kojem ti je lepo.
Prišla mi je onako mokra, sela mi u krilo i čvrsto me zagrila. Nema veze što mi je pokvasila i šorts i majicu. Taman da me još malo rashladi, nesnosno je vruće.
– Je li ti bilo lepo? – pitala sam je. Zadovoljno je klimnula glavom.
– Vodiće tebe mama opet. Ići ćemo i u vožnju onim velikim biciklom po keju, i splavom do Mačkovog spruda, i na brodić kod Zokija i Tamare…
– I na Frušku goru? – nije izostavila da pomene svoju omiljenu vikend destinaciju.
– I na Frušku goru, podrazumeva se, puno puta… Tražićemo jezera… I posetiti manastire… Ima tamo svašta. A, možda će se mama usuditi da se konačno vozi sa tobom u luna parku.
– Ali, ti si rekla da se bojiš?
Ona je u pravu, bojim se. Ali nije oduvek bilo tako. Nekada sam prva skakala sa broda u ledenu vodu u pećini i sa zadovoljstvom se penjala na Kamikaze – najviši tobogan u akva parku. Kasnije sam letela paraglajdingom, uz nalet adrenalina koji se ne zaboravlja. A onda su naišli strahovi, strepnje, odgovornosti, šta ako…
Došlo je vreme da otpustim taj strah.
„U tvojoj su kosi vilinske niti
iskru detinjstva ne možeš skriti,
a sjaj u oku, vragolast, mio
baš kakav je i moj nekada bio!
Od tebe učim se iskonskoj radosti,
ti vraćaš sputano zrnce mladosti!“
…stihovi posvećeni mojoj devojčici – mojoj inspiraciji, nastala 16. avgusta 2017.
Fotografije: Tatjana Jovović, Pixabay, Iz lične arhive
