Četiri prijateljice, cipele, haljine, izlasci, kafenisanje, velike ljubavi, male ljubavi, životna pitanja, ponekad (iako kažu da tako nešto ne postoji) glupa pitanja u seriji „Sex and the City“ i ja sa druge strane ekrana susreli smo se još za vreme mojih srednjoškolskih dana. Tada sam morala da prebacujem kanal kad god čujem mamu i tatu u kući, da ne bih morala da objašnjavam zbog čega gledam seriju koja u svom nazivu ima reč na slovo „S“, pa nisam uspela mnogo ni da ispratim radnju. Ali, nekako sam predosećala da će moj odrasli život izgledati kao Kerin: izlasci, drugarice, blamiranje, trošenje para na garderobu i cipele i večito jurenje za tom velikom ljubavlju, iliti gospodinom Zverkom.
Negde na fakultetu moja draga prijateljica Sofija sa kojom sam razgovarala o „životnim porukama, koje možemo naučiti iz serija“ rekla mi je da ja nisam Keri, nego Šarlot. Za razliku od Keri – znam da kuvam, i previše poštujem pravila da bih bila ona. Onda sam se, kao što je Šarlot uradila, i ja udala. Dve godine kasnije dobila sam bebu i Sofija je došla da je vidi, komentarišući da sam sad kao Miranda u petoj sezoni. Ja sam to povezala sa mojom „a la šargarepa boja“ kosom i sa kupovinom električne ljuljaške sa vibracijom kako bih smirila dete, ali igrom slučaja u to doba krenula je baš sezona pet na Foxlife-u, a ja sam dobila opciju premotavanja…
Mirandin život bio je moj život. Katastrofalna frizura, ispljuvana odeća, bolne grudi, vrišteća beba, osećaj da sam najgora majka na svetu i, na sve to, broj prijateljica sa decom: nula. Da mi nije kume i tetke, koje sam naizmenično smarala svojim pitanjima i strahovima, ne znam kako bi me moj dragi muž istrpeo. Drugarice idu u grad, u šoping, u izlaske, pričaju o momcima i nerviraju se jer je šefica ovaj mesec smanjila platu za ovoliko ili onoliko, a ja kao u nekom paralelnom svetu razmišljam o tome koliko je prošlo vremena od poslednjeg hranjenja, da li je i kada je kakio, zašto jeste, zašto nije, zašto plače, zašto sad dvadeset minuta ćuti (!), i ne znam jesam li krenula da spavam ili da se probudim i pritom se trudim da u javnosti ipak ličim na savremenu, a ne pećinsku ženu… Ako ste pratili seriju, i ako se sećate one „sjajne“ scene kada Keri, Šarlot i Samanta idu u kupovinu, a Mirandu strpaju u taksi, dok ona kao siroče gleda za njima – ta sam.
Iako je delovalo da „sezona pet“ u mom životu nikada neće proći, nekako, neverovatno, prošla je i stigla sam do epizode kada Miranda ponovo ulazi u „skinny jeans“ i odlazi u grad. Mužu sam dve nedelje unapred najavila da sam pozvana na rođendan, da ću posle četiri godine izaći sa drugaricama u grad, i da ne znam kada ću doći. Ovo je dvadeset i prvi vek, mislila sam ja, neću da budem jedna od onih žena koje se zatvore u kuću i zaborave da su ikada imale socijalni život.
Početak žurke je u stanu. Žensko društvo, peglanje kose, šminkanje, priča o poslu, druženjima, momcima i jedna sasvim opuštena atmosfera, a zatim odlazimo u jedan od klubova u gradu. Na trenutak mi deluje kao da sam ušla u vremeplov. Muzički hitovi s kraja devedesetih i početka dvehiljaditih, par poznatih lica iz doba kad smo „the City“ i ja bili najbolji prijatelji i rezervacije za sto vratile su me u to doba kada se živelo za noći od petka do nedelje, a od ponedeljka do petka se prepričavali i analizirali događaji od prethodnog vikenda. Sjajno je biti ponovo u gradu, baš mi je to nedostajalo!
Sat vremena kasnije, jednoj od drugarica stiže poruka da dečko kog je očekivala da vidi u gradu neće izaći. Ta jedna poruka bila je dovoljna da joj pokvari veče, da napravi tužnu facu koja gleda u telefon sve vreme, dok nije došao drugi momak kao adekvatna zamena. Na taj deo izlazaka sam i zaboravila. Na to kako pogledom prelaziš po prostoriji gledajući ko te gleda i tražiš nekoga koga ti želiš da vidiš. Na analiziranje tih pogleda i najširi mogući osmeh na licu, koji služi kao maska za razočarenje kada ga ne pronađeš. Na sve ono što radiš, iako možda u dubini duše nisi takav, samo da bi privukao pažnju osobe koja ti se dopada. Na traženje svih mogućih izgovora, koji bi te ubedili da se baš tom tipu, koji ti se sviđa, dopadaš ti, iako negde, u dubini duše znaš da od toga nema ništa…
Pogledala sam i ja po prostoriji i osetila njeno razočarenje. Ni onaj koga ja želim da vidim nije tu. I ne vredi da gledam u telefon, jer neće mi poslati poruku. Legao je da spava sa našom bebom.
Ljubim svoje drugarice, zahvaljujem im se na zaista sjajnom provodu i krećem kući. Kroz ulicu Laze Telečkog viče polugola, potpuno pijana klinka da „naravno da ima osamnaest godina!“, i ja ne mogu, a da se ne nasmejem. „Nemam ja onih osamnaest godina“ da bih nosila haljinice dužine kesice za čips, pila pivo jer svi piju pivo, igrala igrice mačke i miša sa momcima i dolazila kući u zoru (mada mi je izlazak sa 18 bio ograničen do 2-3, ali…).
Ja sam udata žena, MAMA jednog predivnog dečaka i uopšte nije problem u tome da kao udata žena i majka NE MOGU da se ponašam na taj način. Mogu. Ali NE ŽELIM.
Obuzeo me je neverovatan nalet ljubavi prema mojim momcima, toliki da sam posle samo par sati sna ujutru ustala u 7 sa njima (što inače gotovo nikada ne radim) i zamesila im kiflice za doručak. Možda sam, nesvesno, već ušla u onu sezonu kada Miranda živi savršeno srećnim životom u Bruklinu, ili u mom slučaju na Fešteru, pa ti sav taj s** oko „the city“-ja nije više potreban, a možda su svi oni zadrti muškarci, koji kažu da je udatoj ženi mesto u kući, u pravu. Možda bi im išlo u korist da ponekad dozvole svojim gospođama da jednim izlaskom u grad testiraju tu teoremu. 🙂
Autor teksta: Sandra Žarković
O autorki: Sandra Žarković, kao ni Samanta Džons, o svojim godinama ne priča u javnosti. Osim toga, jedina sličnost sa Samantom joj je rečenica: „I’m harsh. I’m also demanding, stubborn, self-sufficient and always right“, odnosno „Ja sam teška. Ja sam takođe zahtevna, tvrdoglava, samoj sebi dovoljna i uvek u pravu.“
