Čeka vas tekst koji miriše na neodoljive puter kifle, kroasane, pogačice i ostala domaća peciva meka kao duša… A za to je zaslužna ona…
Još kao dete je volela da se igra testom, kao srednjoškolku su je već svi hvalili da je majstor, a dok je studirala završila je kurs za pekara. U pekari u kojoj se zaposlila, sve je oborila s nogu svojim trudom i zalaganjem, ali i činjenicom da joj pravljenje peciva tako lako ide od ruke.
Uz osnovni posao koordinatora za Beogradsku poslovnu školu na teritoriji Novog Sada, javila se potreba za dodatnim poslom. Na predlog supruga Saše, koji joj je glavna podrška, počela je da pravi peciva po porudžbini. Najpre veoma stidljivo i sa svega tri proizvoda u ponudi, a zatim sve slobodnije i sigurnije sa velikim povećanjem asortimana proizvoda, koji je danas izuzetno raznovrstan.
Upoznajte Mariju Macu Nešić, majku petnaestogodišnje Sare i devetogodišnje Anđele, koja zajedno sa suprugom Sašom pravi čuveno Pecivo Neizrecivo!
Povod za naš razgovor bilo je otvaranje njihovog istoimenog lokala u Novom Sadu (ul. Veselina Masleše 38A), u kojem sada može da se kupi njihovo pecivo i bez porudžbina unapred!
MS: Šta misliš da je “tajna” tvog uspeha u ovom poslu gde ima puno konkurencije, ali ipak nisu svi podjednako traženi i hvaljeni?
MACA: Moje iskreno mišljenje je da je “tajna” u kvalitetu proizvoda, koji ljudi prepoznaju. U današnje vreme, kada je sve instant, ljude oduševi nešto što je domaće i drugačije. Mi se trudimo da se kvalitet proizvoda samo poboljšava, da se koriste kvalitetni sastojci, da se ispoštuju svi kupci, sve preporuke i samim tim mislim da to daje rezultate. Konkurencija jeste velika, ali svako je neka priča za sebe, svako ima svoj stil i način rada, svako je drugačiji, a ljudi izaberu ono što njima najviše odgovara po njihovim merilima.
MS: Do skoro ste radili pecivo isključivo po porudžbini. Koji je bio najveći razlog da otvorite prodajni lokal? Od nas velike pohvale za to, jer znam da je to bio cilj kojem ste težili. Pravi ste dokaz da se upornošću snovi mogu ostvariti.
MACA: Zbog velike želje da nam prizvodnja peciva i kolača postane jedino zanimanje, a uz to da ljudi mogu kupiti naše proizvode i bez porudžbine, težili smo sve više otvaranju proizvodno-prodajnog objekta. I konačno smo to ostvarili. Nedavno smo imali svečano otvaranje našeg lokala. Uz nas dvoje zaposlili smo još dve radnice u proizvodnji i jednu u prodaji. Uskoro ćemo zaposliti još jednu prodavačicu i, za početak, iskompletirati svoj radni tim. Radno vreme lokala je svakog radnog dana od 08-20h, a vikendom od 08-16h.
MS: Kako izgleda jedan tvoj tipični radni dan?
MACA: To zavisi od toga za koje vreme je poručeno pecivo. Ukoliko je poručeno za rano ujutru, moj radni dan počinje u toku noći. Najpre mešenje testa, koje mora da odstoji neko vreme, zatim izrada i, na kraju svega, isporuka i raščiščavanje napravljenog „loma“. Dešava mi se da radim bez prekida i po 12 do 18 sati, a u nekim drugim slučajevima bude slobodnog vremena između koje iskoristim za sređivanje po kući, spremanje ručka, druženje ili učenje sa decom. Sve svoje privatne obaveze uklapam u odnosu na poslove, tako da u toku dana skoro nikada nemam vremena za odmor, a uveče sam vrlo često u krevetu kad i mlađa ćerka.
MS: Vrlo često uvodiš novitete u svoj asortiman. Šta je najnovije i odakle ideje?
MACA: Najnovije su punjene puter kifle, kao i sama punjenja koja su drugačija nego ona dosadašnja. Npr. punjenja kao što su dimljena slanina-feta, kulen-feta, čajna-feta, paprika-pavlaka su oduševili sve koji su ih probali. Isto tako, nove su i puter kifle u boji koje su posebno interesantne deci. Što se tiče ideja, njih suprug i ja imamo na pretek. Stalno razmišljamo o novitetima i unapređenju već postojećih proizvoda. Volimo da kombinujemo ukuse.
Svaki novi proizvod se kod nas prvo isprobava od strane ukućana i prijatelja, pa ako i kada dobije prolaznu ocenu, može da se ubaci u asortiman. Što znači, isplati se biti naš prijatelj!(smeh). Svaki od tih proizvoda, jer su potpuno drugačiji od onih koje možete svuda da vidite, smatram našim znakom prepoznavanja.
MS: Da li te zamori da svaki dan radiš isto? Gde pronalaziš inspiraciju?
MACA: Ne zamara me, a i nikada nije svaki dan isto. Meni je ogromno zadovoljstvo kada se ljudima dopada ono što mi spremimo. Najveća inspiracija su mi zadovoljni kupci. Tako da svaka povratna informacija, kojih je stvarno mnooogoooo, meni daje novu motivaciju i inspiraciju za naredni dan, za naredni novi proizvod ili modifikaciju određenog proizvoda.
MS: U ovom poslu imaš i ogromnu pomoć supruga. Iz čega se sve ona sastoji?
MACA: Da nije mog supruga, Pecivo Neizrecivo ne bi ni postojalo. Moj suprug je, pre svega, moja podrška i pokretač. Osim toga, on je i smislio sam naziv. Kako je posao počeo da se razvija i dobija na obimu, tako je došlo do toga da ja ne mogu da postižem sve sama. S obzirom na to da godinama puno radimo i relativno malo vremena provodimo zajedno, ovo je bila idealna prilika da to promenimo. Suprug je krenuo da mi pomaže u poslu. Danas je on moja desna ruka u proizvodnji, naučio je puno toga i pomaže mi u svemu.
MS: Šta je najlepše, a šta najteže u tvom poslu?
MACA: Najlepše je pripremati hranu koja će nekome ulepšati proslavu, koju će neko sa zadovoljstvom pojesti i sa velikom radošću pričati drugima o tome. Najlepše je dati sve od sebe, svu ljubav i želju da proizvod ispadne savršen. Najlepše je raditi sa osobom koju voliš i raditi posao koji voliš. A najteže, najteže je biti na nogama toliko puno sati, najteže je prevaliti preko ruku toliko kilograma testa. Ovaj posao spade u fizički veoma teške poslove, tako da koliko god nekome izgledalo da to može svako, pekarski posao je izuzetno specifičan i iziskuje ogromne napore za ruke, kičmu i noge. Ipak, bez obzira na njegovu težinu, potpuno nas ispunjava i uvek preovladava njegova lepota.
MS: Posebno su poznate, rekla bih, tvoje puter kifle. 🙂 U čemu je caka?
MACA: Interesantno je da si potpuno u pravu. Puter kifle su se izdvojile kao naš zaštitni znak. One su potpuno drugačije od sveg ostalog testa, a isto tako, ja lično nigde nisam probala ništa slično. One su, takođe, vremenom usavršavane i dovedene do tog oblika koji je sada svima dobro poznat. Za njih je često bilo komentara ljudi da nikada nisu mogli da zamisle da će im se nešto prazno toliko svideti. Zato smo i rešili da ih obogatimo pa da ljudi imaju još veće zadovoljstvo prilikom njihove konzumacije, tako da sada u ponudi imamo i prazne i punjene puter kifle, i slane i slatke. Ja još uvek nisam srela osobu kojoj se puter kifle nisu svidele, a isto tako – ko ih je jednom probao uvek ih je ponovo poručivao.
MS: Kako se izdvajaš od konkurencije?
MACA: Iskreno, ja uopšte ne razmišljam o tome. Mi radimo onako kako mislimo da treba, trudimo se da ispravimo ukoliko nam se učini da nešto nije kako treba. Što se tiče samih proizvoda, kao što sam već rekla, trudimo se da održimo kvalitet, da ljudi koji su više puta poručivali uvek dobiju isti kvalitet ili čak još bolji. Trudimo se da ispoštujemo svaku porudžbinu i da odgovorimo na svaku realnu i izvodljivu želju kupca. I to je to, to smo jednostavno mi.
MS: Koja su druga Macina interesovanja?
MACA: Najviše volim da uživam sa svojom porodicom. Posebna su mi naša druženja i odlasci negde zajedno. To me najviše ispunjava. Pored toga, volim da se družim, da organizujem druženja, volim da čitam, da pogledam dobar film, volim prirodu i dobru muziku. Volim putovanja i obilaske novih mesta.
MS: Podeli sa nama neku anegdotu sa posla 🙂
MACA: Jednog, sad već davnog vikenda, posle mnogo sati rada, privela sam posao kraju. Očekivala sam još samo poslednju isporuku za taj dan. Konačno čujem ljude da su stigli ispred i da pitaju gde da uđu, pošto ima dva ulaza. Ja već grabim kese sa pecivom i krećem ka njima, jurim niz stepenice i nekako, ni sama ne znam kako, zapnem za stepenik i prostrem se sa sve pecivom u rukama. Ijaoooo blama… Ali manje više blam, šta je sa pecivom?!?! Pošto je bio mrak, ljudi koji su došli me nisu baš najbolje videli, ali su me čuli i krenuli ka meni, a ja u totalnom šoku ne znam šta ću pre, otvaram kutije da vidim da li je sve ok sa pecivom, sendviči su se malo ispomerali, ali nije strašno, ljudima je žao što sam se ja razbila, meni je žao peciva, zovem ih da se popnu da popravim ako šta treba, neće, kažu sve je u redu, plaćaju i odlaze. Ja se popela gore, i dalje u šoku, peku kolena i dlanovi, kad ja pogledam, na donjem delu trenerke na mestu gde su kolena dve rupe, podignem, a ono kao deca kad se razbiju kolena krvava, odrana, dlanovi isto tako i jedan lakat. Sednem ja tako ranjena, uslikam svoja kolena, pošaljem suprugu sliku i kažem: “Evo ja obavila poslednju isporuku” i počnem da se smejem od muke. Nije meni ni do kolena, ni do dlanova, ni do lakta, već je meni do peciva…(smeh).
MS: Da li uspevaš dovoljno da se posvetiš ćerkama? Šta najčešće radite kad ste zajedno?
MACA: Često ne uspevam da im se posvetim koliko mislim da bi trebalo, ali su njih dve jako dobre i samostalne, tako da uspevaju da postignu svoje obaveze. Obe su dobri đaci i ponosna sam na njih. Kada ima potrebe uvek sve drugo ostaje po strani i njih dve su prioritet. S obzirom na veliku razliku među njima, radimo različite stvari. Sa Sarom pričam, idem u šoping, spremamo neke novotarije po kuhinji, dok se sa Anđelom uglavnom igram ili gledamo neki crtani. Kada smo svi porodično zajedno onda naizmenično radimo stvari koje se svima sviđaju, a najčešće se „glupiramo“ kako mi to volimo da kažemo ili gledamo neki film. Nešto jako važno nisam spomenula, a to je da mi deca takođe pomažu u pravljenju peciva, po potrebi i njihovoj želji.
MS: Šta bi poručila drugim ženama koje se možda još nisu odvažile da započnu svoj biznis?
MACA: Skupite svu svoju snagu i samo napred! Ko nije pokušao, nije ni uspeo. Ko pokuša – ima šansu za uspeh. Budite svoje i verujte u sebe, trudite se da budete jedinstvene i uspeh neće izostati. Budite strpljive, jer uspeh ne dolazi preko noći, ali uporni su uspešni! Kada padnete, ustanite, jer nije pobednik onaj koji nije pao, nego onaj koji je posle svakog pada ustao! Srećno!
I mi želimo svu sreću ovoj vrednoj ženi i njenoj porodici i puno prodatog peciva u novom lokalu, u šta uopšte ne sumnjamo!
Autor teksta: Svetlana Bogićević
Foto: Bojana Dobrinjac i privatna arhiva sagovornice
