Drage moje „koleginice“ mame, pretpostavljam da ste često na ovakvim sajtovima u potrazi za novim načinima kako da budete još bolje mame svojoj deci, kako da ih naučite još nešto novo. Pretpostavljam da se svakodnevno trudite oko njih najbolje što znate i umete. Pazite svaki dan šta su tog dana jeli, da li su uneli dovoljno vitamina, da li su čisti, ispeglani. Pokušavate verovatno i da ih svaki dan naučite kako da budu dobri ljudi kada odrastu. I onda na kraju dana, kada bi ste se trebale posvetiti sebi… padnete od umora i to „vreme za mene“ prođe u spavanju… a ujutru sve ponovo u krug.
Da li ste se ikad zapitale da su deca tu da nas nauče nešto, podjednako kao i mi njih?
Jeste li primetili da su mala deca aktivna, po ceo dan trče, skaču…. a uopšte nisu umorni?Takvi su zato što u toku dana rade samo ono što vole! Moj život se iz korena promenio kada sam počela da učim od svog sina kako da provedem dan. Imala sam milion obaveza i svi izgovori su mi se svodili na to kako sam ja „odgovorna“, a odgovorni ljudi se ne ponašaju detinjasto. Pogledajte svoju decu, njima uopšte nije logično da moraju da rade nešto što ne žele. Onda mi utrošimo godine truda u to da ih ubedimo da život nije zabava već opasna džungla u kojoj moraš svaki dan biti na oprezu da te „strašni lav“ ne pojede.
Rodimo se sa sposobnošću da sreću vidimo u malim, svakodnevnim, stvarima.
Radujemo se šljapkanju u baricama, od srca se smejemo igri skrivanja, vrhunac naše sreće je svakodnevno prisustvo naših roditelja pored nas. Onda nam ti isti roditelji do kraja života ponavljaju „moraš i ne smeš“ i iz najveće moguće ljubavi (tačnije brige) unište tu sposobnost da se radujemo malim stvarima.
Drage moje mame, ne mora kuća da blista u svakom trenutku, neće naša deca pamtiti kako im je u detinjstvu kuća uvek bila uredna. Mo’š misliti ako nekad imate lovački ručak (to je onaj – ko šta ulovi u frižideru). Neće se deca razboleti ako nekad „preskoče“ kašiku. Setite se i sami svog detinjstva, pamtite samo to da li su vam roditelji bili „kruti“ ili nasmejani.
Ja imam 34 godine i najlepše uspomene iz detinjstva su mi baš one u kojima me tata za ručkom gađao pire krompirom, uflekao zid… mama šiznula. Kad sam počela da izlazim, budio me već posle par sati sa forom „mama hoće da te budi a ja joj ne dam, samo ti spavaj“ i tako sve dok konačno ne ustanem. Mamino ostavljanje krem bananice na mom jastuku iako sam se već spremala za udaju (i dan danas mi je to omiljeni slatkiš jer me podseća na roditeljsku ljubav)…
Međutim, iako sam imala najdivnije roditelje i mene su učili da je život surov i da se živi uz večitu borbu, jer su i oni tako učeni. Tako sam živela sve dok nisam počela da učim od svog sina kako je život uživancija… prosto jer to zaslužuješ. Tako jednostavno, a ustvari za naše mozgove koji su isprogramirani drugačije, tako komplikovano. Ja sam tu životnu lekciju dobila od stjuardese u avionu dok nam je pokazivala kako da reagujemo ako avion krene da pada. Danas mi je rečenica koju je izgovorila potpuno logična, a tada sam na prvu loptu, kada sam čula prvi deo rečenice, pomislila da će biti najgora majka na svetu ako ikad bude imala decu.
„Kada iskoče maske sa kiseonikom, molimo roditelje da masku prvo stave sebi a tek onda svojoj deci, jer ako prvo ne pomognete sebi, nećete biti u stanju da pomognete svojoj deci“
Ako ne naučimo mi prvi koliko je lep život, nećemo biti u stanju da naučimo to ni našu decu, već ćemo ih stalno učiti da rade baš ono što nama uskraćuje osmeh. Dozvolite onom detetu u sebi koje ste oterali u ćošak da izađe i da vas podseti koliko je život zapravo jednostavan kada radiš ono što voliš. Da STVARNO koristiš to „vreme za mene“.
Javljaju kišu ovih dana, iskoristite je i uskočite u prvu baricu 🙂
Autor teksta: Rosa Pavlović-Mirković
O autoru: Njen sin kaže za nju da je večiti avanturista i da stalno uči kako biti bolja osoba. Ona sama za sebe kaže da je nekad bila prilično uštogljen lik, a sada se drži parole: „Hajde da se glupiramo da nam oči sjaje“! Smatra da je ljubav pokretač svega i da je iskren osmeh najskuplja stvar koju možemo obući.
