Postoje i oni koji su tokom praznika tužni. Čak i na novogodišnju noć… Božić… krsnu slavu… ili bilo koji drugi praznik koji im znači, ili im je nekada značio…
Nisu svima svetlucavi ukrasi na jelkama što šljašte po gradu obasjali i misli… Nekome oni pokreću bolna sećanja ili ogoljavaju neispunjena očekivanja…
Njima, zapravo, sva ta svetalca koja se pale-gase na šarenim lampicama “ujedaju” dušu, a svaki prozor ili izlog, vešto iscrtan belim pahuljama, zvončićima i kočijama koje vuku irvasi, obnavlja gorčinu, tugu ili ravnodušnost…
Radosne melodije pesama o Deda Mrazu, ljubavi, poklonima, sreći, okupljenoj porodici njih ne razgaljuju, već bole…
Svih ostalih dana njima je lakše. U svakodnevne obaveze zabiju svoju tugu ili kroz poslovne kontakte maskiraju svoju samoću. Ali za praznike – to je tako teško! Jer, kako možeš NE biti srećan i nasmejan u periodu kada bi svi trebalo da budu srećni? A kako ikome uopšte objasniti da je moguće i, na žalost, nimalo retko… Zato, to ni ne pokušavaju…
Ali, vidi im se u očima, koje se zamute ako ih osvetli neka tuđa prskalica, jer oni svoju ne pale… Ili zasuze, ako se slučajno zateknu u blizini raskošnog vatrometa… Ili se zagledaju u neke tuđe fotografije koje prikazuju neka srećna lica okupljena oko slavskog kolača ili božićne trpeze…
Među njima je i On. Koji je svoj život sveo na rešavanje poslovnih izazova, sastanke i seminare, i odlično mu ide. Ne smeta mu što živi sam, jer sve vreme sveta ima za posao, koji ga ispunjava. Ipak, koliko god zadataka donosio kući da ih radi i u slobodno vreme (jer drugo i ne ume), tokom prazničnih dana iz komšijskih stanova dopire smeh i muzika. Nekako, baš tada, stvori mu se neka knedla u grlu koja ga dekoncentriše u obavljanju zadataka… I baš mu teško padaju ti zvuci i ti odblesci vatrometa sa trga…
A, tu je i Ona. Koja je ranije volela raznobojnost praznika i dragima pakovala najlepše poklone u šuškavi papir. Koja je pravila najslađe kolače i uvek okupljala društvo kod sebe. A sada se zarekla da više neće… Otkako Njega nema na ovom svetu. Sama, sa sinom previše malim da bi išta razumeo, uz jelku koju je poslednjim atomima snage okitila samo zbog mališana, a čije ukrase bi najradije porazbijala i pobacala… Jer, njoj se čini da više ništa nema smisla bez njega, nakon tragedije koja je razorila njenu porodicu.
Među njima je još jedna Ona. Koja nema za koga da priprema slavsku trpezu, a sećanja iz detinjstva, dok je bila okružena voljenima, mirišu na sreću, a potom vrate u osamu.
Tu negde se nalazi i još jedan On, što tih dana ne može da odagna osećaj krivnje jer je, nekada davno, dozvolio da izgubi jednu Nju, koja praznike provodi sa svojim suprugom i mališanima, srećna i nasmejana.
I Ona, koja je nezadovoljna svojim životom, čiji scenario ne liči ni na jedan od onih koje je zamišljala… I On, čiji su se prijatelji rasuli po svetu… I Ona, koja umesto na ljubav u očima najbliskijih nailazi na nerazumevanje, i On koji mora da krije istinu… I Ona, koja ne ume da objasni svoju tugu, samo zna da je prisutna i da postoji, iako drugi smatraju da realnog razloga nema… I Oni, koji nemaju novca da kupe novogodišnji paketić… I Ona, kojoj je bolest uzela lepotu lika…
Tu su svi Oni kojima neko nedostaje, i Oni koji nemaju koga da poljube u ponoć, i Oni koji su negde u prethodnim godinama izgubili deo sebe, i Oni koji zbog nečega što im se dogodilo više ne veruju u bajke, i Oni koji svoju prazninu zatrpavaju obavezama, i Oni koji svoje dane dele sa pogrešnim ljudima, i Oni kojih se 1. januara niko ne seti, i Oni koji osećaju da nigde ne pripadaju…
Više ih je no što možemo da zamislimo. Tako kažu statistike.
Možda im neće prijati ako ih pozovemo na slavlje, jer znaju da neće podneti tuđe osmehe i nazdravljanja… Možda neće pristati da o tome razgovaraju, jer su već svikli na svoje boli… Možda znaju da nikakve čestitke ne mogu promeniti ono što osećaju…
Ali, verovatno im neće smetati ako ih primetimo. Odnesemo tanjirić kolača. Poklonimo sitnicu. Napišemo pesmu. Setimo ih se.
Jer, oni su tu, oko nas.
A, oni su tokom praznika tužni…
