Pre neki dan gledala sam crtani film sa ćerkom od četiri godine i glavna junakinja, devojčica, je prvi dan u školi mašući mami povikala: “Mama, biću dobro! Ne brini!“, na šta joj je mama odgovorila: „Ja sam mama, ja moram da brinem!“ Da li je zaista tako? Da li mama zaista MORA da brine? Da li je između uloge majke i zabrinutosti znak jednakosti? Da li time što previše brinemo u stvari šaljemo pogrešnu poruku našoj deci?
Taj strašan spoljni svet!
Slažem se da je današnji svet jedno zastrašujuće mesto i da je roditeljima često teško da svojoj deci ne pokazuju koliko su uplašeni od neizvesnosti i svakodnevnih nepredvidivih situacija. Ipak, time što deci namećemo brigu kao dominantnu emociju koju roditelji (prvenstveno majka) ima, šaljemo im poruku da je spoljni svet nešto strašno i da oni nemaju dovoljno kapaciteta da se nose sa svakodnevnim izazovima.
Kako dete u ranom uzrastu do sedme godine nema još uvek razvijeno kritičko i apstraktno mišljenje, ono usvaja ovaj obrazac ponašanja i mišljenja. Ovo može da uruši njegovo samopouzdanje, jer dete nesvesno prima poruku da nije sposobno za suočavanje sa životnim zadacima i preprekama.
Zabrana na sposobnost
U transakcionoj psihoanalizi govorimo o roditeljskom davanju zabrane na sposobnost i zabrane na odrastanje. Često u se praksi srećem sa odraslim ljudima koji imaju problem odvajanja od primarne porodice i nisko samopouzdanje i kod kojih identifikujemo ove zabrane koje su im roditelji slali, naravno nesvesno. Svima je zajedničko to što su mamu opažali kao previše zabrinutu. Dok su bili deca, oni su zaključili da je biti odrastao loše, da to donosi samo brige, da biti roditelj znači biti stalno uplašen i anksiozan. Kod deteta se može razviti i osećaj krivice koji će mu kasnije praviti smetnje u međuljudskim odnosima, jer će smatrati da je odgovorno za tuđa osećanja („Mama je zbog mene zabrinuta“).
Udružen sa preteranom brigom obično ide i stil vaspitanja bez posebnih ograničenja, očekivanja i kazni (jer svet je i ovako strašno mesto) i mame teže da rade sve umesto dece, po principu „Bolje ja da uradim, nego da brinem kako će ono to samo.“ Složićemo se da je ovo kontrausluga, jer će deca morati jednom da se odvoje od roditelja i sama krenu u taj nepoznati svet.
Biti uspešan kao roditelj znači odgojiti odraslog čoveka koji će želeti svoju autonomiju i samostalnost i biti spreman da bude odgovoran za svoje odluke i posledice.
Ohrabriti decu
Naravno, nema stresnijeg posla od posla „biti roditelj“ i naravno da ćemo brinuti za svoju decu i kada oni budu imali svoju decu, ali je bitno pokazati deci od najranijeg uzrasta da im verujemo, da ih ohrabrujemo da idu i istraže svet, da biti odrastao ne znači biti i zabrinut. Da, loše stvari se uvek mogu desiti, ali radimo na tome da deci pomognemo da razviju životne veštine da kada se te loše stvari i dese, oni imaju životne veštine za pravilno suočavanje i prevazilaženje teškoća.
Pokazati im lepu stranu
Kako ćemo to postići? Prvo, tako što nećemo raditi stvari umesto dece – barem ne one za koje znamo da su sposobna (npr. oblačenje, skupljanje igračaka, hranjenje). Dalje, davaćemo im povratne informacije da je to što rade dobro, i u samom procesu rada, kao i pohvalu za rezultat. Davaćemo im sve veće i veće izazove i time graditi njihovo samopouzdanje.
I na kraju, radićemo na sebi i biti samouveren roditelj koji se hrabro suočava sa svim svakodnevnim izazovima, jer deca najviše uče posmatrajući nas. Nije roditeljstvo i biti odrastao samo briga, ima tu mnogo lepših stvari, pa hajde da to deci i pokažemo!
