Kažu da ćeš, ma koliko godina ono imalo, na svoje dete uvek gledati kao na – dete. Istina. Samo, čini mi se da u poslednje vreme nekako malo lakše to vidimo ako nam se dete što pre počne ponašati kao – odraslo.
Roditeljski sastanak pred zimski raspust kod moje ćerke, desetogodišnjakinje. Tema – kupovina novogodišnjih paketića, koje bi učitelj prerušen u Deda Mraza podelio poslednjeg dana škole. Dogovaramo se kako da to ostane iznenađenje za decu. Tek, javlja se nekoliko mama: „A, da nisu oni malo veliki za paketiće?“.
Vilica mi na podu ostala. Čuj, VELIKI? Realno, ni ja nisam suviše velika za paketić…
Starija ćerka, osmi razred osnovne škole. Pitanje za nas:
– Kada ću moći da izlazim?
– Kada kreneš u srednju – sledi naš odgovor.
– A ŠTOOO?
– Zato što, pile naše, kada se tako sva lepa i još naivna, namontiraš, ne izgledaš kao da imaš 14 već bar 17 godina. Pa zamisli, odeš ti u neki klub, a tamo ti priđe mamlaz od dvadesetak, moguće pijan, koji ne zna, niti ga zanima koliko godina imaš. Počne da davi, nabacuje se, postane uporan, navalentan… Ko će te od toga odbraniti? To što umeš da digneš nosić i nabaciš arogantan stav kod takvih ne pomaže, samo ih još više privuče…
Vidim, gleda nas belo na štrafte i već znam šta će reći. Evo ga…
– ALI, SVE MOJE DRUGARICE IZLAZE! CELO DRUŠTVO, NAJVEĆI DEO RAZREDA! SAMO JA SEDIM KUĆI…”
Znam da je to istina. Ne krivim klince, samo ne razumem roditelje. Vidim ja te njene vršnjakinje, od šestog razreda imaju izlivene nokte, idu na profesionalno čupanje obrva, depilacije, oblače se tako da su već odavno jajnike izgubile…
Nisam brate zaostala. Znam da ne mogu od pubertetlije bebu da napravim, znam takođe da će i devojčica od deset godina sutra biti ludi tinejdžer. Samo – ne razumem gde žurimo?
Što ih prisiljavamo, time što im dopuštamo, da im telo bude bar dve godine ispred uma? To što izgledaju i zvuče kao odrasli, ne znači da to jesu.
Dovoljno ih je pogledati u oči. Tamo se i dalje vidi onaj ljubopitljiv, iskren i na mahove zbunjen dečiji pogled…
Šteta je da se tako brzo izgubi.
Autorka teksta: Jelena Gavrilov
Fotografije: Pixabay.com
