Svaki dan donosimo na desetine sitnih odluka i uglavnom toga nismo ni svesni. Ovakve male odluke nam uglavnom ne predstavljaju problem, jer smo iste doneli bezbroj puta i sigurni smo u njihov ishod. Ne postoji neizvesnost i strah da nešto može da pođe naopako ako jedemo pahuljice sa mlekom za doručak ili pijemo pivo i grickamo kokice uveče uz neki film.
Kada nastaje problem?
Problem je kada treba da odlučimo nešto važno i kada smo prinuđeni da biramo uglavnom između dve ili više, ne baš idealnih, opcija za nas kao i kada nismo sigurni u ishod. Što je odluka važnija, a ishod neizvesniji, to nam raste nelagodnost i sve više odzvanja u glavi „a šta ako bude ovo….ili se desi ono….šta ako sam pogrešila/pogrešio pa opet ne uspem……pa se naljuti ovaj/onaj…“ itd.
Takvo razmišljanje uglavnom dovodi i do određene doze anksioznosti, napetosti, do osećaja manje vrednosti, osećaja da nismo dovoljno sposobni ili pametni da donesemo odluku.. Na kraju, to nas još više čini nezadovoljnim, a sve se u stvari svodi na strah od posledica naše odluke.
Tada upadamo u zamku ili izbegavanja donošenja odluka ili prebacivanja odgovornosti (pa i nošenje sa potencijalnim posledicama) na druge. Nijedno od ta dva nam (uglavnom) ne donosi zadovoljstvo jer opet nismo dobili šta smo želeli…iako u ovakvim situacijama lako može da se desi da nismo ni znali šta smo želeli dok se ne finalizira situacija, pa nam postane jasno da nismo zadovoljni ishodom, a tada svakako već bude kasno…
Zašto izbegavamo donošenje odluka?
A zašto izbegavamo donošenje nekih bitnih odluka ili donošenje istih prebacujemo na druge? Zato što zaboravljamo da je normalno grešiti. Da se bezbroj puta desilo da donesemo dobru odluku, pa da se stvari ipak ne razviju povoljno po nas i obrnuto. Zaboravimo da smo neke od najvećih lekcija naučili upravo kroz greške i da se ništa STRAŠNO tada nije desilo. Prepuštajući drugima da odlučuju za nas, tek kada vreme prođe shvatimo da smo takvim odlukama negde iz nesigurnosti izgubili svoj put.
Kako donosimo odluke?
Ljudi različito donose odluke. Neki reaguju impulsivno metodom kako bude – biće, a nekima je jako teško da donesu odluke jer jednostavno ako donesu odluke bez „svih“ parametara gube osećaj kontrole.
Kako to promeniti? Najpre moramo da se potrudimo da upoznamo sebe. Kada smo svesni sopstvenih potreba i kada smo sposobni da racionalizujemo šta je najbolje za nas – tada smo spremni da prihvatimo rizik koji nosi pogrešna odluka i da se nosimo sa tim. To se uglavnom dešava kada nam je dosta stagnacije (faze gde se odluka odlaže) i kada prevlada želja za napredkom tj onim što je bolje za nas, bez obzira na to šta može da se desi ako pogrešimo i bez obzira šta će drugi reći na našu odluku. To je takođe veoma važan faktor, a direktno povezan sa samopouzdanjem i samovrednovanjem….ali to je sada već neka druga tema.
Da naglasim samo – NEODLUČNOST NIJE SLABOST, MANA ili DEFEKT – to je posledica kojoj treba tražiti uzroke doboko u nama.
Sposobnost za donošenje odluka se savladava u ranom detinjstvu i vezana je (naravno) za naš odnos sa članovima najuže porodice. Ako nam kao malima nisu ništa davali da odlučimo, ako su nam svaki put kada pogrešimo te greške „trljali na nos“, jasno je da će svaka slična situacija pred kojom se nađemo u odraslom dobu aktivirati sve te nesigurnosti i strahove iz najmlađeg perioda.
Na to se onda nastavlja period adolescencije kada stvaramo svoje sisteme vrednosti i kada tražimo (i nalazimo) svoj identitet. To poznavanje sebe će dalje u životu biti jako bitno u procesu donošenja odluka.
Kako pomoći sebi, a kako detetu kada je neodlučnost u pitanju?
Problem je što se neodlučnost zna jako dobro sakriti i isplivati tek kada osoba sazri i kada je spremna da se odseli od kuće tj kada dođe vreme da SAMA donosi odluke za sebe. Odjednom mladi sa maminog i tatinog krila dođu preko noći do – ako ne radim ko će da plati kiriju?
Da li da idem u inostranstvo da radim ili da ostanem?
Da li da prihvatim ovaj posao ili ću naći nešto bolje?
Da li da se udam/oženim ili da tražim bolje?
Kanije ako je pogrešan brak, da li da idem ili da ostanem, šta će okolina reći itd.
Svi ovi životni izbori u kratkom periodu znaju biti prilično preplavljujući i ako se osoba ne snađe tada neodlučnost lako može da ode i u depresiju od stalne brige, razmišljanja šta sve može da pođe naopako…
Zato je naš zadatak kao odraslih da pokušamo da pogledamo u sebe, da vidimo šta je to što nam je važno, šta je ono što želimo, šta je ono što je za nas vredno rizika i da se ne bojimo donošenja odluka.
Naravno da treba biti obazriv, nije isto uzeti kredit za stan na 50 godina ako radimo za minimalac na određeno, i uzeti kredit da se ide na more. Neke stvari su vredne rizika dok druge nisu racionalne. Takođe je uvek korisno posavetovati se sa drugim ljudima koji su slične odluke donosili, ali NAJVAŽNIJE od svega je doneti odluku koja je ZA NAS NAJBOLJA!
A kao roditelji, naš posao je da razvijamo samopouzdanje kod naše dece, da ih motivišemo za rad, da učimo decu od malih nogu da nije strašno pogrešiti, da ako ne uspemo jednom, pokušamo ponovo, da se svakom desi da pogreši, da se izvinimo ako mi pogrešimo – deca uče kroz primer, deca nas gledaju. Pokažite im da nema čega da se stide ako nešto pogreše, pokažite im da je to sasvim normalno i da se dešava svima.
Kada sam bila mala učili su me „AKO NE PROBAŠ, SIGURNO NEĆEŠ USPETI, AKO PROBAŠ 50% SU ŠANSE DA ĆEŠ USPETI“ ☺ Meni je ovo bilo dovoljna motivacija da ipak probam, probajte i vi, možda uspete ☺
Fotografije: Pixabay.com
Bitno je prvo dobro razmisliti a onda doneti odluku.