U krugu novosadskih mama nekoliko majstora steklo je i održalo zavidnu reputaciju. Kada se traže tapetarske usluge, nezaobilazne su preporuke za Sinišu Veselinovića, tapetara čije vredne ruke od starog nameštaja stvaraju čarobno lep nameštaj, koji izgleda i funkcioniše kao nov. S obzirom na to da je mnogim porodicama savršeno osvežio stare komade, ali i popravio polomljen nameštaj, mame ga često zovu da udahne novi život nekom dotrajalom ležaju, nefunkcionalnoj fotelji ili ofucanoj baštenskoj garnituri.
Siniša je, osim što je hvaljen majstor, posvećen otac Ognjenu i Kristini i muškarac koji predstavlja beskrajnu podršku svojoj supruzi Jani, osnivačici sada već kultne Fejsbuk grupe Mame Novosađanke. I sam je jedan od administratora u grupi Tate Novosađani. Odličan je sagovornik na razne teme, a proćaskali smo o roditeljstvu, životu u prigradskom naselju, nemaštini, poslu, najnovijim trendovima u dizajnu nameštaja i mnogim drugim temama.
MS: Ono što je interesantno je da živite u atipičnom gradskom naselju, odnosno u vikend naselju. Opiši nam malo život tamo! Dvorište, blizina Dunava, mir…ali i opasnosti od poplava, zavisnost od automobile, hladnoća…
SINIŠA: Jedno vreme smo razmišljali da se, zbog poplava koje su se dešavale i koje su nam definitivno komplikovale život, preselimo u Bački Petrovac. Međutim, onda smo shvatili da cena poplave nije vredna svega onog u čemu možemo da uživamo i što nam pruža mesto na kojem smo. Ponajviše ovih dana kada je u gradu na asfaltu 40 stepeni, a mi se vratimo kući na prijatnih 30, uz vetrić koji stalno pirka. Da ne pominjem da su nam noću još uvek aktivni jorgani.
MS: Učestvuješ li u kućnim poslovima i šta misliš da li je neophodno da muškarac i žena danas kombinuju i raspoređuju poslove u kući?
SINIŠA: Kod nas je pitanje kućnih poslova jako interesantno, tako da često vikendom možete da nas zateknete kako ja kuvam ili Janu kako zimi cepa drva, tako da…
MS: Kakva se podrška trudiš da budeš svojoj supruzi? Da li uspevate da se posvetite jedno drugom?
SINIŠA: Ja se trudim da joj budem tu kad god joj zatreba da priča sa nekim, bilo to vezano za decu, posao, ili nešto drugo. Ako treba da sednemo i odćutimo jedno sa drugim sat vremena, nekada i to znači i meni i njoj. Na žalost, tempo života nas stiska da sve manje vremena možemo posvetiti jedno drugom, ali ne damo se.
MS: Šta želiš svojoj deci?
SINIŠA: Želim im samo puno mudrosti da prepoznaju dobre stvari i dobre ljude u životu, da postanu najpre oni dobri ljudi i prijatelji ljudima oko sebe, a onda će im sve drugo biti manje bitno u životu.
MS: Koliko je tvoj život postao drugačiji otkad si dobio decu?
SINIŠA: Možda će to nekima zvučati čudno, ali supruga i ja, kada smo planirali porodicu, zaključili smo da ne želimo da nam deca menjaju neke naše navike i stvarno je tako i bilo. Možda su nas čudno gledali kada smo se sa bebom od tri nedelje pojavili u tržnom centru u šopingu ili sa jednogodišnjim klincem u 11sati uveče na svirci Osmog dana na Štrandu, ali nama to nije predstavljalo problem, niti našoj deci. Tako da ja nisam imao onaj osećaj da je sad nešto odjedanput drastično drugačije. Nakon pet godina, neke stvari su se promenile, ali su se te promene dešavale lagano, toliko da nisam ni bio svestan da su se desile.
MS: Da li imaš identičan, ili ipak po nečemu različit odnos prema sinu i prema kćerki?
SINIŠA: Ufff, jedno od težih pitanja. Iskreno, moj odnos prema sinu i prema ćerki je totalno različit. U principu, i oni su totalno različitih karaktera, pa otuda i ta razlika u odnosima. Ognjen je veliki emotivac, tatina maza i s njim imam mnogo više strpljenja, dok je Kristina poprilično grublja od njega i sve pokušava na buku da dobije, pa mi nekako takav karakter mnogo manje odgovara. Daleko od toga da jednog volim više od drugog, ali se sa Ogijem bolje razumem, mozda zato što sam ja bio takav kad sam bio mali.
MS: Šta je najvažnije u vaspitanju dece? Koliko je tu bitna očinska figura?
SINIŠA: Moj stav po pitanju vaspitanja dece je da roditelji moraju podržavati jedan drugog u tome i da su podjednako bitna oba roditelja. Deca moraju oba roditelja da vide kao autoritet i da shvate da ako tata nešto zabrani, neće ništa postići ako odu kod mame i traže isto.
MS: Kako najčešće provodiš vreme sa svojom porodicom?
SINIŠA: Pošto su uglavnom vikendi vreme koje provodimo zajedno, najčešće sednemo u auto i otputujemo negde, makar to bilo i samo na jedno popodne do Beograda. Svo četvoro jako volimo da putujemo.
MS: Kako miriš posao i porodični život, u smislu nedostatka vremena?
SINIŠA: Za sad još uvek uspevam nekako da izbalansiram te dve stvari, teško, ali uspevam. Trudim se da, iako imam posla, budem sa njima dok ne odu na spavanje, a onda ako je baš frka… noć je dovoljno duga.
MS: Da li tvoja deca vole da majstorišu sa tobom?
SINIŠA: Uff, ima li deteta koje nije sretno kada mu daš čekić, eksere i dasku? Moji najsretniji.
MS: Supruga ti ponekad pomogne u poslu?
SINIŠA: Hm, složili smo se da je bolje da mi ne pomaže. Ha ha ha. Moji kriterijumi kvaliteta su nekad preveliki, pa je radi mira u porodici bolje da mi ne pomaže. Šalim se ja, tu je moj snagator da mi pomogne kad god treba da ispremeštam nešto po radionici.
MS: Jedno vreme si radio dva posla, da bi prehranio porodicu. Supruga je tada ostala bez posla zbog trudnoće. Po čemu pamtiš taj period?
SINIŠA: Pa po nespavanju i hroničnom umoru. Ali prošlo je, taj period je daleko iza nas i često ga spominjemo da bismo se podsetili da nam je Bog dao da preživimo sa dvoje male dece u pelenama i sa 1000 dinara nedeljno. I mislim da je dobro da smo prošli taj period, jer neke stvari sada mnogo više cenimo.
MS: Prema tvom mišljenju, zbog čega imaš toliko preporuka kao tapetar? Šta je to što pružaš svojim klijentima?
SINIŠA: Mislim da su ljudi u današnje vreme izgubili poverenje u majstore, pa se na neki način prosto iznenade kada naiđu na majstora koji dođe tačno u zakazano vreme, zakazanog datuma i završi posao u dogovorenom roku. Mislim da na taj način najviše “kupujem” poverenje svojih musterija i da je to nešto što, pored kvaliteta, naše mušterije najviše cene.
MS: Koje su lepe, a koje teške strane tvog posla?
SINIŠA: Lepa strana ovog zanata je svakako činjenica da nešto ružno, prljavo i iscepano pretvorite u nešto lepo i prijatno za videti i za uživati u udobnosti. Lepo je videti kada obnovljenim nameštajem mušterije vratite u prošlost, neretko se to završi pričom o nekim starim dobrim vremenima kada je nameštaj bio nešto što vredi i što se pravi s ljubavlju…
Ona teška strana ovog zanata je u pravom smislu te reci TEŠKA strana. Nameštaj koji često nije lagan treba odneti neki put i na 14. sprat bez lifta, ali naravno sve se to brzo zaboravi kad vidiš zadovoljno lice mušterije.
MS: Kakav treba da bude dobar tapetar? Pored ispunjavanja želja svojim klijentima, da li se dešava i da učestvuješ u kreiranju?
SINIŠA: Dobar tapetar mora na prvom mestu da voli to što radi, da uživa u lepom i da bude perfekcionista. Ja lično volim da prepustim svojim mušterijama izbor i kombinaciju materijala, iz razloga sto su ukusi različiti i neretko se dešava, i to mi je negde i problem, da radim neki nameštaj u bojama u kojima ga ja ne bih sigurno stavio u svoj stan, ali kako se kaže – mušterija je uvek u pravu.
MS: Šta sve ljudi mogu da dobiju pomoću tvoje usluge? Šta je najinteresantnije što si napravio?
SINIŠA: Imao sam prilike sve i svašta da popravljam i pravim. Ali, definitivno, nešto što je meni bilo najzanimljivije je opremanje jedne sobe koja je predviđena isključivo za gledanje filmova. Zamislite sobu sa jednim ogromnim led displejom i brdom mekanih jastukana podu, od malih malih, do onih od metar puta metar.
MS: Ponekad bude toliko posla da se radi neprestano satima, pa i do duboko u noć. Šta te motiviše da u takvim trenucima ne posustaneš, da izdržiš?
SINIŠA: Trenutno pokušavam i ja sam sebi da odgovorim na to pitanje. Često pomislim da ni novac koji se zaradi nije vredan ako ne možeš da uživaš sa svojom porodicom. Nešto o čemu ja razmišljam kada radim do kasno u noć i ne uspem ni da poljubim decu pred spavanje je činjenica da pokušavam da im obezbedim koliko toliko neke uslove koje možda ja nisam imao. Ali uvek gledam da izbalansiram maksimalno te dve stvari i trudim se da se makar vikendom isključim i budem sa porodicom.
MS: Nekoliko meseci si radio u inostranstvu. Kakva iskustva nosiš odande?
SINIŠA: Nista posebno, za mene je to bio još jedan veliki posao, nisam imao previše vremena, tako da praktično nisam bio ni svestan da sam u inostranstvu. Radilo se 12, 15, pa i više sati dnevno da bi se završio posao i da bi se vratio mojima kojima sam nedostajao. Neke stvari, kao što je razdvojenost od porodice, nemaju cenu.
MS: Pretpostavljam da pratiš i neke svetske trendove u dizajnu nameštaja. Šta je sada popularno?
SINIŠA: U novije vreme dizajn nameštaja se podelio na dve strane. Jedna je moderan nameštaj sa jakim intenzivnim bojama štofova u kombibaciji sa belim detaljima, dok sa druge srane vlada sve veće interesovanje za stilskim nameštajem starim i po nekoliko stotina godina, koji se reparira i dovodi u stanje u kakvom je bio nekada. Tako da cene takvih komada nameštaja, koji su često ruinirani do neprepoznatljivosti, iz godine u godinu vrtoglavo rastu.
MS: Koliko je teško, a koliko lepo biti sam svoj gazda?
SINIŠA: Sve u životu ima svoje dobre i loše strane. Imao sam priliku da 12 godina radim za gazde, dobre i loše, i to je imalo svoje dobre strane, jer sam mogao da odradim svoje radno vreme i da, kad dođem kući, sve u vezi posla ostavim na poslu. To sada nije moguće, dešava se često da kada umoran legnem i oko mene svi već spavaju, ja duboko u noć razmišljam o tome šta sve treba da uradim sutra i to je stvar od koje ne mogu pobeći. Naravno, to sa sobom nosi finansijsku stabilnost u porodici, da ne moramo tri puta da razmislimo pre nego što uzmemo karte za bioskop ili da u šetnju idemo negde gde neće biti sladoleda i kokica, jer imamo samo 50 dinara u novčaniku. A takvih trenutaka se jako dobro sećamo.
