Verujem da se i vama dešavalo da ste neke rečenice započinjale sa NIKAD, a potom se baš to, kada ste postale majke, obistinilo. Imam utisak da se sva nebeska sila urotila protiv mene i namerno učinila da mi se dešava upravo to što sam mislila da neću nikad. Ovo su samo neke od rečenica koje su mi se obile o glavu.
1. NIKAD neću dozvoliti da moje dete histeriše na javnom mestu.
He he he, samo ću toliko reći! Da, priznajem da sam se sablažnjavala kada sam viđala decu koja se bacaju po parku ili prodavnici, smatrajući da ih roditelji nisu dovoljno vaspitali. Sve dok nisam rodila malog anarhistu, koji mi je prvu scenu javne dreke priredio u sred obližnjeg frizerskog salona, krcatog ženama iz komšiluka. Nije mu bilo po volji što nije dobio čokoladicu pre ručka, te je digao neviđenu dreku. I ne samo to; toliko je povilenio da je uspeo da se uvalja u dlake na podu salona koje su tog momenta sletele sa glave sveže ošišane gospođe. Zemljo, otvori se!
Slične situacije kasnije su se ponovile u parku, u prodavnici, u kafiću, na kumicinom rođendanu… I shvatila sam da, koliko god se roditelj trudio da bude smiren i uči svoje dete lepom ponašanju, te faze dođu i prođu.
2. NIKAD neću izaći iz kuće ako nisam skockana.
Poslednjih godina ima puno doteranih mama i ja sam se, još dok sam bila našminkana i skladno obučena trudnica, zaklela da ću biti jedna od njih. Najčešće i jesam. Ali ne uvek. Dešavalo se, pogotovo dok je beba bila mala, da pojurim iz kuće raščupana, sa rasparenom odećom, podočnjacima podnabulim od nespavanja… Kakva šminka, kakva frizura, o štiklama da ne govorim! Kad moraš jednom rukom da se oblačiš i pakuješ bebine stvari, a drugom držiš bebu, sve te priče o mami koja postiže sve, a uz to izgleda kao da je sišla sa naslovne stranice modnog žurnala, vrtoglavo padaju u vodu. I znate šta? Nema veze. Sve to prođe.
3. NIKAD neću podmićivati dete slatkišima da bi uradilo nešto.
A sada ću uskliknuti: Živele čokoladice!
I ovde se potvrđuje pravilo da je teorija jedno, a praksa drugo. E kad se nađeš usred „prakse“, onda shvatiš da ti upotreba nedozvoljenih metoda umnogome skraćuje vreme nerviranja. Dakle, ono čuveno: „Ako pojedeš ručak, dobićeš čokoladicu“ postala je sentenca koju svakodnevno koristim.
4. NIKAD neću pustiti detetu crtani dok ja pijem kafu.
Hajde da se ne lažemo! Koja od nas to nije uradila? Koliko god da znamo da ova metoda nije u redu, ponekad je to jedini način da mali radoznali potomak bude „bubica“ koja mirno sedi, dok mama krade svojih 5 minuta mira, pre nego što započne još jedan turbulentni dan. Uostalom, kada sebi znamo da nabacimo osmeh, onda smo i zadovoljnije, a oni to i te kako osete.
5. NIKAD neću podržati da dete spava sa nama u krevetu.
Načitala sam se gomile stručnih tekstova, gde psiholozi tvrde da je najbolje da dete spava u sopstvenom krevetu. Ipak, u prvim situacijama gde je, zbog straha ili želje za maženjem, malac poželeo da se ušuška između mame i tate, totalno sam poklekla. I ne žalim. Zapravo, javno priznajem da mi ti momenti u kojima je moje čelo spojeno sa njegovim, a prstićima grčevito drži moju ruku preko svog stomaka, neviđeno prijaju. Mogu svi udžbenici sveta da tvrde drugačije, ove mazne momente mu neću braniti, jer neće trajati doveka. I pravi su blagoslov za njegovu i moju dušu.
6. NIKAD neću kucati poruku dok me dete vuče za rukav i doziva.
O, da, stigli smo i do toliko aktuelne problematike savremenih mladih mama. Dok sam bila devojka, a kasnije i entuzijastična trudnica, puna ambicija o posebnom tretmanu nad svojim budućim čedom, na sve strane su mi upadale u oči majke koje ne ispuštaju mobilni iz ruke, dok dete ispred njih jede zemlju, kao i one što neprestano čukaju tastaturu, dok ih deca tugaljivim glasom dozivaju. Pogađate, zaklela sam se da neću biti takva!
Avaj! Mezimče nije napunilo ni mesec dana, kad sam mu produžila plakanje za minut, kako bih završila važnu poruku. Kad je još malo stasao da može sam da sedi, hoda, guguče, moje ture surfovanja po internetu postale su svakodnevne. I da, grize me savest zbog toga. Ali, onda, i određenom momentu poisključujem sve i maksimalno mu se posvetim, budem i konjić kojeg veselo điha i model kojeg šminka i češlja…trpim sve! I znam da ću još puno puta da zvirnem u telefon, jer to moj prozor u svet.
7. NIKAD neću zapostaviti svoj društveni život.
Redovne kafe sa drugaricama, izlasci do ranojutarnjih časova, odlasci u pozorište, bioskop, na izložbe, neobavezne šetnje… Sve je to činilo dobar deo mog devojačkog života. Nikada nisam mogla da zamislim da će moja svakodnevica drugačije da izgleda. A kamoli ne dijametralno suprotno.
Ne, nisam postala „tetka sa ‘ladnom trajnom“ koja ne miče iz kuće i sa komšinicama „preživa“ samo teme koje se tiču domaćinstva i dece, daleko od toga. Ali su moji izlasci iz kuće, ako ne računamo šetnje sa detetom, dečije rođendane ili odlaske u tržne centre, svedeni na mnogo manju meru. O pravilu koje sam zacrtala, da neće proći dve nedelje a da se ne vidim sa drugaricama, neću ni da polemišem. Presrećna sam što uspevam da se ukalkulišem u naša mesečna okupljanja.
Pozorište i bioskop me nisu videli čitave dve godine nakon rođenja deteta, čak nisam uspela nijednu knjigu da pročitam do kraja, ali sada, polako, sve ponovo dolazi na svoje. Redovno pratimo sve dečije predstave, a ovog meseca me čekaju i rezervisane karte za film sa mojom ženskom ekipom.
Mogla bih da nabrajam do sutra, jer, svojevremeno sam rekla i „Nikad neću krasti detetove slatkiše“, „Nikad mu neću blendati hranu kad mu izrastu zubi“ ili „Nikad mu neću dozvoliti da jede prljavim rukama“. Sve se to, pre ili kasnije, majkama dešava. I to ne znači da nisu brižne niti posvećene.
Posle ovih iskustvava, ako se i nehotice započnem neku rečenicu sa „NIKAD“, brže bolje se ugrizem za jezik. Zaista, ne znaš kako je nekom dok se ne nađeš u njegovim cipelama.
A još dragocenije saznanje je da nisam sama u svojim majčinskim pogreškama. I da one, ipak, najčešće nisu tako strašne.
Savršenstvo postoji samo u filmovima. A majčinstvo je, sa svim svojim nesavršenostima, ipak lepše od bilo kojeg zamišljenog ideala. Slažete li se?
