Bilo je rano jutro, avgust. Test je bio urađen, ja sam cupkala i brojala sekunde. Roze crtice.
– Mogu li da ti ispričam jednu priču, pitam muža.
– Mmm, kaže sanjivo.
– Bila jednom jedna devojka koja se doselila iz malog grada u Novi Sad. Završila je književnost. (Smeška se) Onda je upoznala svog momka, za kog se kasnije udala. Jednog avgustovskog jutra mu je prišla i rekla: Trudna sam.
Pogledao me je u neverici, iznenađeno.
– Jao, divno, uzviknuo je i zagrlio me.
***
Nakon što se završio prvi trimestar je počela panika. Treba se poroditi. Mozgala sam i dumala, gledala privatna porodilišta, zvala Pančevačku bolnicu, htela da idem u Beč… Htela sam da se porađam prirodno, sa epiduralom. Jedna po jedna opcija je otpadala zbog daljine, nepraktičnosti i nepredvidljivosti, skoro da sam se pomirila sa sudbinom i onom otrcanom frazom: ,,Ako su se sve žene porodile, porodićeš se i ti “. Nekako sam počela ubeđivati sebe da je sve u redu. Međutim, jetrvin termin je bio dva meseca pre mog i čim je otišla u Betaniju, predosećajući šta će i kako biti, nazvala sam doktora i tražila uput za carski.
***
Bila sam u pravu. Dremala sam u sobi za pripremu, čekajući operaciju. Žena pored mene se porađala prirodno. Vrištala je i tražila anesteziju. Sestre su ćaskale, a doktor objašnjavao da će beba brzo. Videla sam je nakon dva dana u hodniku. Bila je čupava i jedva je hodala. Ja sam se porodila u ponedeljak, a u petak sam izašla, nosila crnu haljinu, kuvala kafu svekru.
***
Drugi porođaj, ista priča, bolji metod. Ustala sam nakon osam sati, šetala dugo, sutradan jela čokoladu, izašla nakon četiri dana u štiklama, nakon šest dana od porođaja otišla na sastanak. I tako… Divni carski rez.
Autor teksta: Marija Bjelica
Fotografije: Pixabay.com
