Aleksandra Mihajlović autorka je knjige za decu “Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem”, u kojoj ih, na izuzetno interesantan i školarcima prijemčiv način, upoznaje sa našom istorijom. Sa ovom profesorkom srpskog jezika i književnosti razgovarali smo o tome kako deci približiti čitanje i uvesti ih u čaroban svet knjiga od najmlađeg uzrasta, pa do srednje škole, kao i o mnogim drugim bitnim stvarima u vezi sa ovom tematikom. Tu su i njene preporuke dobrih naslova za decu.
Napisala je još dva romana: “Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje” i “Kroz prstohvat cimeta”, koji govori o kraljici Nataliji Obrenović. Prošle godine dobila je lepo književno priznanje – rezidencijalni dvomesečni boravak u Beču, u Muzejskom kvartu, kao pisac i imala dve promocije – u Beču i Salcburgu. Gostovala je na prostoru bivše Jugoslavijhe, učestvovala u mnogim meunarodnim književnim kolonijama, držala predavanja na međunarodnoj književnoj koloniji u Pagu, bila učesnik povodom osam vekova Manastira Mileševa.
MS: Vaša knjiga “Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem” prvenstveno je namenjena školarcima od 10 do 12 godina. Odakle ideja da se na ovakav deci način približi tematika koja im, često, na prvi pogled nije zanimljiva?
Aleksandra: Iz dugogodišnjeg iskusva, kao profesorka književnosti, znam da ova tema nije zanimljiva većini dece. Ali im je zanimljiva epska fantastika, istorijski junaci o kojima su snimljeni filmovi, igrice sa veoma sličnim sadržajem. Dugo sam se pitala zašto je to tako sa, na primer, Markom Kraljevićem. A onda sam počela da beležim. Najpre je bila priča po priča. Tada sam zaključila da to može uzeti maha. Naročito što sam veliki ljubitelj mitologije, magičnih junaka i događaja. A toga u nas ima pregršt. Zašto deci ne otvoriti skrivena značenja, povezati tradiciju s istorijom, geografijom, narodnim običajima, viteštvom? Razotkriti kako je izgledao srednjovekovni dvorac, iznutra i spolja, kakva je bila trpeza, kako su se spremala jela, koje su bile poslastice, šta se pilo. I sve kroz poziv da dete bude pisac, da domisli, docrta, domašta. A vrata tog stvaralačkog sveta im otvara jedan srednjovekovni prepisivač, prevodilac, illuminator – monah Lukijan (tu se objašnjava i put Knjige, kako ona izgleda od srednjeg veka kada se ručno tvorila, do danas) Lukijan putuje u zapadnu Evropu, motiv putopisa koji otvara želju da se upoznaju razne kulture i naodi, pavi paralelu onoga što se dešavalo u 14. veku kod nas i u Engleskoj, Italiji.
Monahova najbolja prijateljica je sovica Sofija, koju je našao kao malenu i promrzlu u šumi. Neguje je u svojoj manastirskoj ćeliji, a ona, na kraju svake priče, zbori o istorijiskim činjenicama, smišlja kvizove. Za tačne odgovore dobijaju se perperi. I, nakon svega, dešava se da deca to vrlo rado čitaju. Na promocijama pitaju, glume, objašnjavaju. Sve im se sviđa. Interesantna scena mi se desila pre neki dan. Pričala sam im da je tada vladala opasna bolest zvana kuga. Nikada za to nisu čuli. A onda mi je jedan dečak, zatrčavši se prema meni, objasnio da je onda kuga isto što i danas sida. Vrlo jasno povezivanje do kojega ja nisam došla. A na moje pitanje da mi objasne razliku između monaha i viteza u srednjem veku, razmislivši rekli su mi da je monah venčan s bogom, a vitez može da ima bilo koju ženu. Reč je o trećem razredu osnovne škole! Kada su na kraju dobili kviz, sve ruke su bile podignute. Ko kaže da ova tema nije prezanimljiva?!
MS: Kakvi su utisci roditelja nakon pročitane knjige?
Aleksandra: Roditeljima se knjiga sviđa iz nekolikih razloga. Prvo, listom su mi rekli da su se oni podsetili, doučili ono što im je promaklo i knjigu divno primili jer se deci sviđa i tekst i vizuelno. Jedna mama mi je pisala da je njen dečak nekoliko dana bio nadvijen pišući, crtajući, rešavajući kviziće i nervirajući se kada bi odgovorio netačno. To je veliki kompliment. Ideja jeste bila da knjiga bude interaktivna, da “priča i polemiše” s njima. Za sada smo uspeli. Kažem mi, jer ona nema samo dobar tekst, već i ilustracije, lepo i pregledno istaknute stvari koje treba da se zapamte, što je urednik odlično uvideo.
MS: Iz Vašeg iskustva kao dugogodišnjeg predavača, koji uzrast je ključan za razvijanje ljubavi ka pisanoj reči?
Aleksandra: Nisam sigurna da tu treba da bude istaknut neki razred, ili godina deteta. Mislim da je to proces. Veoma je bitna učiteljica ili učitelj, svakako. Tada se uči i lepo pisanje i razvijanje osećaja za knjigu kao riznicu mudrosti i znanja, ali i avantura, uranjanja u paralelni svet koji može da dopuni stvarni. No, jednako je bitan i nastavnik i profesor. Meni se dešava, naročito kod dečaka, da im se probudi pravo interesovanje za knjigu tek u gimnaziji. Možda tada sazreju, ili ih natera želja da imaju bolju ocenu. Svejedno, važan je proizvod. I kuća kao dom igra važnu ulogu u tome. Ali pouzdano znam da se majke mnogo srde kada vide nedostatak pažnje koju deca usmeravaju ka knjizi. Zato ih stalno treba mamiti. Iskušavati, praviti zamke.
MS: Znamo da mnoga deca odbijaju da čitaju lektiru. Da li se svakom detetu može približiti književnost na određen način?
Aleksandra: Ubeđena sam da se svakom detetu može približiti neki junak, junakinja, lepa priča i dobra rečenica. Znate kako prvaci u gimnaziji pažljivo slušaju uvodnu priču iz 1001 noći. Ne trepću. A to je persijska bajka s mnoštvom pouka. Zaista ne dišu! A imaju 15 godina. U svakom od nas čuči dečja duša željna bajkolikog pejzaža, priče u kojoj domišljatost pobeđuje. Svako bi voleo da bude Šeherezada i iskušava čarobni pripovedački dar. Boreći se za lepši i viteškiji svet. Svi smo mi, u stvari, onaj vuk u Andrićevoj priči koje ovčica Aska zamađija zaboravivši u lepoti stvaralaštva da nam je priroda sklona da ugrozi opstanak drugog bića. Zastajemo samo diveći se lepoti. A gde ćete naići na veću lepotu od one koju Knjige nude!
MS: Koje biste još naslove preporučili za ovaj uzrast dece?
Aleksandra: Večna sam devojčica koja se divi Hajdi. Upravo sam imala deset godina kada sam je čitala i još uvek osećam miris sira koji joj je u Alpima deka pržio. Danas ima prelepih dečjih knjiga. Od klasika, svakako Ćopićeva „Ježeva kućica“, Zmajeva „Riznica„, „Vini Pu“, „Kapije vremena“ od Madlen Langl, „Knjiga o džungli„, „Alisa u zemlji čuda„, „Carevo novo odelo“, „Plavi čuperak„, „Olovka piše srcem“, Sjenkejevićev roman „Kroz pustinju i prašumu“, „Mali princ„, „Vinetu“, sve bajke sveta, pripovetke i basne. Od savremenijih: „Fazoni i fore„, „20 umova koji su promenili svet„, „Lavirint„, „Sara i januar za dve devojlčice„, „Agi i Ema„, „Hajduk u Beogradu„, „Akiko„, „Gospodar prstenova“, „Hari Poter“, „Zdesi“, „Zagonetne priče“ od Uroša Petrovća. Ima prelepih dečjih knjiga. Sigurno sam mnoge izostavila. I, naravno, stripovi. Mislim da su oni nepravedno gurnuti u zapećak. U stripovima ima i humora, jasno daju i sliku i tekst, omamljuju na najpozitivniji način. Vrlo su bitni I dečji listovi. Pogledajte samo „Mali zabavnik„, edukativan, šaren, primamljiv. To deci treba.
MS: Vi predajete u gimnaziji. Kako današnji gimnazijalci pristupaju književnosti? Koliko i šta vole da čitaju?
Aleksandra: Današnji gimnazijalci traže prvo da se privuku, omađijaju, ubace u lavirint. Oni samo, čini mi se, traže dobre argumente. Kod njih ne prolazi ZATO! Morate im reći zašto treba da iščitaju delo koje je nastalo u 17. veku pre nove ere, u antici, ili nekom drugom periodu, da se uporedi s današnjicom, njihovim razmišljanjima. Veoma je važno da li vas vole i poštuju, veoma je bitna sugestivnost. Dositej je bio u pravu da su njihove duše kao vosak. Sada zavisi od naše vatre da li ćemo ih dovoljno omekšati da možemo da ih vajamo, i od naše širine da li ćemo ih liti sve u isti kalup, ili ćemo dozvoliti da budu osobeni. Katkada smo i mi, prosvetni radnici, hladni, te od bilo kakvog preoblikavanja neće biti ništa.
Doživljavam ih kao bambus – ako preterate sa savijanjem – pucaju, a ako ste pažljivi, savićete ih u najlepši oblik. Gimnazijalci vole izazove, novotarije, polemike, suđenja.
Vole kada vide da ih cenite. I verujte, prvo ne umiru od sreće kada zaključe da moraju da čitaju, onda im bude zanimljivo, uskaču u rasprave. Na kraju, veliki deo njih čita i van lektire. Za svaki Sajam knjiga traže spisak, vole da porede knjigu i flim, da glume dramska dela. Prošle godine mi se desilo da je najslabiji razred, na koji se svi profesori žale, ubedljivo najbolje spremio „Anu Karenjinu“. Kada sam htela da izađem na odmor, skoro su se naljutili. I već godinama, mnogo, mnogo pre projektne nastave, na kraju školske godine izaberu ŠTA NAJ(Ne)VOLIM i rade projekte. To budu uglavnom lektire o kojima snimaju filmiće, vrlo posvećeno. Ako vam kažem da prvaci rado biraju za kraj „Pakao“, mislim da je jasno o čemu pričam. I rade to na svoj način. Pitaju – može li parodija, naravno da može. A onda ja sedim u klupi i učim od njih.
MS: Planirate li da još neki istorijski lik na sličan način dočarate najmlađoj publici?
Aleksandra: Iskreno, i „Sofijine mudrolije“ su godinama čekale da se obuku u ovo ruho. Napisala sam i o knezu Lazaru, vrlo slično. Mislim da je red da se rukopis dotera i da se jednako lepo spremi za izlazak pred dečje oči. Sve ovo je otvorilo pregršt tema i u mojoj glavi. Videćemo.
MS: Koji bi bili Vaši saveti za roditelje po pitanju razvoja ljubavi prema čitanju kod dece, od najranijeg uzrasta pa na dalje?
Aleksandra: Od najranijeg perioda deci treba čitati. S puno ljubavi i pažnje odabirati priče, pesme, bajke, mitove. Sve ih to uvodi u čarobni svet knjiga, lepih reči, emocija, mašte. S njima se treba igrati izmišljajući priče, pustiti ih da prepričaju svoje doživljaje, da preteraju, oboje ono što su videli, koga su sreli. Treba ih voditi u biblioteke, na pozorišne predstave, pustiti ih da se kostimiraju. Tako preoblače i našu stvarnost. I upoznavati ih s tradicijom naših prostora. Spoznajući sebe, mnogo ćemo više voleti druge. A ljubav će, duboko verujem mudracima, spasiti svet.
Aleksandrinu knjigu “Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem” možete kupiti u knjižarama Laguna ili je poručiti preko njihovog sajta.
