Drage mame, zovem se Marija. Mama sam dečaka sa posebnom potrebom i bebe devojčice od četiri meseca. Takođe sam i maćeha, kako se to, skoro pa pežorativno, kaže jednom đaku drugaku. Mi smo jedna velika, kreativna, glasna, ponekad nervozna, ali srećna porodica.
Obaveze su velike, a dan prekratak, te već skoro godinu dana imam pomoć, istina na četiri sata. Potreba za dadiljom javila se kada sam odlučila da napišem tezu, što se obistinilo ove godine u junu. No, posle toga su se nizale profesionalane obaveze, poput rada u školi, pisanja različitih tekstova…
Zašto nama treba dadilja?
Mnogi se pitaju zbog čega plaćam dadilju u ovo vreme kada, štono kažu, svaki dinar znači, posebno kada imate troje dece.
Delimično je to zbog toga što su moji roditelji daleko, a svekrva udaljena sat vremena vožnje, a glavni razog je to da bih stigla da uradim sve što zaprimim.
Treći razlog je što volim da sve bude rešeno u maniru poslovice ,,Čist račun, duga ljubav’’, za koji se ispostavio kao jedini pravi način. No, ponekad i ja napravim izuzetak, a kakve posledice on ostavi, ilustrovaću kroz sledeću priču.
Zašto ne baka/deka servis?
Kao i obično, prošle subote raspored je bio gust. Imala sam čas u devet, Konstantin rehabilitaciju u osam, Vasa plivanje… Dadilja ne radi vikendom, nisam htela da joj smetam, pa sam zamolila svekra i svekrvu (što inače ne radim ama baš nikad ) da mi pričuvaju decu.
Šta da vam kažem, osim da su baba i deda kasnili, jer kanda nismo dovoljno jasno naglasili kada treba da stignu. Međutim, kad kažeš u devet, misliš bar petnaestak minuta ranije, zar ne? Srećom te je muž ostavio malog i došao kući da popijemo kafu, jer sam eto, to poželela, pa sam stigla na čas.
No, kad sam se vratila, brže-bolje sam prionula da napravim ručak, jer su ipak su došli svekar i svekrva. Nastojim da budem lepo vaspitana snajka.
I otud supa, ćevapi, sos, pire krompir. Muž komentariše kako nećemo imati vreme za nas, što je bio plan, jer ja želim da kuvam. Istina.
Moji dragi su mi, uz ručak, pozvani i prozvani jer eto, čuvaju mi decu, uredno servirali priču kako ih treba izvoditi više, kako je to zdravo…
-Pravo da vam kažem, mene to ništa ne zanima – prekinula sam raspravu dok se nije zahuktala.
– Ko želi da vuče blizanačka kolica sa trećeg sprata bez lifta i uglavnom troje dece – neka izvoli. Evo, pošto ste vi spomenuli, predlažem da to bude Vaš posao.
Mene ste našli.
Znam ja da treba izvoditi decu, ali to nije baš ni lako kada imaš dve bebe i gotovo nimalo slobodnog vremena. Istina, mogla bih da ih šetam kad dođe dadilja i da im poklonim i tih dva-tri sata slobodnog vremena, ali neću. Eto, nemajka sam. NEĆU. Ima na ovom svetu i drugih stvari meni važnih.
Kasnije, kad sam sve sredila, otišla sam do grada da obavim nešto na brzinu. I sve je to bilo super dok se nisam vratila. Prvo sam čekala pred vratima dvadesetak minuta jer su oni bili u parku, onda sam videla da je Konstantin obučen u belu majicu za park (?), zelenih patika.
„Veća dara nego mera“
Sva sreća, završilo se i to čuvanje. Ostala su mi deca u nemogućem izdanju, jer baba i deda idu uz i niz dlaku, nosaju okolo, pa samo radi prstić i pokazivanje.
Da je to kraj, ni po jada. Sutradan sam shvatila da ne mogu da nađem rezervne vlažne maramice, da mi je flašica za vodu zaturena i, povrh svega, da je Konstantin bolestan jer je, je li, nosio šorts i majicu u parku, u septembru, po vetru.
Na kraju, kad se sve sabere i oduzme, što bi moja pokojna baba rekla: „Veća dara, nego mera“. Živci, plus ručak, mlaćenje, bolesno dete, jednako je dadija. Uvek.
Dole baka servis. Živele misleće mame koje pokazuju stav i tačno ih boli uvce za naklonost dotičnih.
Šta vi kažete na to?
Autor: Marija Bjelica
Fotografije: Pixabay.com
