Pubertet je to, proći će! Rečenica koju smo, kao roditelji, toliko puta čuli. A ja se pitam kada će proći. Da li je to i dalje ona – moja ćerka? Da li će ostati takva ili će se ipak promeniti? Šta nam se to dešava? Gde je nestala ona umilna devojčica ili ipak nije nestala, nego je to samo faza koja jako dugo traje? Toliko pitanja i podpitanja, toliko noći bez sna i toliko misli koje me more svaku noć kada legnem da spavam.
Do pre samo nekoliko godina sve je bilo toliko jednostavno, a da nisam bila svesna toga. Samo da prohoda, samo da ti zubići već jednom izađu, samo da progovori, samo da krene u školu, samo da upiše srednju…
A sad? Šta sad? Kako sad? Toliko je bilo lepo dok sam je uveče spremala za krevet, dok sam je grlila, ljubila i pokrivala za laku noć. Nema više toga, prošlo je, ostale su uspomene i tek po koji put ukradem malo od noći pa joj dođem u sobu, sednem pored kreveta i gledam je kako mirno spava. Kradem te momente, fale mi. Fali mi ona kakva je bila, fali mi ona moja mala devojčica, nasmejana, vesela, moja mala pričalica, moje malo dete koje sve pita, koje voli da me sluša dok joj pričam, da me posluša, da me zagrli i poljubi, da joj vidim taj sjaj u oku kad mi se približava.
Nema toga vise, nestalo je, ne znam da li će se ikad više vratiti. Nema razumevanja, nema normalnog razgovora, nema tog pogleda… Pričamo mi i dalje, uvek smo i pričale, tako je oduvek učimo, tako i mi sa njom učimo. Razgovor, razgovor i samo razgovor… Ali nekad mi se čini da nas ne čuje, da ne želi da nas čuje.
U sedmom razredu su počele prve promene, postajala je drugačija, glasnija, drčnija… Primetili smo promene, seli i pričali sa njom, tražili uzrok… Nismo ga našli, kažu pubertet je to, proći će. Ali niko ne kaže kad.
Devojčica u našem kraju je rodila sa petnaest godina. Bio je to totalni šok za nas. Znali smo da pričamo sa našom ćerkom na temu dečko, seks, šta to donosi a šta odnosi, šta može da se desi. Nije to nimalo lak razgovor, bar nama nije bio, ali smo ipak seli i pričali. Morali smo, za njeno dobro, da pokušamo da joj objasnimo da ne mora da žuri, da i ako pomisli na to, ne krije, da nam kaže. Da ima vremena za sve, samo da ne žuri. Prošlo je već tri godine od tog razgovora, ona zaista ne žuri, ali tu su sati i dani provedeni u razgovoru.
Svesni smo da raste, razvija se, formira svoju ličnost, ali u ovo neko čudno vreme sve nam predstavlja prepreku, sve je izgubilo vrednost. Žuri se u svemu, oni žure u svemu, sve im je dostupno, sve vide i sve bi da probaju. Društvo je to koje diriguje, a mi kao roditelji smo tu da joj pričamo, da stalno budemo budni da sve primetimo, svaku promenu, svaki i najmanji nagoveštaj naslutimo, da uvek budemo spremni za razgovor i da budemo uporni da ona u nama ne vidi nekoga ko je ne voli, nekoga ko je ne razume.
Pubertet ih menja, menja ih iz korena. Postaju buntovni, antiprotivni, tvrdoglavi, samovoljni… Napravi im totalni preokret, promene se skroz, pomisle da su veliki, da sve znaju, da su najpametniji… Uvek su spremni za svađu ili prepirku, uvek su spremni da isteraju svoje, jer to njihovo je najbolje i najispravnije. Sve ih interesuje, sve bi da probaju, svugde bi da idu, žure,a da nisu ni svesni posledica te njihove žurbe.
Dan za danom, mesec za mesecom, prođe godina i dve, a naša borba sa pubertetom još uvek traje. Lakše je nego na početku. Samo razgovor i razgovor i ogromna količina ljubavi, tolerancije i razumevanja, ali i neprospavanih noci i misli koje ne daju mira.
Pubertet je to, proći će…
Autor teksta: Jelena Belajec
Fotografije: Pixabay.com
