Nedavno sam ostala bez mobilnog telefona, skoro pa cele tri sedmice. Kao osoba koja je u svakodnevnom poslu, ali i društvenom životu, “oslonjena” na ovaj mali uređaj, našla sam se u blagoj panici. Da do kraja budem iskrena, ne baš blagoj. 🙂
Da sam znala da će pokušaji popravke trajati toliko, nema sumnje da bih istog dana kupila novu spravicu zavisnosti. Ali, pošto mi je delovalo komplikovano da sve podatke prebacujem iz starog u novi i navikavam se na neki drugi model, računala sam da je bolje da se ovaj popravi.
Provešću vas kroz svu tu agoniju života bez mobilnog telefona, za slučaj da ste zaboravili kako je to nekad bilo. Dobra vest je da sam – preživela. 🙂
Mali lopov i rano stvaranje zavisnosti
Bitna stvar koju treba da pomenem je da, kao i većina roditelja, povremeno dajem svom detetu mobilni telefon. Dobijala ga je, najpre, u kolima dok smo negde putovali, da bi joj crtani prekratili vreme.
Potom je počela da ga dobija ako se desi da odemo negde na ručak, da bi bila mirna za stolom. Pa se to prenelo i kod kuće, uz večeru. A ubrzo zatim je počela i sama da ga uzima, bez pitanja.
Koliko puta sam samo zatekla mini čokoladne otiske prstiju na staklu telefona.
-Hajde – mislila sam – ne može ni dete biti “van sveta” u kom živi. Neka joj malo.
Jesam šizila kad se osmelila da mi sama iz tašne izvlači mobilni, a ja ga posle kao pomahnitala tražim. I jesam je grdila, priznajem, ali nije bog zna kako urodilo plodom. Istina je da ni sama nisam bila dovoljno ubeđena da treba da joj ga zabranim, niti dosledna u menjanju te navike, koja se proširila tako brzo kao najgora epidemija s početka dvadesetog veka.
Ti mali prstići vešto su baratali tastaturom i brzo se pomerali po ekranu. Da ne kažem da mi je provalila i neke fore na telefonu koje ni sama nisam znala. Petogodišnje dete, meni odrasloj. Jezivo.
Negde u vreme kad joj je prva stvar pošto uđe u stan bila da otrči da iščupa moj telefon sa punjača i zasedne za isti, desio se i taj moj čuveni kvar. Bogom dan, sada sam sigurna.
Kad je, pored crtanih, prešla na neke nebuloze koje i sama zove “čiste gluposti” (čula od mene, pa mislila da im je to zvaničan naziv), shvatih da je vrag odneo šalu. U pitanju su neke, znaćete sigurno, varijacije na temu crtaća, sa nimalo bezazlenim sadržajem. Tad sam počela da joj limitiram zurenje u telefon na 10 minuta maksimalno i da proveravam šta gleda kad god promeni.
Parastos Samsungu J3
… a imao je samo tri godine… Eee, kad se setim samo moje prve Nokie 5110, ta je čuda pravila… A trajala… Posle toga 3310, sa kojom sam se teška srca rastala. Baš sam odbijala da se priklonim tekovinama nove tehnologije i nabavim pametni telefon.
Znate li zašto? Zato što nisam želela da postanem kao svi okolo koje sam viđala po kafićima, ulicama, u gostima, na slavljima, u izlascima… Odbijala sam da postanem “zombi” sa telefonom u ruci, odsečen od realnog sveta, nosa zabodenog u taj primamljivi, virtuelni…
I stvarno, ali stvarno sam dugo izdržala sa tim “matorim” modelom, koristeći ga samo za pozive i poruke. Sve dok mi jedan važan poziv nije “pukao” i to usred radio emisije za koju sam davala izveštaj.
I nabavila sam ga. Solidni Samsung J3, dovoljan za moje potrebe… Ispostavilo se, i „previše“ dovoljan. Nije prošlo puno vremena, postala sam „jedna od njih“. “Pozombila” sam se i ja. Nema tu spasa. A nije lako priznati.
Ruku na srce, za posao mi je stvarno pomogao i mnoge stvari mi olakšao, ali pošto sam radoholik, počela sam previše da ga koristim. Ali, kamo sreće da sam ga samo za to koristila. Svi znamo kako nam to kuckanje i listanje, malo po malo, pređe u naviku i postane sastavni deo života. Tačnije, postane opsesija, i to onako lagano, neprimetno, gotovo podmuklo. Pokušala sam na sve načine da smanjim ovu zavisnost i donekle uspela, ali više nisam mogla da zamislim život bez mobilnog telefona.
Što zbog kratkog veka, što zbog svakodnevnog korišćenja (a možda su i musavi prstići ispritiskali neke dugmiće koje nisu smeli), moj J3 je otkazao poslušnost.
Život bez mobilnog telefona – zar je to moguće?!
Odneh telefon u servis, uz nadu da će nešto da urade i za par sekundi ga vrate u prvobitno stanje. Ali, avaj, rekoše da ga moram ostaviti u servisu. Do sutra. Ok, to zvuči podnošljivo.
Sutradan sam dobila informaciju da nisu uspeli da ga srede i da mora da ide u servisov servis – šta god, pa da dođem u ponedeljak (bio je petak).
Eeee, da ste me videli tog vikenda! K’o bez ruku, k’o bez glave. Sve mi nešto čudno. Vrpoljim se. Ruku u tašnu – ah, da, nema telefona. Koliko je sati – nema telefona. Pitam prolaznika, koji me gleda belo, gde u 21. veku mlada žena da pita tako nešto.
Treba da zovem muža da dođe po mene posle nekog predavanja – pozajmljuj tuđ telefon. Usred centra setih se da imam zakazanu kozmetičarku, al’ ne znam u koliko sati – ne mogu da proverim prepisku na viberu, nemam telefon.
Sutradan, sastanak sa klijentom, on kasni, a ja ne mogu da proverim šta se dešava jer – nemam telefon.
U vrtiću me vaspitačica pita zar nisam dobila poruku za sastanak Saveta roditelja – nisam, nemam telefon.
U nedelju hoću da zovem prijatelje na druženje – nemam njihov broj nigde sem u mom telefonu.
Shvatih koliko smo životnih segmenata prepustili – telefonu, toj maloj spravi koja nam tako moćno ubira pažnju. Koliko smo joj dozvolili da bude svemoćna nad nama.
Jedva dočekah ponedeljak i odlazak u servis. Pokupila telefon, sve šljaka kako treba, do uveče. Uveče se opet izgubila mreža, a zvuk škripao. Sutradan novi servis, novi pokušaj opravke. Da ne dužim, moje bivstvovanje bez telefona trajalo je, za današnje uslove, baš dugo.
A moje dete? Ništa joj nije bilo jasno. Odaću vam da sam bila blago zla pa rekla da se možda pokvario jer ga je ona dirala. A ona je i dalje uporno kopala po mojim tašnama tražeći malu mašinu punu zabave.
Počelo je da mi prija
Za nekoliko dana bez smart fona, osetila sam se slobodnom. Iako mi je zaista trebao u nekim situacijama, uvek sam nalazila alternativu i način da se snađem.
Poruke preko vibera i mesindžera bih proverila preko računara, kad bih bila u prilici. Nije se srušio svet što ih nisam videla odmah. Kontakte koji su mi bili važni našla sam preko društvenih mreža.
Sa saradnicima i prijateljima sam se za sastanke dogovarala preciznije, naglasivši da sam bez telefona, pa su i oni vodili računa da ne kasne ili menjaju dogovor.
Umesto “šaranja” po androidu, u slobodnim trenucima sam čitala knjige ili novine. Da, prave, od hartije. 🙂 Posle dužeg perioda, uveče bih gledala film sa mužem. Igrala sa ćerkom “Ne ljuti se čoveče”. Prestao je da me boli vrat, a i prsti. Sve je postalo nekako – normalno. Kao nekad.
Stigla sam da radim puno, puno stvari za koje je potrebno slobodno vreme, a koje proguta – mobilni telefon. Pametni telefon. A jesmo li i mi pametni?
Novi telefon i “Back to reality”
Suma sumarum: stari telefon bio je beznadežan slučaj, ni druga popravka nije urodila plodom, te sam istog dana kupila novi. Čim sam se navikla, sve se brzo vratilo na staro.
Osim što svom detetu više ne dozvoljavam da ga uzima. Dozvolila sam samo da fotografiše prirodu kad smo bili na izletu, jer vidim da to voli i da ima “dobro oko”. Za sve ostalo, moje telefon je moj alat za posao i ona ne sme da ga dira. I nećete verovati – prihvatila je to! Dakle, tog momenta kad sam sebe ubedila da joj ne dajem telefon – ubedila sam i nju. I to bez vike, bez svađe, bez mnogo bunjenja. Osetila je u mom glasu, u mom stavu da zaista ozbiljno mislim.
Malo je negodovala, samo malo, a onda je izvukla zaboravljene igračke iz svog ormara i počela da se igra njima. Iako je pre toga tvrdila da su joj dosadne.
Jeste da sada češće dolazi kod mene i traži da se igramo, crtamo, igramo društvene igre ili vežbamo slova i da imam manje vremena za sebe, ali ja sam zbog toga srećna. Imaće svoj telefon, kao i svi, kad bude malo starija, neće je mimoići sva tehnološka tekovina, to je neminovno. Ali dok god ne mora, neka ostane ovako.
Ko je pametniji??
A ja? Kao da se ničemu nisam naučila. 🙂 I dalje je to malo čudo moj oslonac, i dalje je prva stvar koju pakujem u tašnu kad negde idem.
Ipak, nešto se promenilo. Neretko lupim samu sebe po ruci kad, iz čista mira i bez preke potrebe, posegnem za njim. E, nećeš! Nećeš, jer ne moraš. Kad tvoje dete može, možeš i ti! Radi nešto drugo, toliko je toga, eto prilike…
Sve poruke i postovi i ovako vrebaju kao kopci i čekaju prste koji listaju i listaju taj mali ekran, naš prozor u svet. Neka taj prozor, što češće, bude nešto drugo, a izbor je ogroman.
I – neću da lažem svoje dete. Kad sam joj već rekla da mi je to alat za posao, neka tako i ostane. Ne moram ga prečesto koristiti u druge svrhe. Jer – JA sam model koji moje dete gleda.
Šta kažete, možemo li da od pametnog telefona budemo – pametniji?
Autor teksta: Svetlana Bogićević
Foto: Pixabay.com
