Nešto sam filozofski nastrojena večeras. I neka sećanja me drže budnom, dok (anđeli) ostali spavaju.
Elem, ništa otkrovljujuće, ali šta je život ako ne more događaja. Neki od tih događaja ne dobiju na težini pa nam kao Nemovoj drugarici Dori pređu u kratkoročnu memoriju i odlepršaju bez povratka, dok neki drugi dožive transfer i sinapse ga odvedu u dugoročno pamćenje i zauvek ostanu tamo, hteli mi to ili ne.
Čekanje i cvokotanje ispred Paradiza dok ne uđeš sa najboljom drugaricom. Prvo letovanje bez mame i tate. Prva ljubav. Par nezaboravnih izlazaka. Prvi položen ispit. Zadnji položen ispit, pa posle kad si već odrastao ono čuveno DA sa nekim sa kim ćeš da ostariš. Pa onda najlepši momenti od svih – rođenje dece i tako dalje, i tako dalje. I to su uspomene, dobre i lepe srcogrejuće (da, upravo sam izmislila ovu reč). Nažalost ima i onih drugih sećanja, ne tako lepih. Onih što bismo ih najradije fizički izmestili i ostavili negde daleko… Na neko pusto mesto, na neko stovarište teških metalnih sećanja, tamo gde nam više nikada neće pasti na pamet. Ali ne ide tako, znam da znate.
Evo ga jedno koje nisam uspela da izmestim, ali sam uspela da ga smanjim tako da manje boli.
Mala ja, neki peti razred osnovne škole. Tiha, slatka, povučena, pomalo pogubljena. Nedavno doseljena sa porodicom iz drugog dela grada, odličan đak, uvek uredno obučena i očešljana. Mnogo zna, ali malo govori. Pravi se kako joj je skroz kul u toj novoj školi u kojoj nikog ne poznaje, dok joj se u glavi manta od svih tih novih lica od kojih nijedno ne deluje prijateljsko.
Naravno nailazi na najvećeg skota u razredu i biva idealan materijal za maltretiranje. Taj skot je bila poružna (u mojoj glavi najružnija), niska devojčica, sa špicastim nosom i masnom, crnom uvek zavezanom kosom. Imala sam tu nesreću da je živela blizu moje ulice, pa su moji povratci iz škole uvek bili praćeni nekim kretenskim strofama koje su ona i njoj dva slična skota stihopisca, na vrlo kreativan način smišljali za vreme odmora. S namerom da, posle groznog dana u školi, moj povratak kući bude još grozniji.
Da ne dužim sa ovim i sličnim traumatskim sadržajima, koje su sigurno (nažalost) mnogi od nas prošli, i koji zauvek ostaju u našem sećanju i koji nas u velikoj meri formiraju kao ličnost u našem odnosu prema drugim ljudima, a i u odnosu prema sebi samima. Poenta priče je kako sam ja ova grozna i bolna sećanja ublažila i smanjila bez da sam na ikog od dotičnih skotova fizički nasrnula (što sam kao dete mnogo mnogo puta prošla kao scenario u mojoj glavi).
Elem, velika ja. Nekih dvadesetpet sam imala. Negde pri kraju fakulteta, već prekaljeni borac u nekim ne tako lakim životnim bitkama, vesela, nasmejana, namirisana, ovog puta sa “full” samopouzdanjem, ulazim zajedno sa petogodišnjim Matijom u neku neuglednu prodavnicu. Smrducka na otvorene flaše piva, a ispred nje sedi lokalna ekipa i rešava, Bože moj, sve goruće probleme u zemlji i svetu. Maki je smarao da mu kupim štapiće i krem bananicu na putu do babe i dede, otuda mi u toj rupi. Ulazim na vrata sa sunčanim naočarima i guram se sa Makijem između čitava dva rafa tražeći štapiće, a krem bananicu ćemo pokupiti na kasi, gde krem bananice obično stoje.
Vadim novčanik, spuštam štapiće, podižem naočare i vidim istog onog skota kog nisam videla više od deset godina. Sa istom masnom kosom u repu, pola metra viša, sa istim onom facom kakvu imaju negativci u američkim filmovima. Sa isprljanom uniformom stoji na toj kasi šatro nadrkana i zvanična. Ja se pravim da je ne prepoznajem iako obe znamo da je to nemoguće. U tih par sekundi stigla je moja osveta. Pomislila sam, zar ova? Ova tu? Zar je ona bila razlog što sam trećinu osnovne škole provela plačući u jastuk i strepeći od novog dana? Zar ova nesrećna, posramoćena, ispijena, mršava i ružna žena može da bude ista ona devojčica koja je bila strah i trepet mog detinjstva?
Matija je bio nestrpljiv i kao poručeno rekao: „Mamaaaa, hoćemo li već jednom?“. Jedino logično da kažem u tom trenutku bilo je: „Sačekaj sine, vidiš da teti treba malo više vremena“. Na kraju sam joj ostavila kusur od tipa tri dinara, ušla u kola i duboko izdahnula. Taj susret bio je naplata za sve one godine koje su mi prošle kao da sam išla u najozloglašeniji popravni dom, a ne osnovnu školu.
Pitam se koliko ima devojčica koje prolaze slične ili još gore stvari? Pitam se jel neko tu da ih sasluša? Da im pomogne? Da im kaže da će jednog dana sve biti dobro. Da ne posustaju. Da se ne predaju. Da razgovaraju sa nekim. Da podele teret. Jer ima ih… I previše, nažalost. I ne bih sada mnogo o tome, tema je preteška, preaktuelna, i suviše ozbiljna da bih je samo tako provukla kroz nekih par rečenica ove moje priče.
Ali neka moja utešna poruka svima vama koji nosite ta teška sećanja, ni krivi ni dužni, bila bi: ”Karma is a bitch…What goes around comes around”. Tako je nekako u životu. Biram da verujem, i znam da zvučim naivno kada kažem ali stvarno tako mislim: Dobro se dobrim vraća. A kako se vraća loše? Eto znam tu jednu što sigurno zna odgovor.
Autor: Bojana Praštalo Dimitrov – Novosađanka sa adresom u Norveškoj. Matijina, Vukova i Emiliina mama. Lazareva žena. Po zvanju M.Sc. Defektolog – Oligofrenolog.
Po opredeljnju bloger na dosanjanisnovi.blogspot.com
Foto: Pixabay
