Udomite životinje – uzvratiće vam ljubavlju

Vaši mališani žele psa ili mačku? To je divno. Kućni ljubimac zaista daje posebnu dimenziju detinjstvu i uči najmlađe odgovornosti, a o količini ljubavi je izlišno govoriti.

Postoji nešto još divnije, a to je udomljavanje životinja!

Da li vam je palo na pamet da kucu ili macu spasite sa ulice i pružite joj divan dom i toplinu porodičnog života? Ako niste, pravo je vreme da se informišete o mogućnostima.

Iz tog razloga, razgovaramo sa Milenom Brkljačić, volonterkom Udruženja za zaštitu životinja Novi Sad – Spans i majkom petnaestogodišnje Lene.

Od nje smo saznajemo i šta učiniti ako ugledamo povređenu životinju, kome prijaviti zlostavljanje životinja, kako se ponašati u slučaju napada psa, ali i kako učiti decu da se odnose prema životinjama.

MS: Koja je procedura za udomljavanje životinja?

MILENA: Naša procedura ima neke tri faze. Pri prvom kontaktu, potencijalnim udomiteljima
šaljemo naš Upitnik za udomitelje. Iz njega vidimo da li su spremni da životinji pruže adekvatne uslove i da brinu o njoj. Tako dobijamo i neku osnovnu sliku kakav karakter životinje bi im odgovarao. Posle toga se, ako je sve u redu u upitniku, čujemo, odemo da upoznaju naše štićenike i da kroz direktan kontakt odaberu psa ili macu za sebe. Nakon toga se potpisuje Ugovor o odgovornom vlašništvu. U njemu se izjašnjavaju da će adekvatno brinuti o životinji, neće je držati na lancu, da će je lečiti ako se razboli i da je neće izbaciti na ulicu ako im dosadi.

Ljudi koji su sigurni u svoje dobre namere i iskreni kroz celu ovu proceduru nemaju problem sa ugovorom, jer su takvo odgovorno vlasništvo svakako planirali. Neretko nam se zamera na oštroj i formalnoj proceduri, ali mi nemamo nikakvog dvoumljenja da je to jedini ispravan put preko kog bi trebalo da naši štićenici koji najčešće nisu imali nimalo lak život, koji su bili bolesni, povređeni, odbačeni, pronađu dom u kom će lepo i voljeno živeti.

MS: Zašto udomiti psa ili mačku koji su spašeni sa ulice?

MILENA: Kada udomljavate psa ili macu prvo i osnovno što Spans savetuje jeste da odluka
bude konačna tek kada dobro i više puta razmislite. Neretko udomitelji vrlo brzo odustanu i odluče da napuste psa ili macu, jer se nisu raspitali i nisu bili svesni da je period prilagođavanja životinje ponekad težak, da se dešava da štene obavlja nuždu u stanu, gricka nameštaj, da moraju poraniti ujutru ili izvoditi kucu kasno uveče. Moraju da shvate da, kao i svako živo biće, ljubimac ima svoje potrebe – fiziološke, socijalne, emotivne.

Odgovorni vlasnici ulažu trud i ljubav, a za uzvrat dobijaju druga za ceo život, bezuslovnu ljubav, razvijaju svoju ličnost na najlepši mogući način, uče se empatiji i nežnosti. Na kraju, zahvalnost u pogledu napuštenog, pa spašenog je takva da lomi i najhladnija srca. Ovo je posebno važno razvijati od najranijeg dečijeg uzrasta. Posebna su to detinjstva i uspomene. Osećaj da ste spasili život je najlepši osećaj na svetu.

Kada udomite psa ili macu iz nekog azila ili udruženja, ne spašavate jedan, već dva života, pošto na njegovo mesto dolazi neko nov, kome je pomoć preko potrebna, a do tada nije bilo mogućnosti.

Udomljavanjem mešanca dobijate jedinstveni unikat i beskrajnu zahvalnost. Verujte, ako dobro razmislite o svom stilu života, kakvog biste psa ili macu želeli i odaberete karakter koji vam odgovara, apsolutno ne stoji ono da sa određenom rasom znate na čemu ste, jer pažljivim udomljavanjem sve to dobijete uz osećaj da ste nešto divno i humano učinili.

MS: Na kojim adresama Novosađani mogu doći po kucu ili macu?

MILENA: Mogu se obratiti udruženjima i pojedincima koji se bave udomljavanjem. Mnogo
ih ima u Novom Sadu. Društvene mreže su prepravljene fotografijama i apelima. Nama konkretno se mogu obratiti u inbox naše Facebook stranice ili putem mejla.

Novi Sad takođe ima i gradsko prihvatilište u kom živi veliki broj pasa koji čekaju na dom. U krajnjoj liniji, svaki dan srećemo napuštene na ulicama. Uvedite ih u stan, kuću i eto udomljenja.

Važno je da ljudi nemaju predrasude. Uglavnom žele štence i mačiće. Misle da će se lakše prilagoditi od starijih. To nije tačno. Stariji psi brže usvajaju higijenske navike, ne grickaju po stanu, mirniji su. U Srbiji se teško udomljavaju bolesni, invalidni psi ili mace, a mi mislimo da i njima treba dati šansu.

MS: Na koji se način Spans bavi zaštitom životinja?

MILENA: Ovo je osma godina kako Spans postoji kao zvanično, registrovano udruženje, a nastalo je kao logičan nastavak građanskog, neformalnog aktivizma, te je broj godina i veći. Najviše radimo na problemima napuštenih pasa i mačaka na teritoriji Novog Sada. Često su to životinje koje su stradale u saobraćajnim nesrećama, obolele na ulici od mnogobrojnih bolesti, a neretko su to i one koje su zlostavljali naši sugrađani.

Trenutno direktno brinemo o oko pedeset životinja, a pored njih, na ulicama Novog Sada, svakodnevno hranimo jos dvadesetak. Takođe radimo i edukacije dece na kojima pokušavamo da ih učimo empatiji, odgovornom ponašanju prema životinjama i da menjamo njihovu svest o životinjama kao osećajnim bićima. Od 2014. godine radimo na našoj kampanji “Udomi – ne kupuj” u okviru koje se poznate ličnosti fotografišu sa životinjama o kojima brinemo i kroz koju se, osim osnovne poruke o važnosti udomljavanja napuštenih životinja, takođe provlače i razne poruke kao što su da pas nije za lanac, da i stari, crni i psi sa posebnim potrebama mogu biti vaš najbolji prijatelji i verni ljubimci.

Organizatori smo više protesta za prava životinja, koji su imali odličan odziv naših sugrađana, ljubitelja životinja. Preko društvenih mreža intenzivno komuniciramo sa velikim brojem ljudi. Trudimo se da ih edukujemo i pomognemo im oko nedoumica koje imaju u oblasti kojom se bavimo. Takođe, promovišemo veganstvo kao saosećajan i održiv način života. Protivnici smo nošenja krzna, korišćenja životinja za zabavu ljudi, zooloških vrtova, cirkusa.

Spans su samo ljudi. Mi funkcionišemo isključivo kao grupa volontera. Nemamo prostorije, zaposlene, službene telefone, vozila, azil, niti veterinarsku ambulantu. Ovo moram da naglasim, jer ljudi vrlo često nisu upućeni u to ko smo i kako funkcionišemo i od nas očekuju mnogo više od onoga što mi zaista možemo da ostvarimo. Volonteri su ljudi koji imaju poslove od kojih žive, neki studiraju, imaju porodice, a svi zajedno poklanjaju slobodno vreme, emocije i neke veštine koje poseduju. Svako od nas učestvuje u radu udruženja koliko želi i koliko mu obaveze dozvoljavaju.

MS: Na žalost, neretko smo svedoci maltretiranja životinja, što vlasničkih, što uličnih. Kome prijaviti zlostavljanje životinja?

MILENA: Zlostavljanje životinja se prijavljuje policiji ili nadležnom javnom tužilaštvu. Nama često ljudi pišu, očekujući da mi odemo, kažnjavamo, oduzmemo psa ili mačku. Udruženja nemaju nadležnost da ulaze na nečiji posed, kažnjavaju, oduzimaju životinje.

MS: Šta možemo da činimo da nehumanog odnosa prema životinjama bude manje?

MILENA: Edukacija na prvom mestu. Da su građani upućeni kome prijaviti i da vide da se tome može stati na put. Neretko ljudi okreću glavu, neće da se zameraju komšijama, prijateljima, pa čak nepoznatima. Razgovorom sa decom, objašnjavenjem zašto je to pogrešno i neprihvatljivo. Mnoge stručne studije govore u prilog tome koje su prednosti odrastanja uz kućnog ljubimca i o tome koliko je zlostavljanje u ranom detinjstvu i adolescentskom dobu povezano sa kasnijim nasilnim ponašanjem prema ljudima.

MS: Šta učiniti ako vidimo povređenu životinju?

MILENA: Udruženja nisu svemoćna. Već sam pričala kako se od nas očekuje mnogo više nego što realno možemo. Nama se mogućnost da prihvatimo novog štićenika otvara tek kad nekog udomimo, jer smo konstantno prebukirani.

Dobijamo na desetine dojava dnevno o povređenim psima i macama. Kada dobijemo dojavu da je nekoj životinji potrebna pomoć, a nismo u mogućnosti da je prihvatimo u tom trenutku, mi ponudimo ono što možemo. Naše iskustvo, najbolji način kako da se oglasi, kako da se skupi finansijska pomoć, kako da se popriča sa veterinarom, zamoli za rate, da se smanji cena. Ponudimo šer na našim stranicama.

Novi Sad takođe ima preduzeće JKP “Zoohigijena i veterina Novi Sad” koje je nadležno za brigu o napuštenima, ali pored velikog broja životinja o kojima se staraju uvek prvo posavetujemo da sugrađani, ukoliko su u mogućnosti, lično pomognu. Ukoliko nisu, mogu ih kontaktirati, a kasnije pratiti sudbinu životinje, njen oporavak.

MS: Zašto je važna sterilizacija pasa i mačaka?

MILENA: Ovo je vrlo osetljiva tema. Ima mnogo i pobornika i protivnika. Sa zdravstvenog aspekta, sterilizacijom se sprečavaju određene bolesti. Kod ženki tumori materice, jajnika, dojki, upale matreice. Kod mužjaka, tumori testisa. Sve su to ozbiljna stanja. Smanjuje se teritorijalnost, obeležavanje teritorije itd.

Što se tiće sterilizacije/kastracije kao jedne od sistemskih mera rešenja problema napuštenih, ona je neizbežna i nezamenjljiva. Bez toga nema pomaka, ako ne želimo nova i nova legla na ulicama širom Srbije.

Takođe je veoma ozbiljan problem nekontrolisano parenje vlasničkih pasa i maca, čije bebe završavaju na ulicama ili bivaju neodgovorno udomljene. Onda to postaje problem svih nas, a neodgovorno vlasništvo se ne sankcioniše.

Nije retko da nas ljubitelje prozivaju ako na traženje partnera za parenje vlasničkog psa reagujemo sa negodovanjem. Objasniću vam zašto mi imamo realan problem sa tim. Udruženja čine velike napore da životinje koje udomljavaju ne završe ponovo na ulici. Domovi se kontrolišu. Potpisuje se Ugovor o odgovornom vlašnistvu. Sve životinje su prethodno sterilisane ili kastrirane. I opet dođe do greške. Udomitelj se pogrešno
proceni i pas ili maca nestanu, izgube se. Sve naše životinje su kastrirane i sterilisane. A pojedinci pare ljubimca, daju ga u domove bez ikakve provere, naravno bez uslova da budu kastrirani ili sterilisani. Ko zna koliko ih je tako završilo na ulicama, parilo se, napravilo nove napuštene. A posle se žale na veliki broj pasa na ulicama i krivi su im ljubitelji, jer ih štite.

Krivi su samo oni koji se neodgovorno ponašaju i oni koji su nadležni da sankcionišu ovakvo ponašanje, a to ne rade.

MS: Takođe, neretko čujemo i za napade pasa koji žive na ulicama. Šta ti vidiš kao moguće rešenje ovog problema?

MILENA: Pojam napada mi koji poznajemo prirodu pasa i ljudi koji je ne poznaju potpuno drugačije tumačimo. Često se ispostavi da je napad ustvari bilo lajanje koje je nekoga uplašilo, ali je u stvari bila reakcija psa zbog straha.

Naravno, postoje i realni slučajevi gde su psi stvarno bili neprijateljski raspoloženi. Mi koji godinama radimo na terenu nismo imali nijedan slučaj da je nekoga od volontera napao ili ujeo ulični pas. Bukvalno nijedan.

Dešavalo se nekoliko puta, kada smo pokušali da evakuišemo ozbiljno povređenu životinju koja je bila u velikim bolovima, ali to smo i očekivali, pa smo možda bili previse opušteni i nismo se dovoljno zaštitili.

Postoje sistemske mere, dobro poznate svima koje interesuje ova problematika i koje bi dale odlične rezultate. Te mere su: sterilizacija/kastracija, čipovanje, izgradnja prihvatilišta, kažnjavanje napuštanja, odnosno nesavesnog vlasništva, edukacija stanovništva, udomljavanje i saradnja svih nadležnih organa sa organizacijama za zaštitu životinja. Srbija nema loše propise koji regulišu ovu oblast, ali se oni ne primenjuju, niti se u dovoljnoj meri kontroliše njihova primena.

MS: Imaš li možda savet kako se ponašati ako se desi napad psa na ulici? Ili čopora pasa.

MILENA: Najvažnije je ne paničiti. Bez naglih pokreta, podizanja stvari koje imate u rukama i vriske, gledanje pasa u oči. Psi najčešće brane svoju teritoriju i nemaju nameru da napadnu, već samo upozoravaju. Ja razumem da će neko pomisliti da je lako nama koji poznajemo njihov govor tela, pa možemo da procenimo koliko je opasnost realna, ali uvek se vodite prvenstveno ovim savetima.

Ukoliko u kraju postoji čopor koji je tu stalno nastanjen, dovoljno je da im svega nekoliko puta donesete granule ili već neku drugu hranu da pojedu i oni će vas zapamtiti i problema neće biti. Mi stalno nešto nosimo po torbama, jer volimo i želimo da pomognemo psima i macama na ulici, pa se, eto, možemo pohvaliti da nas nikada nisu napali.

MS: Koje su najčešće predrasude u vezi sa ovom temom? I kako da se, kao društvo, borimo protiv njih?

MILENA: Predrasuda je mnogo. Od toga da je najbolje udomiti rasnog psa, štene, preko toga da su stariji psi teže prilagodljivi, do toga da su ljubitelji životinja krivi za ovoliki broj životinja na ulicama. Da smo mi svi mizantropi bez dece i ljubavi, pa smo se, eto, našli u ovome i lečimo neke probleme i usamljenost.

Znate, kada uložite godine i sve slobodno vreme u suvi aktivizam bez ikakve materijalne i bilo kakve koristi osim onog osećaja da ste nekome pomogli, da bi ovo društvo bilo lepše i humanije za sve građane i za druga živa bića, onda nije prijatno kad čitate ovekve stvari.

Rešenje je edukacija. Da ljudi čuju i drugu stranu priče. Da se potrude da imaju razumevanja. Da ne očekuju sve od nas. Da i oni pritiskaju sistem. Da znaju kome da se obrate. Da širimo građansku svest, empatiju, da zajedno stvaramo humanije društvo. Da sarađujemo uspešno na zajedničko zadovoljstvo. To je rešenje. Da shvatimo da nam niko neće dati ništa na tacni. Da pritiskamo nadležne da rade svoj posao i da nikada ne zaborave da su oni odgovorni nama, građanima. Tako se rešavaju stvari. Društvene mreže su moćan alat, ali ne na način na koji se najčešće koriste.

MS: Kako neutralisati strah od životinja (kod ljudi koji ga imaju)?

MILENA: Druženjem sa životinjama. To je najbolji način. Neka krenu od šteneta ili mačeta koje je udomio neki od njihovih prijatelja. Neka ih posećuju, igraju se sa njima. Neka upoznaju jednog psa od momenta kada je toliko mali da realno jedva ima zubiće. Neka ga oni izvedu u šetnju, maze. Polako će naučiti govor tela životinje. Počeće da stiču poverenje, biće opušteniji. Kasnije neka i sami udome psa kada osete da su spremni. Tada sav strah ostaje iz njih.

MS: Koji je tvoj savet, kako da roditelji uče decu da se odnose prema kucama i macama?

MILENA: Ako pričamo o psima koji nisu u porodici, uvek, ali obavezno, pre bilo kog kontakta sa psom pitati vlasnika da li je u redu da ga dete pomazi i da li je druželjubiv. Ne vole svi psi decu, neki se plaše, uznemirava ih cika, vriska, mahanje ručicama. Predrasuda je da je bezbednije da dete bude u kontaktu sa manjim psima. Roditelji se plaše velikih pasa, a oni su često mnogo veći kuleri. Postoje opet psi koji najviše na svetu vole decu, da se igraju sa njima, prate ih u stopu, jednostavno vole njihovu energiju.

Nakon što vlasnik odobri druženje, najbolje je da dete pruži ručicu da ga kuca onjuši i onda može da krene maženje. Imala sam malog psa. Deca su ga prestravljivala i nikada nisam dozvoljavala da ga maze, jer to ne bi bilo dobro ni za za njega ni za njih. Sada imam psa od trideset i kusur kilograma i ona je predivna sa decom. Najmirniji i najtolerantiji pas na svetu. Znači, kao i kod ljudi, ne sudi o psu na osnovu izgleda.

Mi organizujemo besplatne edukacije dece. Poslednja je bila u okviru našeg projekta “Pas uz nas”. Došlo je petaestoro dece. Za Novi Sad to nije pohvalna brojka, a mi nismo malo, nepoznato udruženje. Imamo stranicu od preko 27000 pratilaca. Delili smo poziv i po Facebook grupama u kojima je najviše majki, roditelja. Obaveštavali sugrađane preko medija. I opet je bio mali odziv. Roditelji moraju da shvate da se veliki ljudi formiraju od malih nogu.

Mamin sajt radi upravo na – edukaciji. Prvenstveno roditelja, a potom i mališana. Zato ćemo vas obavestiti i kad budu planirane sledeće edukacije za decu u organizaciji ovog udruženja.

Dotle, razmislite o opciji da umesto kupovine rasnog, skupog psa ili mace, udomite životinje bez pedigrea, ali sa puno ljubavi koju su spremne da pruže vašoj porodici!

 
Fotografije: iz arhive udruženja Spans, Siniša Dronjak, Maja Tomić