Jedna od najtežih stvari u životu je, složićete se sa mnom, korak napred ka novom, nepoznatom. Okretanje poslednjeg lista u staroj knjizi i strah od nepoznatog u čitanju nove…
Pišem ovo jer želim da podelim svoje iskustvo. Nekoj će možda značiti da pročita i uvidi da nije jedina, da nije kriva…da nije sama. Nekoj će biti podstrek za dalje, nekoj savet…nekoj podsećanje a nekoj sreća što ima divan brak u odnosu na „ovaj“.
Trpela sam zlostavljanje
Imala sam 30 godina, svoj posao, svoj stav, svoje mišljenje, svoju ljubav… i sve sam izgubila sem godina. Stajala sam sa detetom u rukama i plakala. Stajala sam usred oluje koja je već dve godine rušila sav moj svet. Tražila sam podršku, tražila sam savet, tražila sam pomoć…
Ali, znala sam da najpre moram sama sebi da pomognem. Da se suočim sa strahom lice u lice. Da odagnam tugu, da sklonim oblake jer moje dete i ja treba da uživamo na suncu. Da prihvatim činjenicu da nije uspelo… i razvalim sebi životnu šamarčinu kako bih došla sebi i shvatila da nisam ja kriva, da ne treba da se obazirem na druge, da moram da se iščupam odatle…da odem. Da ga ostavim.
Dosta!
Pobegla sam… javila se kome treba i nestala sa detetom. Imala sam 1000 dinara kod sebe, bebu od godinu dana u kolicima, malo donjeg veša, kesu stvari za bebicu i paket pelena.
Trčala sam ulicom gurajući kolica, obeznanjena od straha da me ne vidi. Iskrala sam se dok je otišao nešto da obavi zaboravivši da me zaključa i uzme telefon što mu je bila praksa od porođaja…
Živela sam u njegovom personalnom zatvoru, izlazila uvek sa njim ili uz njegovo odobrenje. Pet meseci sam planirala da pobegnem čekajući ovakav momenat. Osećanja su se smenjivala – osmeh, tuga, sloboda, radost, strah… Osećala sam poglede ljudi na ulici, nije me bilo briga. Bodrila sam samu sebe.
Moje zlostavljanje i odluka suda
Podnela sam tužbu za razvod, tužbu za zlostavljanje… sve sam uradila kako treba i čekala deset dugih dana do prvog ročišta. Telefon sam ugasila i dala na čuvanje. Morala sam, jer nazvala bih ga sto posto… ludački sam ga volela… ili nisam. Ili sam ga se bojala. Ili sam se sebe bojala. Ili sam pokupila „Stokholmski sindrom“.
Deset dana nisam spavala, deset dana nisam jela, nisam dete rođeno imala snage da držim. Samo sam plakala… i plakala. Čas sam vikala da ja to ne mogu i da hoću da mu se vratim…čas sam vikala da mogu. Bog zna šta je u mojoj glavi bilo.
Prvo ročište. Našminkala sam se, lepo obukla (pozajmila odeću jer ništa svoje nisam imala) i hrabro otišla da se suočim. A tamo… krah. Stoji mrtav hladan, čitaj pažljivo nadrogiran nečim…pogled nema… pažljivo smišljeno i odigrano. Advokat najskuplji u gradu. Kreće kontratužba da sam kidnapovala dete. Pljuvanje, laži…nabrajanje kojekakvih svedoka. Izgubila sam se. Nema me…nemam glas. Šok. Opet strah…još veći.
Odlaganje ročišta zbog ne znam ni ja čega. Ja plačem i govorim sudiji da me je zaključavao, uzimao telefon i tako me ostavljao sa detetom u stanu, tukao, branio kontakte sa porodicom i prijateljima, bacao garderobu, obuću, branio šminkanje, feniranje, lakiranje noktiju… Ona kao sa podsmehom kaže – dobro, dobro…idemo dalje.
Zabrana prilaska se odbacuje i određuje privremena mera viđanja deteta utorkom i četvrtkom na tri sata i subotom od 10h do 17h u mom prisustvu – sudski pokušaj pomirenja. Kažem da neću tako… ne želim da boravim sa njim. Niko me ne čuje. Privremena mera je stupila na snagu.
Agonija se nastavlja…
Sledeće ročište zakazano za tri meseca. Imam želju da se ubijem.
Imala sam ogromnu podrsku bliskih ljudi…
I hvala Bogu da je tako bilo. Sud se vukao deset meseci. A sve to vreme za mene je bio pakao. U međuvremenu, ja sam se zaposlila. „Rovario“ mi je po kolegama, tražio vezu ko će da mu priča šta radim na poslu… pratio me, ucenjivao… Bože, koliko puta sam pomislila da bih mogla da ga ubijem i da ne trepnem!
Suđenje se završilo. Presuda… hahaha… pa zaista živimo u korumpiranom svetu u kojem para vrti gde burgija neće.
Dobio je da viđa dete više vremena nego što ono realno provodi sa mnom. Kosu sam čupala sa glave. Ne, nisam želela da nemaju kontakt. Ali takav čovek koji je bio u stanju da mene kao majku svog deteta psihički i fizički zlostavlja… nije smeo da dobije toliko vremena sa detetom.
Prva godina posle razvoda protekla je u haosu… ništa nisam usklađivala. Telo bez glave… i glava bez tela. Strah je i dalje bio prisutan i mešao se sa željom da idem dalje, da čuvam osmeh svog deteta. Jako mi je bilo teško. Sve.
Vera u bolje sutra
Ali verujte… sve se može. Okružila sam se ljudima koji mi prijaju, uživala sa svojim detetom i stvari su se polako smirivale.
Sada, nakon četiri godine… imam najveći osmeh na svetu, puno srce… dvoje dece i divnog supruga.
Puno, puno detalja sam izostavila… ružni su i nisu za sećanje. Da se ne lažemo, posledica ima… i biće ih. Ali vreme zaista leči sve… a duša ozdravi kada je sa decom. A ja imam dva moja zlata. Dva moja sunca. I ljubav. Puno ljubavi.
Pisala sam vam… da znate da možete! Da znate da smete! Da znate da vam je dozvoljeno! Da imate pravo izbora! I da čak i kada je sve protiv vas… i sud i okolina… može se!
Čuvajte se… čuvajte decu i glavu gore. Probudite se… sunce viri iza oblaka… ne trpite zlostavljanje!
Autorka teksta: anonimna
Fotografije: Pixabay.com
