Kao savestan roditelj četvorogodišnje devojčice čitam sve što pronađem o vaspitanju i izgradnji jake i slobodne ličnosti. Tako sam danas nabasala na tekst koji opisuje „Pozitivno roditeljstvo“.
Autor teksta navodi kako je od izuzetne važnosti deci ne govoriti negaciju.
Treba zaboraviti na reči: ne, nemoj, nisi, nemaš, ne možeš i slično jer se time deci narušava samopouzdanje.
Ja se trudim da negaciju ne kostim suviše, posebno reči „ne možeš“, ali realno sagledavajući stvari, daleko sam od tog „pozitivnog roditeljstva“.
Da li grešim?
Iskreno sam se zamislila, da li grešim? Da li je moguće da su moji napori da mi dete izraste u hrabru, samosvesnu, slobodnu žensku osobu toliko bedni?
Nije me mrzelo da sednem i napravim ček listu. Iako sam daleko od psihologa i sebe smatram laikom u toj oblasti, rezultati mog razmišljanja su sledeći:
– Ne smatram (oh, počela sam sa negacijom) da dete prvo „ne“ treba da čuje u vrtiću ili na igralištu. Nije li (opet negacija) to siguran put da kolektiv uzdrma njenu ličnost? Nije li to pravi put da se obeshrabri kad prvi put naiđe na zid koji negacija postavlja? Ona živi u realnom svetu, ne u svetu fikcije. Naša realnost je čak za nekoliko desetina procenata teža od proseka. Hoće li je moje „ne“ još dodatno otežati? Mislim da neće (gospode, koliko negacija)
– Njeno „samopouzdanje“ će morati da istrpi : „strujna utičnica se ne dira“, „ljudima ne treba nanositi bol“, „ne prilazi se uključenoj, rerni, pegli i slicno“…i još mnogo, mnogo negacija, koje će pratiti razumna objašnjenja. Nekako mi je draže da na taj načim ugrozim njeno „samopouzdanje“, a da mi dete bude živo i zdravo.
– Od mene nikada neće čuti fraze: „ti to ne možeš, jer si mala ili jer si devojčica“, „to ne smeš, jer je greh“, „to nećeš, jer ni drugi neće“…
„Nepozitivno“ vaspitanje i njegovi rezultati
I kad sumiram šta je moje „nepozitivno vaspitanje“ donelo, nekako sam zadovoljna.
Moja ćera ne pravi razliku među rasama.
Shvata empatiju, voli ljude i životinje (čak i bube i komarce 🙂 ).
Veruje u slobodu izbora, ne deli igračke na muške i ženske.
Koristi ženski rod čak intenzivnije od mene (prava rodno senzibilisana duša).
Shvata da se svi ljudi mogu slobodno voleti bez obzira na pol.
Svesna je da svaki izbor koji činimo ima posledicu koju moramo podneti.
Možda grešim i ne pretendujem da sam najpametnija, ali mi se čini da će i sutra posle drugog sladoleda moja rečenica biti: „ne, ne možeš pojesti i treći, jer od suviše sladoleda može da te zaboli stomak ili grlo“, a neće bit: „treći sladoled bi bio previše, jer tvoj digestivni trakt teško podnosi količinu koja nadilazi tvoje potrebe.“
Negacija kao motiv
Osim toga, dobro upotrebljena negacija može postati motiv. Ja znam da se moje dete oduševi kad joj kažem: „Ma neeee, ne verujem da si ovo ti sama nacrtala?!?!? Zaista?“ Meni je, kao devojčici, a i danas je, ogroman motiv za učenje kad od nekog čujem „ne znaš“ ili „ne znaš dovoljno“.
Jesmo li spremne da se zbog nekog eventualnog trenda u vaspitanju odreknemo negacije u potpunosti? Ja nisam, a mislim da i ne mogu. Negacija je deo mene i vrlo često je spontana reakcija.
Da, trudim se i trudiću se da budem pozitivna, ali ne, neću izbaciti negaciju u ophođenju sa detetom.
P.S. Mislim da bi društvo bez negacije u vokabularu bila sjajna tema za SF priču, ali o tome drugi put 🙂
Autor teksta: Gibanica
Fotografije: Pixabay.com
Pozdrav, htela sam samo napomenuti da ovako izgledaju tekstovi kada se rečeno ili napisano razume previše isključivo. Verujem da autor teksta o pozivivnom vaspitanju nije mislio da se detetu nikada i ni u jednoj prilici ne govori NE, već da se negacija u govoru kada je moguće i odgovarajuće zameni pozitivnom, tj afirmišućom rečenicom. Recimo, umesti da detetu kažete: “Ne crtaj po zidu”, možete reći: “mi crtamo po papiru”, pružite mu papir, “a zid služi da na njega okačimo naše crteže. “
U slučaju kada kažemo samo: “ne crtaj po zidu”, šta smo tačno naučili dete?
Naučili smo ga da MI ne želimo da ono crta po zidu, i to je sve.
U drugom primeru objasnili smo mu gde treba da crta i čemu služi zid.
Tako da, ne radi se o rečci NE, nego o načinu na koji razgovaramo sa detetom i uvažavamo njihovo razmišljanje.
Naravno da ćemo u opasnosti viknuti veliko i jako NE!!! od koga će se dete slediti i naučiće da je nešto jako opasno po njega.
Isto tako NE ima svoju funkciju, tako i pozitivne rečenice i one koje govore šta je ono što dete treba umesto šta ne treba imaju svoju funkciju ?