31.decembar 1987.
Kuća je topla od ranog jutra, na starom „Smederevcu“ krčka se sarma. Trpezarijski sto prepun je kolača…dominira tacna sa princes krofnama. Iako nam je sve na dohvat ruke, naučena strpljivost vezaće nam prste do večeri.
S prvim sumrakom, tata ulazi u kuću i donosi pun bokal vina iz podruma. Dan pre, mama je kupila sodu vodu kod Baćka. Reski špricer dobro će „leći“ posle obilne večere. Nas dve „treperimo“ po svim sobama, ne možemo da dočekamo trenutak kada će tata prerušen u Deda Mraza konačno doneti paketiće koje je mama preventivno sakrila negde u verandi.
Oko 19 časova dolaze teta i teča iz Berkasova sa decom. Brat nam odmah sa vrata pokazuje novi mitraljez..juupii…jeej…“Igraćemo se rata“. Partizani i Nemci marširaće kroz kuću narednih sat vremena (po nekoj nepisanoj podeli, sestra i ja uvek smo bile „Švabe“ i salutirale smo Hitleru sa starim šerpama na glavama=pandan šlemovima), dok mama ne da znak da je vreme večeri. Odmah posle večere, skupljamo se oko jelke koja šljašti, Deda Mraz sa velikim stomakom i rukama koje mirišu na gumu, napokon donosi ono što iščekujemo čitav dan.
Bliži se ponoć. Kiki bombone rasute su svuda po tepihu. Traka na Breninoj kaseti zamršena je do te mere da ni najstrpljiviji ukućanin nema živaca da je odmotava. Sat otkucava..
10…9..8..7..
Palimo prskalice. Cičimo. Jednorog pleše zajedno sa nama.
Da, on postoji!
31.decembar 1997.
Dekada iza nas dokrajčila je „Smederevac“ iz prve priče. Iako je novi šporet preko potreban, mama i tata odlučuju da novac koji bi dali za njega, potroše na kupovinu novih kaputa nama dvema.
„Za koji će nam, andrak, novi kaputi???“ – protestujemo u sebi.
„Mi hoćemo žurku!!“ – trtimo se naglas.
Uz nerado dobijen tatin pristanak, jedan deo kuće pretvoren je u diskoteku na jedno veče. Ono što je zamišljeno kao druženje sa drugaricama uz muziku, pretvara se u događaj zbog kojeg pred roditeljima sklanjamo pogled narednih mesec dana. (Jedna od drugarica, bez našeg znanja, pozvala je svoje drugove iz sela koji su već bili pripiti).
Krišom uneto vino stvara novu i bučnu atmosferu. Mešaju se maligani oporog vina i decibeli teški i najtolerantnijem uhu. Dok zvučnici drhte uz „Smack My Bitch Up“, nas dve pogledima razmenjujemo reči: „Ovo neće na dobro izaći.“
Pred zoru se sudaram sa tatom na hodniku. Bes seva iz njegovih očiju. Plačem, jer ne mogu da legnem u svoj krevet. Neko se upišao ili prosuo vino po njemu. Sve je mokro i smrdi na alkohol i znoj. Mama u prolazu saseca rečima: „Nikada vam ovo nećemo zaboraviti…nikada…“
Gde nestade onaj jednorog??? Hoću da i dalje verujem u njega!!
31.decembar 2007.
Najtužniji doček Nove godine ikada.
Doktori više ne polažu nikakve nade u tatino ozdravljenje, ne daju čak ni lažni šamar koji bi nas otreznio od loših prognoza. Sedimo nas četvoro. Ćutimo i gledamo se. Život se sveo na odbrojavanje preostalih dana. Stari veker otkucava ponoć. Spajamo glave u jednu tačku. Poslednji put kao četverac. Prvi put kao porodica čiji kormilar ne može dalje.
Jednoroga više nema. Izdao nas je!!
31.decembar 2017.
Od jutros se rvem sa Dorom u kupatilu:
„Mam, hoću obrijati svoju b(r)adicu!“
„Ti si devojčica, a devojčice nemaju bradu.“
„Ti misliš da sam ja ‘vojčica?“
„Ne mislim, Doro, znam!“
„Ja sam mislila da sam ja dečko.“
Dok pokušavam da Dori objasnim rodni identitet, čujem najpre tiho pa onda sve glasnije lupanje u vrata.
Prilazim. Otvaram. Trljam oči zapljusnute nevericom.
Dora iz pozadine dovikuje : „Mam, je l’ to doš’o jednorog ?“
„Da, Doro, vratio se! Sada je red na tebe da ga upoznaš!
P.S. Od pre par godina, prestala sam da pravim planove. Jer…plan je običan nacrt…sebična zamisao da sve bude po protokolu mozga. Sada samo želim…jer…želja je saveznica srca…dušom podstaknuta težnja da ostvarimo svoje prohteve.
Večeras neću čekati ponoć, čari roditeljstva donele su brojne obaveze zbog kojih se već u 22 časa radujem odlasku u krevet.
Pre nego što zaspim, zamisliću samo nekoliko želja.
Univerzum neka odluči koju će mi ispuniti.
Autor teksta: Dragana Gačić
O autorki: Po struci je klasični filolog, ali se trenutno ne bavi tim zanimanjem. Pažnju joj najviše okupiraju trogodišnja ćerkica Dorotea i suprug Dalibor. Sakuplja salvete, amaterski se bavi fotografijom, piše kratke priče… Voli putovanja, boravak u prirodi, duge razgovore sa dragima ljudima.. Velika joj je želja da sa svojom malom porodicom proputuje svet :)“
