Kako deci objasniti smrt bliske osobe? Lagati ili reći istinu?
Kao početnu tačku moram da uzmem večitu dilemu LAGATI (izmišljati da je ta osoba otišla na put, na selo itd) ili REĆI ISTINU.
Moram da stanem na stranu REĆI ISTINU bez obzira na uzrast deteta, naravno uz razlike kako objasniti detetu.
Većina misli da laganjem (skrivanjem istine) štitimo dete. Moje mišljenje je da negde kupujemo vreme za sebe a na duže staze pravimo od dece emotivne invalide smatrajući da oni nisu u stanju da prihvate i obrade istinu.
Deca su jako prilagodljiva, i ono što je najvažnije i što nikada ne smemo zaboraviti je da nas oni više GLEDAJU nego slušaju. Iz tog razloga, naše reči moraju biti u skladu sa ponašanjem. Ma koliko nam bilo teško reći istinu detetu, strašnije će biti njihovo razočarenje pre ili kasnije kada shvate da ste ih lagali.
Misleći da je osoba „otputovala, a nije se pozdravila“ imaće duplo razočaranje – osećaće se da ga je ta osoba napustila, da on nije bio vredan ni pozdrava.. Kada sazna istinu osećaće se izdano od strane vas – onih kojih ste tu istinu sakrili od njega i opet kao da nije bilo vredno istine.
Kako objasniti deci smrt?
Mala deca ne mogu da shvate koncept smrti. Tek oko pete godine deca počinju da shvataju da kada neko umre znači da je otišao zauvek, a tek oko desete da je kraj života nešto neminovno i nešto što čeka sve ljude bez izuzetka.
Maloj deci se može reći da bliska osoba više nije sa nama, da nas je puno volela i mi nju i da će uvek biti tu sa nama iako je nikada više nećemo videti ni dodirnuti. Treba biti obazriv u izboru reči – mala deca su bukvalisti i teško razlikuju stvarnost i maštu. Ako im kažete baka/deka živi na nebu i da će uvek gledati na nas (ako tako vi verujete) ono može to bukvalno shvati i da razvije strahove od SVEPRISUTNOG bića.
Nikako nemojte zloupotrebljavati činjenicu da neko koga je dete volelo više nije tu kao vaspitne metode i zastrašivanje – baka/deka/mama/tata te sada gledaju sa neba i sada moraš biti dobar je najpre ružno, a dalje može biti i vrlo kontraproduktivno. Nepotrebno je dodatno komplikovati stvari u njihovim malim glavicama.
Ako ste već odabrali varijantu da je ta osoba sada u raju, ili da zauvek živi na nebu ili u našim srcima/mislima, opet u zavisnosti od vaše religije i verovanja, objasnite detetu da kad god nam ta osoba zafali mi je možemo prizvati u našim mislima. Možemo se sećati i pričati o lepim stvarima koje smo radili zajedno i tako će uspomena na drage ljude uvek biti tu jer ljubav koju su nam dali niko i nikada ne može da nam oduzme.
Deca nas gledaju
Ma koliko bili zreli i koliko imali godina, smrt bliskih osoba, naročito roditelja nam uvek teško pada. Još ako bude na nama da te „vesti“ moramo da saopštimo malom detetu, naše emocije postaju još intenzivnije. Još nismo ni mi savladali našu patnju i tugu, a dodatno smo tužni jer je to dete takođe izgubilo blisku osobu i neizvezno je i kako će dete tu vest prihvatiti i kako će se njegov život dalje bez te osobe odvijati.
Jako je važno da kada odlučimo da razgovaramo sa detetom umirimo sebe i pokušamo da kontrolišemo svoje emocije. Ako sednete sa detetom i plačete, jecate, kukate na glas kako je to strašno i kako nikada više nećete biti srećni, možete da zamislite kako će se to dete osećati gledajući vas! Kao da nije dovoljno što je osoba koju je volelo otišla zauvek nego vi svojim takvim ponašanjem stvari činite dodatno strašnima.
Ne skrivajte svoje emocije i ne osporavajte detetove: iako treba držati svoje ponašanje pod kontrolom, ne treba skrivati emocije. Sasvim je normalno biti tužan, plakati, žaliti…
Kao što je vama potrebno da žalite na svoj način tako će i deca imati različite reakcije. Mogu biti tužni, besni, razočarani ali i zbunjeni, uplašeni, pa iz toga i agresivni. Pustite ih da ispolje emocije koje osećaju.
Nemojte im nikada govoriti „nemoj plakati, dečaci ne plaču“, „vidi kakav si ružan kada plačeš, prestani“, „što se sada tako ponašaš mama/tata/ osoba koja je umrla bi bila sada jako ljuta/razočarana u tebe“ i slično. Time im govorite kako da se osećaju i negirate im prirodnu reakciju.
Dopistite im da tuguju, ali učinite sve da znaju da su i dalje voljeni, zaštićeni, sigurni i da ćete učiniti sve što je u vašoj moći da sve bude u najboljem mogućem redu.
Nisi ti kriv
Objasnite im da nisu oni krivi, da svi ljudi kada dođu vreme moraju da odu. Ako je bio nesrećan slučaj ne znači da će se opet tako nešto dogoditi. Ako je osoba umrla od bolesti ne znači da će svako ko se razboli umreti. I najvažnije, da nije samo i da ćete se vi koji ste ostali sa njim potruditi da sve bude u redu.
Dopustite oproštaj
Kada je smrt iznenadna uvek ostaje osećaj da je ostalo nešto što smo želeli, a nismo rekli ili uradili sa osobom koje više nema. Mlađoj deci tako možete ponuditi da nacrtaju poslednji crtež dragoj osobi, a starijoj da napišu pismo. To može pomoći da se deca lakše suoče i prihvate da te osobe nema.
Hoćemo li i ti i ja tako umreti?
Opet i ovde treba biti iskren. Najbolje je koncentrisati se na pozitivne stvari u životu i objašnjavati detetu kroz životne faze.
„Da, ali ćemo prvo još dugo da živimo, ti sad ideš u vrtić, pa u školu, pa na fakultet, pa ćeš da radiš, pa da imaš svoju decu, pa tvoja deca svoju decu… To je još puno puno rođendana i novih godina i puno, puno lepih stvari će se pre toga dogoditi.“
Smrt bliske osobe je uvek težak period za porodicu, a naročito za decu. U kasnijim fazama ako primećujete da dete teško funkcioniše u svakodnevnom životu, da pati i ne može da se izbori sa novonastalom situacijom, uvek je pametno uključiti dečijeg pedagoga/psihologa koji će moći pomoći i detetu a i vama sa savetima kako pomoći detetu u zavisnosti od uzrasta i temperamenta.
Fotografije: Pixabay.com
