Slavko Matić je pratiocima rok pank scene i te kako blizak, kao frontmen grupe Zbogom Brus Li. Već 15 godina radi kao službenik u Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu. Pored bavljenja muzikom, piše za novine i turističke brošure, a bavi se i izdavaštvom. Otac je desetogodišnjeg Relje, te smo se, pored neizostavnih tema o muzici, u ovom razgovoru osvrnuli i na očinstvo s aspekta razvedenog roditelja.
Slavka sam upoznala dok smo pripremali pozorišnu predstavu „FBI: Dosije Tesla“, u kojoj je sjajno dočarao ulogu, koga drugog, nego muzičara. Odmah se dojmio kao spontan, opušten i vrlo pozitivan lik, jedan od onih ljudi koji su uvek nasmejani i spremni na šalu. Baš takav je i ovaj intervju.
MS: Kad i spletom kojih okolnosti si počeo da se baviš muzikom?
SLAVKO: Muzikom sam počeo da se bavim relativno kasno na raspustu između srednje škole i faksa a motiv je bila reakcija na opšti pad vrednosti u društvu ( početak devedesetih). Posle 25 godina i ZBL i niske vrednosti i dalje su tu.
MS: Zbogom Brus Li je jedan od retko aktivnih bendova. Nastupate redovno, na raznim koncertima, festivalima… Kakva je danas potražnja za jednim rok pank bendom?
SLAVKO: Na žalost (ili na radost) od muzike se ne može živeti. Malo smo smanjili aktivnosti poslednjih godina u odnosu na ranije, ali tačno je da i dalje spadamo u grupu aktivnijih bendova. Drži nas navika, inercija i još uvek dobra atmosfera na koncertima.
MS: Sa kojim kolegama sarađuješ ili se družiš?
SLAVKO: Družimo se manje nego ranije jer patimo od sredovečnog manjka vremena, ali odrastali smo zajedno sa Atheistima, Huntersima… Pre par nedelja smo prvi put svirali zajedno sa Amajlijom, što mi je jako drago.
MS: Kakva je današnja publika koja prati ovakvu vrstu muzike? Koliko se razlikuje od nekadašnje?
SLAVKO: Današnja publika nije uniformisana kao ona iz vremena naših početaka, što je svakako bolje. Ali samim tim današnja mladež sklonija je mešanju nespojivih žanrova, što i nije tako sjajno. Ali to su ta post-moderna vremena u kojima živimo. Meni je važno da publika i danas uvažava našu ‘’retro’’ poruku što joj je, po mom skromnom mišljenju, veliki plus.
MS: Koje te emocije vezuju za neka prošla vremena?
SLAVKO: Kao i svi, voleo bih da sam mlađi, ali sa ovim mozgom. Ne bih se vraćao u srednju školu ili na faks, jer to je sa ove distance gubljenje vremena. Možda u vrtić, eventualno. Ranije je bilo manje tehnike i manje informacija, samim tim život lakši i jednostavniji. Danas su, opet, neke stvari dostupnije i brže, što nije loše.
MS: Kakav je život muzičara?
SLAVKO: Na bini i posle koncerta uvek dobar. Sve ostalo je smor, sličan bilo kom drugom poslu.
MS: Koji nastup je na tebe ostavio najjači utisak?
SLAVKO: Imali smo, i još uvek imamo, jako dobrih koncerata. Dosta zavisi i od publike. Eto, ta svirka sa Amajlijom, koju sam spomenuo, bila je baš vrh brate. Ja više volim klubove, tu je sve ogoljenije, oznojanije, prisnije, bliže istini.
MS: Postoji li neka anegdota?
SLAVKO: Ima ih milion ali nisam siguran da su u skladu sa vašom tematikom. Uglavnom su vezane za promenjena stanja svesti, muško- ženske (ili muško-muške odnose), nezgode u toku svirke i sl. Jednom rečju rokenrol.
MS: Koja je najluđa stvar koju si uradio?
SLAVKO: Opet ne mogu biti potpuno iskren na ovom mestu. Suviše poštujem vaše čitaoce (ili pratioce, kako li je već pravilnije). Ja sam neostvareni nudista pa sam u tom pravcu često činio iskorake gde im možda mesto nije (a možda i jeste).
MS: Da li pratiš i neku drugu vrstu muzike, sem ove kojom se baviš?
SLAVKO: Da, uvek. Što sam stariji, sve sam manje panker. Sve se više vraćam svojim prvim muzičkim ljubavima, a to su stare muzike iz 20-ih, 30-ih, 40-ih i 50-ih godina prošlog veka. Posle 60-ih ionako je sve samo reciklaža.
MS: Koliko ti je Relja sličan, kakva su njegova interesovanja, zanima li ga muzika?
SLAVKO: Sličan mi je fizički, na sreću, ne u potpunosti. Navučen je na sport, što je u ovoj fazi dobro, ali to nas razdvaja. Nastupao je sa nama više puta na bini kao, nazovimo to, propratni zabavljač, i to mu se dopada. Svira klavir već dve godine, dobar je đak i koristi mobilni i računar više nego što bih ja to voleo.
MS: Kojim vrednostima učiš svog sina?
SLAVKO: ‘’Uzmi sve što ti nude. Laži ali da te ne uhvate. Vrati udarac. Ti si sebi najvažniji. Pare su važne.’’
Šalim se, ali činjenica je da je današnji svet mnogo borbeniji, kompetitivniji i suroviji nego onaj u kojem sam ja odrastao. Tako da često ni sam ne znam kojim vrednostima treba da ga učim.
MS: Šta misliš da je klincima danas najteže?
SLAVKO: Mislim da im je teže nego mojoj generaciji, mada imaju mnogo više pogodnosti od nas. Više se od njih traži, budućnost je otvoreno neizvesna, previše se porede medju sobom, ranije sazrevaju, grublji su. Ranije se upoznaju sa nasiljem. Knjige su im dosadne i previše upražnjavaju virtualnu zabavu.
MS: A roditeljima?
SLAVKO: Sve je ubrzano, pa i roditelji brže gube autoritet. Ja i Reljina mama to već osećamo na svojoj koži. Teško je dete podučavati univerzalnim vrednostima kada ista u praksi ne funkcionišu. Uprkos svemu moramo biti optimisti. Jednog dana zlo će pojesti samo sebe.
MS: Koji je značaj figure oca za dete?
SLAVKO: Ogroman. Uvek bio i biće. Naravno, taj značaj je vremenski ograničen, ali i to je dobro. Moj otac je u mom detinjstvu bio figura koje nema ceo dan ali nam zato ništa nije falilo u kući. Kasnije, u mom tinejdž dobu ćale i ja smo dobili svojih pet minuta I tada je on odigrao presudnu ulogu na formiranje moje ličnosti. Posle smo i radili zajedno. Danas je on dosadni matorac sa bogatim životnim iskustvom, ali i to je okej. Prošao je sve faze, zaokružio priču, što ja tek treba da uradim. I neće biti lako dostići ga. Nas dvojica smo prošli sve faze, i to jeste privilegija. Ako upola uspem da postignem to sa mojim Reljom, biću zadovoljan. Moj i Reljin odnos je, za početak, mnogo topliji nego moj i moga oca. Prolazno vreme nam je bolji, ali pravi izazovi nas tek čekaju.
MS: Pošto i sam kažeš da si razvedeni ćalac, kaži nam nešto sa tog aspekta. Koliko je teško ne biti stalno sa sopstvenim detetom? Kako nadoknađujete to vreme?
SLAVKO: Danas je razvod trend. Razlozi su metafizički i uglavnom sebični. Ali tako je. To se zove evolucija, valjda. Brak, u obliku u kom su ga stolećima propagirali, jeste nategnut koncept. Možda ideja brakai ne bi doživljavala toliki sunovrat u novijoj istoriji (što bi neki rekli), kada se ne bi tvrdoglavo insistiralo na njegovim apriori tradicionalnim vrednostima. Ako ništa, moj razvod je bio kulturan. Živimo blizu jedni drugima, svako u svom kvadratu, a Relja po želji saradjuje sa oba roditelja. Nekad zaređamo sedam dana svaki dan, a nekad se ne vidimo četiri-pet dana, prosek je svaki drugi-treći dan. Idemo zajedno na zimovanje, u Mađarsku na leto, to je neka naša šema. Tu su i babe i dede, sa obe strane, što naknadno upotpunjuje sliku.
Mislim da upravo, zbog ovih novih okolnosti, vreme koje provodimo zajedno jeste kvalitetnije nego ranije.
MS: Šta ti i Relja najčešće radite zajedno?
SLAVKO: Imam sreću da je Reljina mama veoma ozbiljna i odgovorna, tzv. štreberski tip, tako da u delu vezanom za obrazovanje veoma malo participiram, jer nema ni potrebe. Ja sam ona šaljivija i zabavnija polovina, i to je moj osnovni zadatak. Zajedno razvijamo njegovu ekstrovertnost iliti public relations sposobnosti, duhovitost u kombinaciji sa prodornošću. Za sada nam dobro ide.
MS: Šta bi poručio drugim očevima?
SLAVKO: Ne pravite decu ako ne prihvatate odgovornost za sve ono što vas kasnije čeka. Planeta je ionako prenaseljena. Bolje i dete jedno ali vredno, moj slučaj.
Fotografije: privatna arhiva
