Vršnjačko nasilje je jedna od “popularnijih” tema današnjice, pogotovo za roditelje školaraca, iako smatram da će ove informacije biti korisne i roditeljima dece mlađeg uzrasta, jer kako naši stari imaju običaj da kažu – bolje sprečiti, nego lečiti.
U ovom tekstu ću se potruditi da na najsažetiji mogući način objasnim šta je vršnjačko nasilje i kako ga prepoznati, kome se obratiti za pomoć ukoliko sumnjate da je vaše dete ono koje trpi nasilje, posmatrač nasilja ili ono koje vrši nasilje.
Šta je vršnjačko nasilje?
Nasilje predstavlja svaki oblik ponašanja koje ima za cilj dugoročno i namerno povređivanje ili nanošenje štete drugoj osobi ili grupi, koje je planirano, osmišljeno, ima isti sadržaj i ponavlja se na isti način, a takođe postoji nesrazmernost moći između žrtve i nasilnika.
Ovde je reč o istim uzrasnim-vršnjačkim grupama (osnovnoškolske i srednjoškolske grupe), pa odatle i naziv vršnjačko nasilje.
Zašto je važno napraviti razliku između nasilja i agresije?
Agresivno ponašanje nije svesno povređivanje druge osobe, već trenutna reakcija na neko neprijatno iskustvo, koja je nekontrolisana i posledica je želje da zaštitimo sebe ili druge.
Može se javiti kao posledica nekog problema, razvojnih smetnji, problema u učenju, teškoća u pubertetu… Nije usmerena uvek na istu osobu, već na nekog ko se nađe u blizini u „kritičnom“ momentu.
Agresivne osobe su impulsivne i nemaju razvijenu sposobnost samokontrole. Važno je prepoznati ovakvo ponašanje, jer agresivnost vodi u poremećaj ponašanja, pogotovo kada traje duže od šest meseci, u kombinaciji sa slabijim ocenama, čestim izostancima iz škole, laganjem, krađom, bežanjem od kuće.
Važno je znati da se agresivnost može kontrolisati uz adekvatan individualni, porodični terapeutski rad i time možemo sprečiti da postane jedna od karakteristika ličnosti koja će u daljoj budućnosti naneti mnogo štete toj osobi i njenoj okolini.
Koji oblici vršnjačkog nasilja postoje?
Najčešći oblici vršnjačkog nasilja su:
- Verbalno
- Psihičko
- Socijalno
- Fizičko
- Seksualno
- Internet nasilje
Verbalno nasilje podrazumeva ruganje, ismevanje, vređanje, dobacivanje, zadirkivanje, nazivanje pogrdnim imenima.
Psihičko nasilje podrazumeva preteće poglede, grimase, uhođenje, izuđivanje novca, ucenjivanje, dobacivanje, upućivanje neželjenih komentara.
Socijalno nasilje je ogovaranje, izbegavanje, ignorisanje, izolovanje, odbacivanje, širenje neistina i glasina.
Fizičko nasilje predstavlja bilo koji vid nanošenja telesnih povreda i otimanja, odnosno uništavanja tuđe „imovine“, cepanje garderobe, obuće, školskog pribora, udaranje čvrge,“packi“, čupanje za kosu, do udaranja, guranja, šutiranja i težih telesnih povreda.
Seksualno nasilje, karakterističnije za starije osnovnoškolske i srednjoškolske grupe, ispoljava se u vidu iznuđivanja seksualnih usluga ili prinuda na seksualni čin, dodirivanje intimnih delova tela koje se u najvećem broju slučajeva zabeleži kamerom, pa snimci i fotografije viralno kruže društvenim mrežama i školom kako bi se žrtva dodatno ponizila.
Internet nasilje predstavlja objavljivanje eksplicitnih fotografija i video snimaka sa ciljem da se neko ponizi, tj. povredi, a takođe je neretko da se uvredljivim komentarima ili dopisivanjem preko društvenih mreža određena osoba uznemirava.
Zbog čega dolazi do pojave vršnjačkog nasilja?
Nasilje je oduvek rasprostranjeno u svim uzrastima i kulturama. Ono se ispoljava gde god postoji neravnoteža moći „zavađenih“ strana. Deca uglavnom oponašaju ponašanje koje su videli u svom okruženju, od svojih prijatelja ili u svojoj porodici, jer su naučeni da se sukobi rešavaju nasiljem. Ukoliko dete posmatra oca ili majku koji ulaze u konflikt sa nekim na ulici, u supermarketu, na poslu ili je svedok nasilja u porodici, neminovno je da će isti model ponašanja ispoljavati u svojoj vršnjačkoj grupi.
Materijalno stanje porodice takođe utiče na osećaj sopstvene moći, tj. nemoći. Ako imamo roditelja koji svoje dete uči da je novac najbitniji i da deca koja imaju manje novca, ne vrede i nemaju ista prava kao bogata deca, naravno da će se formirati „elitni klan“ koji će maltretirati dete, tj. decu materijalno siromašniju od njih.
Stil vaspitanja je takođe bitan faktor, jer postoje roditelji koji otvoreno podržavaju nasilje i ohrabruju decu da tako rešavaju probleme. To je onaj tip roditelja koji kaže: „Ako te neko dira, udri ga“ ili „Zapreti im sine, reci doći će moj tata, prebiće vas sve!“.
Takav tip roditelja uglavnom ulazi u konflikt sa učiteljicama, razrednim starešinama, školskim kolektivom uopšte, uglavnom zbog slabijih ocena, izostanaka i problematičnog ponašanja svog deteta. Dete to posmatra, pa takav model ponašanja primenjuje na svojim vršnjacima.
Da li postoje razlike između dečaka i devojčica nasilnika?
Razlike postoje, iako ih je u poslednje vreme sve manje i manje. Pre je važilo pravilo da dečaci prednjače u ispoljavanju nasilja, kako prema drugim dečacima, tako i prema devojčicama. Takođe su dečaci bili ti koji češće prijavljuju nasilje, jer između njih uglavnom dolazi do verbalnih sukoba i fizičkog nasilja koje uvek bude zapaženo.
Devojčice i dan danas prednjače u primenjivanju psihičkog nasilja pomoću socijalnih mreža, te se širenje glasina, lažnih informacija, eksplicitnih fotografija i snimaka prenosi mnogo brže i lakše nego pre par godina, tj. decenija.
Međutim, i kod devojčica sve češće dolazi do ozbiljnog fizičkog nasilja i neretko možemo videti kako na internetu kruži snimak dveju vođa suprotnih ženskih klanova kako se čupaju, šutiraju, šamaraju i udaraju pesnicama u školskom dvorištu ili ulici koja je blizu škole.
Postavlja se pitanje, šta je starije – kokoška ili jaje? Da li je teži vid nasilja psihičko ili fizičko nasilje? Šta više boli? Jedan šamar ili jedna laž? Šta dovodi do težih posledica i da li se uopšte nasilje može upoređivati i meriti ili je to individualna stvar?
Problem vršnjačkog nasilja mnogo više pogađa učenike nego nastavnike i roditelje, jer su oni svesniji težine ovog problema. Sa uzrastom se smanjuje broj učenika koji prijavljuje nasilje, ne zato što se nasilje smanjuje, već zato što deca smatraju da mogu sama da se suprotstave nasilju, što zbog zrelosti i samopozdanja, što zbog straha od etiketiranja, ponovnog maltretiranja i nedobijanja pomoći.
Najvažniji faktor u sprečavanju, odnosno saniranju nasilja, jeste komunikacija sa detetom, bilo da se nađe u ulozi žrtve, posmatrača ili nasilnika.
KAKO POMOĆI DETETU – ŽRTVI?
Deca koja su žrtve vršnjačkog nasilja su uglavnom povučenija deca, nižeg samopozdanja i samopoštovanja, lošijeg školskog uspeha i nižeg socioekonomskog statusa, pa kao takva lako postaju mete “nasilnika“. Takva deca su anksiozna, depresivna, razdražljiva, ponekad imaju napade panike.
Dolazi do slabljenja apetita, lošijeg sna, noćnih mora, mokrenja u krevet. Takođe se mogu zapaziti promene u odlasku i povratku iz škole, kašnjenje, izbegavanje nastave, modrice, trzaji na jake iznenadne zvukove.
Neophodno je razgovarati sa detetom. Iako takva vrsta razgovora nije nimalo prijatna, moramo se potruditi da dete shvati da se na nas može osloniti i da nam može verovati. Deca uglavnom ne žele da priznaju jer se boje posledica.
Veoma je bitno da dete stekne sigurnost u nas kako bismo dobili što više informacija o tome koliko dugo nasilje traje, ko ga čini i koja vrsta nasilja je u pitanju. Takođe moramo obratiti pažnju i na vlastito ponašanje, jer deca prihvataju ponuđeni obrazac ponašanja koji dolazi pre svega iz primarne porodice.
KAKO POMOĆI DETETU – NASILNIKU?
Ukoliko posumnjamo da je naše dete ono koje vrši nasilje, takođe je najbitnije uspostaviti dobru komunikaciju. Iako se možemo osetiti neprijatno i osramoćeno, na nama je da uradimo sve što je u našoj moći kako bismo sprečili dalje posledice.
Nasilno ponašanje može biti posledica genetskih faktora ili povreda, takođe može biti posledica fizičkog ili seksualnog nasilja nad detetom, korišćenja psihoaktivnih supstanci, kombinacija različitih socioekonomskih faktora (niži materijalni status, razvod, smrt jednog roditelja…). Pored navedenih faktora koji dovode do nasilnog ponašanja, opet moramo obratiti pažnju na sopstvene postupke i obrazac ponašanja koji nudimo detetu.
Deca koja vrše nasilje uglavnom pokazuju impulsivno ponašanje, nizak prag tolerancije na frustraciju, ekstremnu iritabilnost i intenzivan bes, takođe dolazi do slabijeg školskog uspeha, izostajanja sa nastave, povlačenja u sebe.
Roditelj ne treba da zanemari ove znakove i tretira takvo ponašanje kao fazu, ali takođe ne sme ni burno reagovati, jer tek tad dete neće imati poverenja da prizna, plašeći se kazne.
Najbitnije je da roditelj shvati da dete ima neki problem čim pribegava nasilju i da se treba tražiti uzrok problema i način na koji se može rešiti. Ma koliko bili ljuti ili osramoćeni zbog ponašanja svog deteta, nikako ne smemo dozvoliti da taj bes prevlada, jer ćemo ispoljiti upravo ono protiv čega se borimo.
Roditelji moraju imati dobru saradnju sa školskim kolektivom, roditeljima deteta koje je trpelo nasilje, psihologom i pedagogom radi pružanja stručne pomoći, sve u cilju kako bi nasilju što pre došao kraj.
KAKO KOMUINICIRATI SA DETETOM – POSMATRAČEM?
Ne smemo da izostavimo ni grupu “nemih posmatrača”, jer i deca koja su svedoci nasilja poseduju vrstu odgovornosti da ga prijave i spreče kako bi nekome pomogli, a sa druge strane i oni su ti koji se suočavaju sa različitim neprijatnim osećanjima kao što su griža savesti, strah da i oni ne postanu žrtve, a sa druge strane i oni predstavljaju “faktor rizika“ da pod pritiskom i sami postanu oni koji vrše nasilje.
Zato je generalno jako bitna dobra komunikacija i poverenje između roditelja i deteta, kako bi na vreme uočili neke stvari i sprečili da dođe do mnogo većih posledica.
ZA KRAJ….
Kao roditelji, pre svega imamo moralnu obavezu da damo sve od sebe da našoj deci stvorimo uslove za bezbrižno detinjstvo i odrastanje. Bez bojazni od stigmatizacije, osuđivanja okoline, bez osećaja stida i srama, bilo da je naše dete ono koje trpi nasilje, posmatrač nasilja ili baš to koje vrši nasilje – reagujmo!
Neobraćanjem pažnje na pojavu nasilja zasigurno ćemo naneti još više štete, jer mi, “veliki ljudi”, mame, tate, vaspitači, učitelji, nastavnici, profesori, rođaci, komšije i slučajni prolaznici služimo kao primer mlađima kako treba postupiti u takvim situacijama.
Borbom protiv nasilja deci obezbeđujemo bezbedniju i sigurniju budućnost… I ono najvažnije – učimo ih kako da izrastu u ljude sa velikim srcem!
Fotografije: Pixabay
Komentariši:Postovana, tekst je poucan ali ne zamerite, nedostaju mu prakticni saveti. Roditeljima trebaju jasne smernice o tome sta mogu da preduzmu ukoliko imaju dete nad kojim se vrsi nasilje. Osim toga, bitno je naglasiti koje posledice mogu nastati po dete nad kojim se vrsi nasilje. U nasem sistemu mnoho se obraca paznja na razgovore sa detetom zrtvom tako da se ona stigmatizuje, iznova objasnjava a to je nova vrsta maltretiranja. Potrebne su efikasne metode najpre zaustavljanja nasilja a onda pomoci. Sa roditeljima nasilnika obavi se razgovor i tu se sve zavrsi. On nastavi po starom dok se sa detetom koje je trpelo nasilje intenzivno “ radi“ . Ono bude proglaseno za slabo i preosetljivo. To takodje negativno utice na njega. Govorim iz iskustva, licnog, kao i posmatrajuci situacije oko sebe.