Stara izreka kaže, život piše romane. Mislim da ga ustvari pišemo sami, svako piše svoj roman zvani „Život“.
Oduvek sam volela da pišem, da zapisujem svoje misli i emocije. Još od detinjstva, kada su postojali spomenari. Dugo sam vodila i dnevnik, u njega upisivala klinačke simpatije i adolescentske krize.
Sedam godina svog života nisam napisala ni slovo. Šta više, bacila sam, posramljena, sve što sam ikad napisala. Moj, sad već bivši muž, uspeo je da me ubedi da je to što ja pišem obična glupost, sprdnja. U toku tih par godina ja sam, nekim čudom, zaboravila koliko volim da pišem.
Prvi tekst koji sam napisala posle svega, bio je jedno godinu dana posle razvoda. Opet sa istim ciljem, da izbacim svoje misli i emocije. Nekako sam ih lakše sagledavala kada su na papiru, u glavi su delovale zbrkano.
U tom periodu sam se konačno pustila „nizvodno“ u životu i sebi dozvolila da očekujem neočekivano… pa su tako neočekivane, predivne stvari počele da se dešavaju. Napisala sam pedesetak strana, sažetih misli (O da, da nije bilo sažeto, moglo bi se tu još svašta napisati).
Dok sam pila kafu sa najboljom drugaricom, spomenula sam joj to i naravno, tražila je da pročita. Svakako je znala sve te misli… izbacivala sam ih naglas, tako zbrkane, pre pisanja.
Posmatrala sam je dok čita, u potpunosti, moju ogoljenu dušu i gledala kako joj se izrazi lica menjaju. Od zapanjenosti, do osmeha, preko suza… i na kraju šoka.
„A kad si mislila da mi kažeš da ti znaš da pišeš??“
„Ko zna da piše??“
„Ti čoveče“
„Ma daj, samo su te spucale emocije jer svakako znaš sve to, samo je sad sve na jednom mestu“
Tek tad je iz zaključane ladle mog mozga počelo izlaziti ono što je u njoj uredno bilo složeno godinama, moja ljubav prema slovima. Zaista ne znam koji odbrambeni mehanizam je moj mozak koristio da me obname i to zaključa.
Dve godine posle toga, počela sam pisati svoj blog, opet sa istim ciljem. Dobijala sam povremeno savete od svog bivšeg muža da prestanem sa tim jer mi se ljudi smeju. Nikad mu nisam rekla koliko blog ima pregleda, nikad mu nisam rekla koliko poruka sam dobila od čitatelja da im ti tekstovi znače, jer prolaze kroz slične životne situacije.
Nisam, jer me više tuđe mišljenje ne dotiče kao nekad.
Kada sam prošli put pisala za Mamin sajt, Svetlana je u grupi Mame novosađanke moj tekst predstavila ovako:
– Iz pera ove talentovane mame…
Suze su samo krenule i tekle. Nikad u životu lepše suze nisam isplakala. Oslobađajuće. Sa njima je otišao i poslednji talog sa srca.
Uvek sam pisala zato što volim da pišem, zato što sam srećna dok se igram sa slovima, to me opušta.
Eh, a da mi je onaj dan dok sam bacala svoje dnevnike, spomenare i tekstove, neko rekao… jednog dana će ljudi govoriti da si talentovana za to! Pa, verujem da bih ga oterala u tri lepe.
Da, sigurna sam da postoje ljudi kojima se moje pisanje ne dopada, ali ne dopada se ni nemi sve što oko sebe vidim i to je normalno. Ne razumem većinu modnih revija, iskreno, meni je to smešno. Baš zbog toga ih ni ne pratim, a ne da umesto toga šaljem ljudima mailove kako je to smešno, ko će vam to nositi??!!
Trenutno se osećam savršeno sa svojom sveščicom, sedeći na obali, gledajući tirkizno more otoka Raba na kom sam već 20 dana (ali to je neka druga predivna priča koja tek čeka svoje vreme da bi bila ispričana) i osećam da ovaj raj ne bi bio potpun, da u ovom trenutku ne pišem.
Sigurna sam da imate svoje strasti, svoje hobije… i jednostavno, radite to! Baš vas briga da li se to ikom na svetu dopada. Uživajte u trenucima stvaranja, nije bitno da li će to ikad iko videti, a kamoli da li će se nekom svideti.
Radite to zbog trenutka uživanja, za sebe.
Jer, čim imate tu strast, postoji razlog za to.
Roditelji, nemojte nikad svojoj deci govoriti da su njihove ideje glupe. Shvatite da njihove hobije jednostavno ne razumete, kao što ja ne razumem modne revije ili moj bivši muž moju potrebu i ljubav prema pisanju. Jer znate šta, ni on meni to ne govori, i dan danas, iz zlobe. On to zaista ne razume, smešno mu je i samo želi da me zaštiti od podsmeha sveta. Put do pakla popločan je najboljim namerama.
P.S. Daleko od toga da i dan danas nemam tremu kad izbacujem neki tekst, ali sam srećna što imam hrabrosti pritisnuti ono „Objavi“. Posebno kad posle nekog vremena uđem i vidim da je tekst pročitam preko 3.000 puta…o Bogo moj, tad dobijam potrebu da ponovo pročitam šta sam sve natrabunjala, al` iskuliram i promrmljam, to je već otišlo.
Svaki put je isto 🙂
Autor teksta: Rosa Pavlović-Mirković
O autoru: Njen sin kaže za nju da je večiti avanturista i da stalno uči kako biti bolja osoba. Ona sama za sebe kaže da je nekad bila prilično uštogljen lik, a sada se drži parole: „Hajde da se glupiramo da nam oči sjaje“! Smatra da je ljubav pokretač svega i da je iskren osmeh najskuplja stvar koju možemo obući.
Fotografije: Pixabay
