U trudnoću sam ušla sa idealnom težinom, što je i preporučljivo iz različitih zdravstvenih razloga. Da se ne lažemo, nisu ni estetski razlozi zanemarljivi – logično je da će nam povratak linije od pre trudnoće biti lakši i brži ukoliko u istu nismo ušle sa viškom kilograma. No, meni lično to tada nije bilo važno.
Ali, džabe sam planirala da budem fizički aktivna trudnica u punoj snazi, čak i da nastavim sa plesom kojim sam se bavila, to prosto nije bilo moguće.
Mojoj trudnoći prethodilo je bolno iskustvo anembrionalne trudnoće koje sam doživela tri meseca ranije, pa sam već bila emotivno “načeta” i prilično uplašena za novu trudnoću.
Već na samom startu sam imala neka krvarenja, pa mi je, pored čuvenog Utrogestana, prepisano i potpuno mirovanje.
Sreća zbog nove trudnoće je toliko izdominirala da nisam mnogo razmišljala o sebi, samo mi je bilo bitno da beba bude dobro…
Zbog nemogućnosti kretanja (ne bih da nabrajam sve komplikacije koje su pratile moju trudnoću nakon toga, od hematoma koji je pretio da ugrozi plod, do niske posteljice), dane sam provodila ležeći na levom boku, čitajući ili gledajući filmove da mi odagnaju zabrinutost i potencijalne loše misli. I, naravno, grickajući.
Grickala sam svašta, ali najradije onu “hranu koja teši”, za kojom posežemo onda kada nam treba potpora, sigurnost, maženje, ljuljuškanje. Kad se osećamo nesigurnima i nemoćnima. Koja kao da nas potapše po leđima govoreći: “Samo ti mene ručkaj, pa će sve biti u redu!”.
To su najčešće bili keks u mleku i ostala “bebeća” klopica, razni kremovi, kalorični sladoledi, ali se ni slanim delicijama nisam otimala.
Sve što mi se prijelo, priuštila sam sebi, misleći da bar to smem. Nisam se ni količinski ograničavala, jela sam dok mi je prijalo. A, izgleda da mi je prijalo…
Počela sam ubrzano da se gojim. Jedna dušebrižna rođaka me je na vreme upozorila na to, rekavši da ću ako tako nastavim, biti debela. Nije me bilo briga. Neka budem debela, srećna trudnica. Jedino što mi je bilo važno je da moja beba bude dobro.
Na žalost, nisam znala za poveznicu između ta dva…
Zar iko može da grdi trudnicu što je debela???
Sećam se da su preporuke lekara, što se tiče gojenja za celu trudnoću, bile od 9 do 12 kg. Ja sam toliko imala već u 4. mesecu trudnoće. Pored viška koji sam dobila zbog prekomernog unošenja hrane i nekretanja, imala sam i ogroman trudnički stomak. Kada sam odlazila na preglede u 5. mesecu, moj stomak je bio veći od nekih trudnica koje su bile pred porođaj.
U tom periodu imala sam zakazan drugi ekspertni ultrazvuk. Nakon što je utvrdila da je sa bebom sve ok, doktorka me je prekorela za prekomernu kilažu. I to u nekoliko navrata.
Bilo mi je veoma neprijatno, jer, do tada, nisam dobila prekor ni od jednog stručnog lica i, samim tim, situaciju sa gojenjem nisam ni shvatala kao nešto ozbiljno.
Pored grdnje, doktorka me je poslala i na ŠUK – koji je pikazao uredne rezultate, a potom i na OGTT – test za otkrivanje trudničkog dijabetesa.
Rezultati nisu ukazivali na trudnički dijabetes, ali jesu na intoleranciju na glukozu – potencijalni uvod u trudnički šećer.
Šta su, do vraga, intolerancija na glukozu i trudnički dijabetes?
Priznajem da o trudničkom dijabetesu uopšte nisam razmišljala. Čak se nisam ni informisala o njemu, a sam naziv me je asocirao na osobe koje inače imaju dijabetes.
Velika greška. Trudnički dijabetes može da dobije svaka trudnica. Dešava se kada organizam trudnice nije u stanju da proizvodi i troši insulin koji mu je potreban. On je privremeno stanje i nema veze sa pravim dijabetesom. Ali može da bude jednako opasan. Pogotovo za bebu.
Naravno da sam izguglala sve što sam mogla o datoj temi i pridružila se raspravama na forumima. I saznala da neretko nastaje upravo zbog prekomernog gojenja u trudnoći.
Osećala sam se krivom. Da je postojao iko ko me je pre toga upozorio na ovu mogućnost, verovatno do toga ne bi ni došlo. Upravo to je najveći razlog za nastajanje ovog teksta. Možda ovaj tekst pomogne nekoj novoj trudnici.
Rigorozna dijeta, kontrole, bockanja…
Prepisana mi je dijeta koje sam se strogo pridržavala. Nije bilo nimalo lako. Uzburkani trudnički hormoni činili su da mi pođe voda na usta kad pomislim na neku vrstu hrane, ali moja svest je ipak bila jača. Svest o tome da ovo stanje može da dovede do nemilih posledica sa bebom. To je nešto što svaku buduću majku pokreće na žrtvovanje sopstvenog zadovoljstva.
Jela sam isključivo po rigoroznom jelovniku koji sam dobila i zalepila na zid kuhinje. Slatkiši su mi bili ograničeni na pola banane i to isključivo oko podneva. Neću zaboraviti kremastu čokoladnu tortu sa rođendana našeg malog rođaka – delovala je tako prelivajuće, topko… Ipak, razum je prevagnuo i dijeta je ostala moj način ishrane sve dok se nisam porodila.
Narednih meseci sam u četiri navrata dobila uput za ležanje na odeljenju Patologija trudnoće, kako bi mi radili testove iz krvi više puta dnevno. Bockali su me, ali i na druge načine kontrolisali moje zdravlje, od glave do pete. Iako sam bila na njegovom pragu, ipak sam uspešno izbegavala trudnički dijabetes.
Čak i nakon što je (neki treći po redu) OGTT pokazao dobre rezultate, i dalje sam bila upućivana na te vrste kontrola.
Lekari reaguju različito
U međuvremenu, kroz razgovore sa drugim trudnicama, ali i lekarima, saznala sam da na OGTT najčešće upućuju trudnice sa prekomernom kilažom ili one čija beba ima prekomernu težinu za datu nedelju trudnoće.
Težina moje bebe sve vreme je odgovarala standardima. Do jednog momenta, kada je po ulasku u 9. mesec malo “očešala” ivicu referentne vrednosti. Doktorka koja me je tada ultrazvučno pregledala je digla nezamislivu paniku. Njena reakcija me je uplašila. Njen odgovor, kada sam pitala šta može da se desi bebi zbog toga, još mnogo više. Preplakala sam dva naredna dana.
U jednom drugom gradu u Srbiji, moja prijateljica koja je isto tada bila trudna, nosila je zaista veliku bebu. Njena beba je po rođenju imala preko 5 kg, a moja 3,450. Nju nikada nisu poslali na OGTT, niti joj pominjali trudnički dijabetes. Čak me je belo gledala kada sam joj pomenula da bi, možda, trebalo da ga uradi.
Sa druge strane, ja sam bačena u, možda, bespotrebno veliki strah. Ali, kada vratim film, i pored golgote koju sam prošla, verujem da je ipak bolje iskontrolisati takve stvari čim se primeti neko odstupanje.
Prekomerna hrana u trudnoći = briga
Svaka trudnica zna koliko briga za bebu okupira i preovlađuje nad svim drugim što se dešava tokom trudnoće.
Intolerancija na glukozu je bila samo jedna od stvari koje su moju brigu pojačale. Bila sam iscrpljena od svega i jedva sam čekala da se porodim.
Ne zato što ću tada moći ponovo sve normalno da jedem, već zato što će bebi odmah po rođenju raditi nalaz šećera.
Na sreću, bio je u redu.
Ne želim ni da mislim šta je sve moglo da bude da se nisam pridržavala stroge dijete ili da me doktorka nije uputila na prvi OGTT. Koliko god da me je tog momenta iznervirala što me je “naribala” zbog debljine, možda je tako i bolje.
Zato – oprez! Zaboravite na prejedanje!
Suma sumarum, u trudnoći sam se ugojila ukupno 35 kilograma. Jasno je da je to jaaaako puno. Poređenja radi, moja cimerka je dobila samo 8 kg viška. Ko zna kolika bi moja cifra do kraja bila da od 5. meseca nisam “bačena” na dijetu.
Dakle, nema nikakve veze što sam ostala trudna dok sam bila “tvigi” – trudnoća je, očito, takvo stanje gde hormoni pomahnitaju i neretko dovode do disbalansa i, samim tim, i do prekomerne želje za jedenjem. Ne kod svih trudnica, ali kod mnogih.
Ukoliko trudnica ima još i probleme poput ovih koje sam ja imala, to je posebno pogodno tle za prejedanje kojim, naizgled, umirujemo svoje emocije. Dalji tok vam je jasan.
Godinu dana nakon porođaja rešila sam se i poslednjeg kilograma viška i vratila devojačku liniju. Mada, to je u ovoj priči manje važno. Reč „debela“ koristila sam da bih privukla pažnju na ovu veoma važnu temu, nikako da bih nekog uvredila.
“Baš me briga ako i budem debela – važno mi je samo da beba bude dobro” – to je bila moja misao s početka trudnoće.
Sada bih to rekla ovako: “Zato što mi je važno da beba bude dobro, ne smem da budem prekomerno gojazna trudnica”.
Fotografije: Pixabay
