Na šta roditelji blizanaca treba da obrate pažnju
Roditeljstvo….najteži posao na svetu i kada imate jedno dete, a kamoli dvoje, troje ili
četvoro dece ODJEDNOM. Možemo da čitamo koliko god knjiga nađemo, dok ne krenu da plaču svi u isto vreme, da trče u različite smerove, jedu u različito vreme nemamo pojma šta je roditeljstvo, a naročito ne kako je biti roditelj blizanaca, trojki ili četvorki.
Obaveze brzo preplave, rutina uzme svoje i tek posle nekog vremena shvatimo kako smo robovi dnevnih obaveza i navika i kako nemamo vremena da se posvetimo ni sebi, a ni deci nasamo, 1 na 1 onako bez žurbe, da sa mirom i uživanjem budemo u stanju da svako dete upoznamo kao jedinstvenu osobu, a ne kao deo para.
Tek kada nas neko upita da opišemo jedno dete – šta voli, kako provodi dan, koja mu je omiljena hrana, koja mu je omiljena igračka, omiljeni crtani, sport.. shvatimo koliko je rutina odnela danak i koliko smo prevideli indivudualne potrebe svakog deteta.
Stvar se naravno dodatno komplikuje ako ima još dece u porodici.
Inspirisana mojim blizancima, našom avanturom koja je krenula od momenta kada su se dva srca koja kucaju pokazala na ekranu, uplovila sam u istraživanje o blizancima. Zanimalo me je koliko se to blizanci (naravno i trojke i četvorke) razlikuju od jednoplodne trudnoće i koliko je drugačiji razvoj jednog deteta od onog koje je imalo „cimera“ još u stomaku.
Obradiću puno tema u ovom tekstu, proći ćemo razvojne faze od odojčeta do školaraca i
nadam se da ćete uživati 😉
Definicija pojma blizanci
Razvojna psihologija definiše reč BLIZANCI ovako – ako su identični: razvijaju se podelom jednog oplođenog jajeta ili zigota; fraternalni: razvijaju se iz dva posebno oplođena jajeta.
Identični su uvek istog pola i pretpostavlja se da imaju isto biološko nasleđe (hereditet), dok fraternalni blizanci nisu bliži od obične braće i sestara. Hm…
Roditelji blizanaca, iskustva i zapažanja
Prva stanica istraživanja mi je bila Šta roditelji blizanaca ne treba da rade. Uradila
sam anketu u grupi Mame i tate blizanaca, trojki i četvorki i ovo su neki od odgovora i
smernica kako sa blizancima iz pozicije roditelja.
Šta su roditelji sami primetili i šta primenjuju:
– Ne porediti decu, ne porediti ocene, ne porediti socijalizaciju, koliko ko ima drugara
– Ne oblačiti ih isto (da ne misle da su jedno, nego da razvijaju identitete svoje). Mišljenja nekih roditelja su da ih time uniformišemo, usađujemo im da su jedno – jedna osoba, da ne treba da se razlikuju, da isto treba sutra i da se ponašaju. Objašnjenja su da to vodi u strah od samostalnosti, teškog razdvajanja sutra od primarne porodice, prevelika
vezanost za drugog blizanca i sl.
– Roditelji takođe smatraju da blizance treba posmatrati i tretirati kao 2 odvojene ličnosti (bez obzira da li su jednojajčani ili dvojajčani), da ih treba pustiti da se bave onim šta ih interesuje, da se druže svako sa svojim društvom i da neguju svoje različitosti, da idu na sportove koji ih zanimaju (ne nužno na jedan zajednički).
– Takođe neki su mišljenja da ne treba da budu non stop zajedno, malo da budu i
razdvojeni da bi oni tiši izašli iz senke, npr jedno da ode sa tatom u park, drugo sa mamom
u prodavnicu itd.
– Neki su mišljenja da je razdvajanje u školi pa čak i u vrtićkom uzrastu vrlo bitno i
poželjno. Naravno pitanje je sada da li staviti blizance u različita odeljenja, ali o tom ćemo više u narednim redovima.
– Ne kažnjavati oboje kada jedno zgreši
Moram da priznam da se slažem sa većinom gore navedenih stavova, ali me je sve ovo
nagnalo da napravim malo istraživanje šta na sve ovo kaže struka i praksa.
Moderno doba nameće nove trendove, naročito u razvojnoj i psihologiji odgoja, puno je
saveta od stručnih i manje stručnih lica, ali opet – šta kaže struka, a šta kaže praksa?
Koliko se blizanci zaista razlikuju i na šta roditelji blizanaca (trojki i četvorki..) treba da obrate pažnju:
Ideja o blizancima se često idealizuje, smatra se da su oni „neraskidive“ duše, da znaju šta onom drugom treba i šta misli i bez razgovora, da ne mogu jedno bez drugog ništa, pa se neretko taj dvojac drži zajedno i kada odrastu, jer su tako naučeni od malena.
Ovome je sigurno doprinelo što su blizanci ranije bili jako retka pojava. U srednjem veku i renesansi je čak bio pokret da se ubijaju blizanci jer se smatralo da su dokaz prevare, srećom nije se uspelo u tome.
Danas, potpomognuta oplodnja je doprinela da svetlo dana ugleda sve više blizanaca, trojki i četvorki.
Reč stručnjaka
Pa hajdemo redom. U sledećim pasusima su neke od smernice stručnjaka:
Za početak, kada saznate da ste trudni sa blizancima, nema potrebe da krijete šok, to je
sasvim normalno i zahteva period adaptacije. Niko na roditeljstvo nije spreman, a kamoli kada vas u startu brojčano nadjačaju.
Ne etiketirajte bebe još u stomaku – neretko čujemo da mame kažu za jedno blizanče da je mirnije, drugo živahno (agresivno) još u stomaku. To kako se bebe meškolje u stomaku, ne mora da pokazuje budući karakter. Dajte sebi vremena da upoznate vaše bebe.
Smatra se mitom da blizanci treba da spavaju u istom krevetu kada se rode, da ne mogu
jedno bez drugog, jer su bili zajedno i u stomaku. Blizančetu je potreban roditelj kada dođe na svet, a ne drugi blizanac. Svakoj bebi je potreban zagrljaj i uteha roditelja kada je uznemireno, pa i blizancima.
Hranjenje – Većina blizančića ne sisa, nego su na adaptiranom mleku. Ono što nikome ne
padne na pamet je da „obuči“ mame i kako se hrane deca na adaptiranom mleku. Svi slušamo o tome kontakt mame i bebe tokom dojenja. Dojenje nije samo hrana, dojenje je i maženje, osluškivanje kako mami kuca srce, gledanje. Drage mame koje ste trudne ili kojima bebe jedu još uvek samo mleko – neka ručkaju u vašem zagrljaju. Znam da je jednostavnije u jastuke i flašice u usta. Namestite 15 min jedno, 15 min drugo da ruča u vašim rukama. Tako niko neće čekati gladan, a dobićete mirnije, srećnije i opuštenije bebe (verujte da je tako, ja sam isprobala više metoda).
Različita garderoba u najranijem uzrastu – identitet se gradi od prvog dana. Naravno da nema ništa loše ponekad obući bebe u istu garderobu, ali ne bi trebali da budu non-stop isto obučeni. Ovaj trend će imati dalekosežne posledice po samopouzdanje i po proces izgradnje ličnog identiteta kod vaše dece.
Milica Krstić, mama blizanaca sa kojom sam razgovarala ima svekrvu koja je bliznakinja i kaže da žena sada ima 70 godina i da zamera roditeljima što su ih isto uvek oblačili, da su se i kasnije u odraslom dobu slično oblačile jer im je to usađeno da uvek
imaju isto ili slično, pa je to rezultiralo da ih na fakultetu zovu bliznakinjama a ne po imenu.
Slikanje – da li slikate decu nasamo ili uvek u paru? Ovo je takođe jedna od „sitnica“ na
koje većina ne obraća pažnju, a vrlo bitna. Fotografisanjem dece uvek u paru takođe im poručujemo da ih smatramo neraskidivim dvojkama. Posvetite vreme svakom detetu posebno, pa i ako su deo blizanačkog para, potrudite se da imate i slike svakog deteta ponaosob. Biće vam zahvalni, ako ništa drugo, kada odrastu pa budu hteli međusobno da podele slike.
Provođenje vremena nasamo sa svakim od blizanaca je VEOMA važno već od najranijeg uzrasta. Kratka anketa koju sam sprovela u grupi Mame i tate blizanaca, trojki i četvorki pokazuje da od ukupno 248 roditelja koji su glasali:
– 154 roditelja NIKADA ne provodi vreme nasamo sa svojom decom,
– 41 roditelj nasamo bude sa decom kada je drugo bolesno! To je 79% roditelja
koji nikada ne odvajaju svoju decu…fascinantan podatak morate
priznati.
Razmišljali smo da je možda razlog ovome jer nisu svesni važnosti ili nemaju
uslove…razlozi su pomešani. Ipak, podatak je alarmantan.
Sa druge strane,
– samo 24 roditelja provodi nasamo vreme sa svakim detetom makar jednom
nedeljno (manje od 10%)
– a 13 roditelja tri ili više puta nedeljno. Ono što sam primetila je, da većina
roditelja koji shvataju VAŽNOST posvećivanja svakom detetu ponaosob,
su uglavnom roditelji koji imaju još dece, uglavnom starije, pored
blizanaca (jedva 5%).
Da li je moguće da instinktivno osetimo najpre prema starijem detetu da mu trebamo „nasamo“ pa onda to projektujemo na blizance?
Ne znam. Nekako kada postoji starije dete u porodici, mi se trudimo da mu se ništa ne uskrati i da što manje „trpi“ što nije više centar sveta. Pa odvajamo ekstra napor da idemo u bioskop sa starijima, u pozorište, na treninge itd.
A zašto nam je onda toliko teško da se i blizancima posvećujemo pojedinačno? U svakom slučaju, smatram da je ovo možda i najvažnija tačka oko koje moramo svi, a najviše roditelji blizanaca, trojki i četvorki da se edukujemo i da počnemo u mnogo većem broju to da i primenjujemo.
Jedan pedagog (kroz ankete koje sam pravila po osnovnim školama u Srbiji) mi je
ispričala da su joj jednom prilikom došle trojke na razgovor za prijem u školu i da je tražila da deca ulaze odvojeno sa mamom i tatom.
Kada je pitala roditelje da joj kažu nešto o tom detetu ponaosob, oni su počeli da pričaju o ponašanju deteta u grupi od troje. Nisu znali šta da kažu i kako da opišu samo to dete i bili su šokirani tom spoznajom.
Nemojte dozvoliti da vam odrastu, a da ih niste upoznali.
Moj savet za početak – kada idete u prodavnicu, povedite jedno a drugo neka ostane sa tatom kod kuće. Samo tih 15 min napravite mali eksperiment, pa ćete videti za koji dan kako bebe/deca reaguju i da li im se to dopada. Verujem da će se i vama dopasti i da ćete kroz ova mala odvajanja puno naučiti o vašoj deci PONAOSOB.
Imena koja dajemo blizancima
Imena koja se rimuju ili počinju na isto slovo. Da, jeste simpatično Niko i Nika, Teo i Tea, Mia i Maja itd…ALI…. Vaše ime možda vama ne znači toliko, ali blizancima
znači IDENTITET. Naročito ako deca posle smisle jedno ime za dve osobe, pa počnu da ih zovu tako jednim imenom…
Ne može uvek sve biti jednako
Veoma bitno za roditelje, znam da je teško, ali pomirite se sa činjenicom da je nemoguće da sve bude non-stop fer i jednako podeljeno. Život nije fer, pa ni vašim blizancima ne može sve da bude na vagu i jednako. Nijednom detetu u porodici, koliko god da ih je, ne možete da pružite identično. I to je skroz ok.
Trudite se da se ponašate prema blizancima različito, da im prilazite na način na koji oni razumeju – ako vi ne shvatite da su oni dve različite osobe..osobe koje na različite načine obrađuju informacije oko sebe, kako oni to da shvate i svi ostali u njihovom okruženju?
Jedno će biti aktivnije, drugo senzitivnije, jedno ljutica, drugo „flegma“. Nismo ni mi isti, ne mogu ni oni biti isti i to je sasvim ok. Jedan problem se rešava na drugačiji način ako imamo razdragano i ako imamo stidljivo dete.
Ne upoređujte decu. Svako ima svoj razvojni put.
Ovo je naročito bitno za blizance gde je jedan dominantniji i glasniji a drugi povučeniji, kao i kod blizanaca različitog pola ( dečaci i devojčice nemaju istu dinamiku razvoja ).
Blizanci u kolektivu
Velika je promena kada krenu u kolektiv. Tada se pravila malo menjaju. Shvataju da je
prilagođavanje neophodna veština i neki to lakše a neki teže prihvataju. Opet će veliku razliku praviti to da li ste ih odvojili ili ostavili u istoj grupi, ali neki saveti mogu biti univerzalni.
Pustite ih da svako ima svoje društvo u vrtiću/školi. Podstičite ih da se druže sa drugom decom. Na ovaj način podstičete samostalnost, samopouzdanje i jačate vašu decu.
Pustite ih da treniraju šta hoće (iako vam je lakše dvoje dece voditi na jedan trening).
Ne terajte ih da idu na druženje sa decom koju ne vole. Ne terajte ih da budu prilepak
bratu/sestri. Ako je jedno pozvano neka ide jedno.
Ne mora sve da se deli. Deljenje nije prirodno urođeno. Mi znamo da je društveno
poželjno. Jako je bitno da imaju samo svoje stvari – svoju jaknu, garderobu (makar nešto), patike, šolju, bojanku. Tako se razvija sopstveno JA. Tako razumeju da su vredni i bitni oni sami, a ne samo kao par.
Rođendani blizanaca
Rođendan…oh taj magičan dan kada se želje ispunjavaju i kada se ceo svet vrti oko tebe, svi dođu samo zbog tebe….ups….izgleda sa blizancima baš i nije tako….oni moraju da ga dele!
Preporuka autorke knjige „Kako odgajiti emocionalno zdrave blizance“ je da se ODVOJE
rođendani….wow…kakva glupost većina od vas će reći. Naravno pričamo o malo starijoj deci ne o bebama. Garantujem da vam nije palo na pamet da pravite dve proslave ili u dva vikenda svakom po jedan….
Realnost je da ćete možda svakako praviti dva rođendana kada malo odrastu, jer će imati različita interesovanja, različito društvo i što će sami tražiti da imaju dan samo za sebe!
Kompromisno rešenje može biti jedna žurka – ali da, na primer, naredna dva vikenda
svako kaže šta želi da radi ili gde želi da ide i da se ispune pojedinačne želje.
Razdvajanje blizanaca
Vrtićki uzrast – Preporuka većine današnjih pedagoga/psihologa je razdvajanje blizanaca, pa čak i u kasnijem vrtićkom uzrastu. Razloga je mnogo, naravno još uvek je ostavljeno roditeljima da donesu krajnju odluku.
– U dva kolektiva deca moraju sama da se bore za sebe – nemaju svog privatnog
„čuvara“
– Biraju društvo koje im prija, a ne druže se sa drugarima „dominantnijeg“ blizanca
– Samopouzdanje i vreme za sebe (naročito ako ste kod kuće većim delom
vremena svi zajedno i ne praktikujete odvajanje)
– Ne osećaju se kao prilepak (znate ono, pozove neko jedno dete, a vi vodite oboje
na rođendan). Ovo je inače mnogo lakše i za roditelje i decu drugara vaše dece.
Nemaju osećaj nelagodnosti ako žele da pozovu samo jedno.
– Izbegava se imitiranje blizanaca
– Razvija govor
– Uče da samostalno rešavaju probleme
Školski uzrast – Smatra se da je u ovom uzrastu odvajanje blizanaca izuzetno korisno.
Sada su deca već u fazi takmičenja, i iako je normalno takmičenje sa bratom i sestrom, mnogo je korisnije da ono bude van jedne učionice.
Škola je mali svet sam za sebe. Tu decu sačekaju novi drugari, nova organizacija, nova
pravila, nova očekivanja. Koliko god mogu u paru biti jači, za njihov dalji emotivni razvoj
korisnije je da se za svoje mesto u kolektivu bore sami.
Ja sam napravila malu anketu među desetinama osnovnih škola po Srbiji, pričala sam sa njihovim pedagozima i psiholozima, i mlađim stručnjacima i onima koji imaju dosta iskustva.
Dole ću navesti i sagovornike i zahvaliću im se pojedinačno, pa ćete imati uvid i sa kim sam razgovarala a ako nekoga interesuje konkretno stav neke škole, možete mi pisati pa ću
rado podeliti te informacije sa vama.
Zaključak je da sam pozitivno iznenađena željom da se o blizancima više sazna.
Neke od škola primenjuju princip razdvajanja već dugi niz godina i imaju samo pozitivna iskustva. Većina, ipak, na ovo pitanje gleda kao izbor roditelja i još uvek ima praksu da blizance stavlja u istu klupu.
Da se razumemo, ovo i treba da bude izbor roditelja, ali ovim putem apelujem na
stručne službe da se ipak malo više posvete ovoj tematici, blizanaca će biti (i trojki i četvorki) sve više i potrebno je da se više zna o ovoj temi.
Neophodno je makar predočiti roditeljima prednosti razdvajanja blizanaca, a naročito onim roditeljima gde su blizanci istog pola i gde postoji dominantni blizanac.
Kod blizanaca različitog pola razdvajanje je takođe korisno, ali kada su brat i sestra u
pitanju – to takmičenje i takoreći ugnjetavanje prava onog drugog je mnogo manje izraženo, jer po prirodi dečaci biraju u tom uzrastu da se druže sa dečacima, a devojčice sa devojčicama.
Navešću samo neke od prednosti razdvajanja u školskom uzrastu koje stručna literatura pominje:
– Bolja socijalizacija
– Jačanje samopouzdanja
– Razvijaće se pojedinačna interesovanja (neće pratiti jačeg blizanca)
– Biraće društvo koje im prija po senzibilitetu i interesovanjima
– Izbegava se direktno takmičenje
– Blizanci izazivaju interesovanje gde god se pojave a ovakvim rasporedom, vašu
decu će u razredu voleti zbog njih samih, a ne zato što su deo para
– Proveravaćete dva domaća zadatka – znam da zvuči kao najgora noćna mora, ali to je tih 15 minuta dnevno koje ćete posvetiti svojoj deci 1 na 1. Molim vas, gledajte na to kao ulaganje u njihovu budućnost i emocionalnu stabilnost. Na kraju krajeva, da
imate dvoje dece različitog uzrasta svakako biste proveravali dva domaća 🙂
– Nema oslanjanja na drugog blizanca, nema prepisivanja, nema mogućnosti da neko odgovara umesto mene. Moram sam da se izborim za sebe, sam da naučim i sam da
snosim prosledice.
– Računajte da je moguće da će se jedan blizanac pobuniti zbog razdvajanja, jer je navikao da ima oslonac ili sl. Vi onda morate da razumete odakle ta pobuna dolazi, da li iz straha da ne može sam ili nečeg drugog. Osnažujte svoju decu i spremajte ih da budu jaki i
samostalni ljudi, jer to ih i čeka u životu.
A šta kaže praksa?
U nekoliko škola u kojima je praksa da se blizanci razdvajaju kažu da su im iskustva samo pozitivna.
Imamo jednu školu u kojoj se blizanci razdvajaju već 25 godina. Ta su deca sada već zreli ljudi a psiholog te škole tvrdi da su deca izrasla u samostalnije ljude, osobe sa više samopouzdanja i samosvesnosti. Njihovo iskustvo je pokazalo da su blizanci kojima je omogućen samostalni razvoj emotivno i socijalno zreliji i spremniji da se sami suoče sa izazovima koje nosi odraslo doba.
Večina škola predloži roditeljima razdvajanje, ali priznaju da nisu dublje ulazili u ovu temu da informišu roditelje zašto bi to bilo bolje za njihovu decu. U školama koje praktikuju ovakav upis, kažu da i ako se desi razdvajanje, to uglavnom bude zbog toga što jedan od blizanaca kasni u razvoju, pa ili ponavlja predškolsko, ili ide u drugo odeljenje da ne bi ometao drugog blizanca.
Postoji i opcija da se razdvoje u okviru istog odeljenja. Dešava se da ako roditelji traže da deca idu zajedno, učitelji naknadno primete da je potrebno i poželjno razdvojiti blizanački par, pa ih razmeste da sede u dve klupe. Većina psihologa se slaže da je ovo korisno, naročito kod blizanaca istog pola. Takođe u ovakvim slučajevima učitelji i stručni tim predlaže roditeljima da rade domaći odvojeno sa svakim detetom ponaosob.
Ovo je naša realnost u školskom sistemu. Sve sam pitala isto pitanje – zašto? Većina je priznala da ni sami nisu dublje ulazili u tematiku blizanaca. I da su roditelji ti koji odlučuju.
Na pitanje – da li misle da su roditelji dovoljno upoznati sa benefitima odvajanja da mogu
takve odluke da donesu i da li je razlog odbijanja razdvajanja neinformisanost ili ekonomičnost (jedan roditeljski, jedan domaći)- odgovor kod skoro svih je bio NISMO SIGURNI.
Dakle, dragi roditelji, krenimo od sebe i INFORMIŠIMO SE.
Utisci roditelja koji su razdvojili svoje blizance
Naravno da ovo istraživanje ne bi bilo potpuno bez utisaka roditelja čiji blizanci idu u
različite vrtićke grupe i različita odeljenja (u osnovnim školama), pa pročitajte šta oni kažu:
– J. V. kaže – „Od kada su razdvojeni, oni su druga deca, promenili su se i u učenju i u ponašanju. Iako su tek u 7. razredu razdvojeni, čak i oni kažu da im je ovako bolje.“
– M. P. kaže – „Pošto su u školu krenuli nepunu godinu nakon što smo se preselili u
Nemačku, ja sam bila protiv na početku. Mislila sam, ne znaju jezik, treba da se drže
zajedno, da pomažu jedni drugima. Zapravo je najbolja stvar što su ih razdvojili. Jedan
od dečaka koji je kasnio u razvoju i bio povučen i asocijalan sada je procvetao i zvanično
je najbolji đak u celom razredu od 4 odeljenja i uči po naprednom planu. Da mogu da vratim vreme, trazila bih da ih svo troje razdvoje od samog početka”
– V.M. kaže – “Ja sam uvek za razdvajanje jer tako uče da funkcionišu samostalno. Dok su
bile zajedno, jedna je uvek bila lenja i neodgovorna. Razdvajanjem smo postigli
samostalnost i odgovornos t i ja sam kao majka zadovoljna iako su me mnogi osuđivali
zato što ih razdvajam”
– M.V. kaže – “Ja sam želela da moji budu razdvojeni i da ne zavise jedan od drugog, da
imaju svoje društvo i da (najvažnije) ne budu non-stop u situaciji da ih porede (i da se
sami međusobno porede). Ne kajem se, ponovo bih svakako. Oni se nijednog trenutka
nisu bunili što su odvojeni, niti su me pitali. Ja sam to u startu postavila kao nešto sasvim
normalno. Moji se inače super slažu i vole se i stalno su zajedno, ne vidim da je ovo
poremetilo bilo šta u njihovom odnosu.”
– V.S. kaže – “Ja sam za to da oni treba da budu odvojeni. Uvek sam bila protiv toga da ako su blizanci da moraju biti isto obučeni, biti stalno zajedno, na iste aktivnosti ići. Moji dečaci
su blizanci – braća, dve posteljice, skroz odvojeni. Jedan je jačeg karaktera, drugi slabijeg.
Imaju različita interesovanja. Kada su zajedno, učitelji ne mogu da rade sa njima. Jedan
od blizanaca se plaši da pogreši, uvek je suzdržan, drži se po strani pošto ne može doći
na red od drugog. Nikada ih ne bih stavila zajedno, zato što bi samo patili. Oni su od
samog početka tretirani kao dva dečaka, ne kao blizanci. Mnogo im smeta upoređivanje,
a kada ih pitaju da li ste blizanci oni kažu da su rođaci.”
Naravno da nije svaki recept za svaki blizanački par. U starijem dobu mogu se i oni sami izjasniti da li žele ili ne da idu u isti razred. Napominjemo da roditelji najbolje znaju svoju decu i da uprkos tome što neke zemlje donose zakone da se blizanci moraju razdvajati, ja to ni u kom slučaju ne podržavam. Treba sagledati sve argumente za i protiv, razmisliti šta je najbolje za decu i tako i delati.
Razvojna psihologija i razna istraživanja potvrđuju da je razdvajanje najbolje, ukazujući i na to da je značajniji uticaj sredine na razvoj blizanaca nego biološko nasleđe. U prevodu, možemo imati visoko inteligentnu decu ali ako im ne stvorimo sredinu u kojoj će moći slobodno da razviju svoje potencijale, ti potencijali će ostati neiskorišćeni. Mogu čak i da se okrenu u negativno ponašanje (deca svoje nezadovoljstvo iskazuju uglavnom ljutnjom i agresijom dok ne nauče društveno poželjne načine za rešavanje problema i iskazivanje svojih potreba).
Nadam se da vam je bilo zabavno ovo ne baš kratko putovanje kroz svet mlađanih blizanaca. Ima još tu puno na ovu temu da se piše, možemo u sledećem tekstu da se posvetimo tinejdžerima i funkcionisanjem blizanaca u odraslom dobu. Pišite mi slobodno sve što vas zanima oko blizanaca, dajte mi ideje za neke druge teme na koje biste voleli da čitate, neka istraživanja koja mislite da bi bila zanimljiva da se obrade, rado ću vam izaći u susret.
Za pisanje ovog teksta posebnu zahvalnost dugujem Tanji Kaljanac što mi je dopustila da sprovodim moje ankete u grupi Mame i tate blizanaca, trojki i četvorki i svim mamama i tatama iz pomenute grupe koji su odgovarali na moja pitanja i nesebično delili svoja iskustva, puno vam hvala!
Veliko hvala i pedagozima i psiholozima iz osnovnih škola što su odvojili vreme da popričaju sa mnom:
– OŠ „Jovan Popović“, Novi Sad i pedagogu Gorani Ilić
– OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“, Sremska Kamenica i pedagogu Slađani Femić
– OŠ „Miloš Crnjanski“, Novi Sad i pedagogu Ljubisavi Glavaški
– OŠ „Knjeginja Milica“, Beograd
– OŠ „Jovan Sterija Popović“, Beograd i psihologu Nadi Stankov
– OŠ „Milan Rakić“, Novi Beograd i psihologu Marini Bunčić
– OŠ „Despot Stefan Lazarević“, Mirijevo
– OŠ „Car Konstantin“, Niš i psihologu Božani Mančić
– OŠ „Kole Rašić“, Niš
– OŠ „Stefan Nemanja“, Niš i psihologu Lidiji Jovanović
Literatura koja je korišćena:
– Brković, A. (2011). „Razvojna psihologija“, Svetlost, Čačak
– Dr. Friedman, J. (2014). „Kako odgajati emocionalno zdrave blizance“, Mali Vrt, Beograd
– Dr. Tatalović Vorkapić, S. (2013), „Razvojna psihologija, Rani i predškolski odgoj i
obrazovanje“, Učiteljski fakultet u Rijeci, Rijeka
– Prof. Dr Korać, N. „Razvojna psihologija“, Beograd
– https://www.psychologytoday.com/us/blog/twofold/201107/twins-in-the-classroom
– https://www.nhs.uk/conditions/pregnancy-and-baby/twins-at-school/
– https://www.psychologytoday.com/us/blog/intense-emotions-and-strong- feelings/201403/twins-in-defense-togetherness
– https://www.psychologytoday.com/intl/blog/meaningful-you/201409/the-psychology- parenting-twins
– http://www.scholastic.com/browse/article.jsp?id=2149
