Imala sam 22 godine kada su mi otkrili poremećaj rada štitaste žlezde. Do tada, o osobama sa ovim zdravstvenim problemom imala sam mišljenje krcato predrasudama – da se to dešava hiperaktivnim, gotovo agresivnim osobama, nervozijanerima koje prosto “guta” njihova vatrena narav… Odakle mi to, nemam pojma, valjda sam neke od simptoma za koje sam čula povezivala sa temperamentom. Samim tim, nisam ni pomislila da će se to i meni dogoditi. Jer, ja nisam takva, čak sam sušta suprotnost.
Baš nisam imala pojma. Baš nisam znala da mi upravo moja hipersenzibilnost može napraviti takav haos od života.
Od pada na ulici do studentske ambulante
Bolest sam otkrila na krajnje idiotski način. Pala sam nasred pešačkog prelaza. Potrčala da stignem na bus (preko crvenog), otkazala mi kolena i „prosula“ se ispred istog. Srećom, vozač je bio pribran i u momentu zakočio. Ležim ja tako na onoj zebri, gledam u vozača, gleda on u mene. Plus još tridesetak putnika u njemu. Dobro sam prošla, ali sam tada znala da nešto nije u redu. Kolena ne otkazuju sama od sebe.
Ispričam ja to mojoj babi, tada već u poznoj starosti i poče ona, onako iskusno, znalački, kako to samo babe umeju, mene da zagleda.
– A-ha! Pa ti imaš gušavost! – reče baba kao iz topa.
Mislim se, daj baba, pa gde ti vidiš uopšte sa toliko godina takve detalje. Uporna baba, tvrdi da na vratu baš imam uvećanje, ja se zagledam u ogledalo, ništa čudno ne primećujem. Nagovori ona mene da ja odem do lekara.
U studentskoj ambulanti me primi mlad lekar, baci letimičan pogled na mene i s vrata reče – Vi imate uvećanje štitne žlezde.
Pa, da li je moguće da je to tako primetno? Da se vidi iz aviona?
Uradili su mi sve potrebne analize i za nekoliko dana dođosmo do dijagnoze – hipertireoza, pojačano lučenje hormona štitne žlezde. Dobih terapiju i “utehu” kako je danas to sve češća pojava među ženskom populacijom. Stresovi, bombardovanje, ratovi, nerviranja… svega toga posledica, kažu. A pogotovo napada osetljive ljude.
Nisam ja tu nešto paničila, nekako sam uvek ponajmanje brinula za sebe. Ništa strašno, nije smrtonosno, sa tim se živi, malo tabletica i sve super.
To nisam bila ja već moja štitna žlezda
Usledili su neki čudni dani. Da, u najmanju ruku čudni. Tek sada, iz ove perspektive, vidim koliko me je bolest promenila, kako je ta neravnoteža hormona napravila haos od mog života. Ja nisam bila ja.
Imala sam mešavinu simptoma specifičnih za hiper, ali i hipotireozu:
- opadanje kose – kod mene intenzivno, vidljivo, pri pranju bih imala pune ruke opalih vlasi, po kadi takođe, samo bih skupljala čvorove – kad god mi se danas neko požali na opadanje kose, posavetujem ga da, pre nego što posegne za preparatima protiv opadanja kose, najpre proveri hormone štitne žlezde
- podrhtavanje ruku – tremor
- ubrzan govor – to su primetili ljudi oko mene, govorila sam reč preko reči
- povremena pospanost i letargija
- povrermena hiperaktivnost
- naglo gojenje (dobila sam 15 kg za 15 dana), sva sam bila podbula
- naglo mršavljenje (u mesec dana od buce do mršavice sa upalim obrazima)
- promene raspoloženja – svadljivost, sklonost ka raznim glupostima, preosetljivost, manjak koncentracije
- ubrzano lupanje srca, uznemirenost
- Pojačano znojenje
Bila sam kao u magnovenju. Kao da je neko drugi rukovodio mojim životom, a ne ja, ne moja svest. Zanemarila sam fakultet, nisam imala koncentraciju ni za šta, bavila sam se totalno nevažnim stvarima i nekoliko puta rizikovala život ulazeći u totalno nepromišljene situacije. U jednom periodu sam čak prestala i da pijem lekove. Zašto, ne pitajte me. Nisam razmišljala ni o čemu, samo sam pustila uzburkane hormone da me vode. A nisu me vodili u dobro.
Odlazila sam i na neka ispitivanja – projekat, u kojem je učestvovalo nekoliko desetina žena sa ovim problemom. Ulazim na Medicinski fakultet, na odeljenje na koje su me poslali, otvaram vrata i sledim se u momentu. Znate ono kad uđete u prostoriju pa svi prisutni automatski pogledaju u vas? E, to se i meni desilo. Samo što su to bile desetine iskolačenih očiju i delovalo je zastrašujuće.
– Imam više sreće od ovih žena – tešila sam samu sebe – ipak ne izgledam kao pekinezer. Bar ne još.
Kada pogledam svoje fotografije iz tog perioda – užas. Ispupčenje na vratu veoma vidljivo, oči blago ispupčene, ali dovoljno da daju neki čudan pogled, napravivši nekoga ko, ponavljam opet, “nisam bila ja”.
Bolničko lečenje – pokušaj 1 i 2
I dok sam se držala terapije, hormoni mi nisu splašnjavali. Odlučeno je da se pokuša sa bolničkim lečenjem i praćenjem.
Taj period je bio strašan. Prva pomisao nakon buđenja bila bi hrana. Odlazila bih u kiosk u bolničkom okrugu i kupovala ogroman sendvič i čokoladu od 100 grama za doručak, svaki dan. Mlatila sam po slatkišima. Ne smem ni da počnem da nabrajam šta sam sve umela da pojedem u toku jednog dana.
Sa mnom u sobi je ležala devojka koja se lečila od anoreksije, mršava i povijena kao prut. Družile smo se. Bila je depresivna i pokušavala sam da je oraspoložim. Ona nije mogla da zine, a ja nisam mogla da se zaustavim u jedenju. Ne zna se šta je gore.
Svoje 23. proleće sam provela u bolnici, nakon čega su se hormoni nekako stabilizovali.
Nemam pojma šta se dešavalo tokom leta, ali s jeseni sam stavljena u predoperativni program, jer se hormoni opet uzjoguniše.
Prva operacija štitne žlezde – najteža jesen u mom životu
U pripremi za operaciju ponovo sam provela neko vreme u bolnici. Imala sam super ekipu, nas 8 do 10 žena u sobi, različitih generacija, svaka došla u svojoj muci, ali nijedna nije napustila svoj vedar duh. Sećam se mlade žene, od trideset i koju, koja je imala nekoliko teških bolesti, između ostalog i šećer. Nedavno sam saznala da je pre koju godinu umrla. Nekako sam se osećala najmanje bolesnom od svih. Najviše sam drugovala sa simpatičnom buckom koja je došla da se leči od gojaznosti. 19 godinica a preko 100 kila. Izdržala je bez uobičajene hrane do pred kraj programa, otišla u Peru Žderu i najela se mekika. Nije to lako, izdržati takvo lečenje.
Nisam se plašila operacije. Nimalo. Moja mama je zato bila van sebe. Tek sad je razumem, kad imam svoje dete. Tada sam reagovala u fazonu: „Daj, šta ti je.“ Nije mi bila frka čak ni kad je naš stariji rođak ispričao kako je njegova komšinica nakon te operacije ostala bez glasa, jer su joj povredili glasne žice. Znam da ljudi pričaju svašta i nisam uplitala svoje misli u takve strahove.
Tada su se još operacije štitne žlezde kod hipertireoze obavljale tako što se ukloni jedan deo žlezde (višak), a ostatak ostavi. Tako su uradili i meni. Hvala bogu, sve je prošlo savršeno, organizam mlad, brzo sam se oporavila.
Dvanaest dana nakon moje operacije umrla mi je baka, na istom odeljenju na kojem sam ja ležala, u sobi pored moje. U nekom drugom tekstu ću pisati o tome koliki je bio značaj bake u mom životu i koliko mi nedostaje, za ovu temu je važno to da sam doživela još jedan udarac, koji mi je na moje stanje neopisivo teško pao.
Sveže operisana, u šoku zbog gubitka nekog toliko bliskog, osećala sam se unezvereno. Morala sam da se prilagodim potpuno novim okolnostima u životu.
Naizgled oporavljanje – a zapravo trovanje
Ako biste me sada pitali gde su nestale naredne godine, nisam sigurna da bih znala pravi odgovor. Dosta sam vremena izgubila ni na šta. Udarala glavom o zid. Lutala, tražila sebe. Nisam ni o čemu brinula. Pila sam redovno terapiju i furala svoj mladalački život. Ožiljak na vratu me nikada nije opterećivao, pa čak ni pitanja: „A šta ti je to?“.
Četiri godine nakon operacije počela sam da radim posao koji volim i u kojem sam se pronašla. Generalno, osećala sam se dobro.
Kroz neko vreme, na jednoj od redovnih kontrola kod endokrinologa, dobih informaciju da su hormoni ponovo buknuli. Razlog: verovatno je prilikom operacije izvađeno manje žlezde nego što je trebalo, jer to se radi odokativno. Nova učestala ispitivanja, nova praćenja.
Za nekoliko meseci, nova vest. Krajne zanimljiva. Saznah da sam jedan u nekoliko hiljada slučajeva gde, poput gušterovog repa, odstranjeni deo štitne žlezde ponovo narasta. Nezamislivo zvuči, zar ne? Moja štitna žlezda se regenerisala i ponovo krenula u akciju. Slučaj je otputovao i do daleke nam Amerike, na neki simpozijum, kao veoma redak primer (eh kamo sreće da su i vlasnicu žlezde poslali, bar malo da proputujem). Dakle, operacija je bila skoro pa uzaludna.
Sve vreme sam, pored antitireoidnih lekova, pila i betablokatore, za usporavanje rada srca. Lekovi za hipertireozu su jaki, toliko da je moguće da smanje broj leukocita i zato oni nisu bajno rešenje na duže staze.
Narednog proleća broj mojih leukocita je bio toliko smanjen da mi je rečeno da bukvalno nemam imunitet. Da, ako se ne daj bože prehladim, može biti „ćao, zdravo“. Ultrazvuk je pokazao da je cela žlezda u nekim čvorićima i da ne izgleda nimalo dobro. Stavljena sam u program za hitnu operaciju i na operacioni sto dospela za svega nekoliko dana.
Druga operacija štitne žlezde – zbogom, đubre!
Ovog puta, izvađena mi je cela štitna žlezda. Imala sam 28 godina i to sam, kao i prvi put, prihvatila bez panike. Jedino što sam se ovog puta u bolnici osećala kao zatvorenik i jedva čekala da se vratim kući. Ne mogu ni da zamislim kako je bilo mojoj majci, kojoj sam ostala sve na svetu.
U to vreme sam bila u fazi mršavosti (već napomenuh da sam imala stalne varijacije telesne težine). Tri sedmice nakon moje operacije moja rođaka se udavala, a moj ožiljak je bio svež i ne baš lep za videti, iako se hirurg potrudio da seče po istoj liniji kao prošli put. Snašla sam se i nabavila ogrlicu sa tri niske bisera, koja prekriva ceo vrat. Nisam se dala. 🙂
To sam ponovo ja!
Da li slučajno ili ne, samo godinu dana nakon druge operacije u mom životu su se složile mnoge kockice koje su godinama falile i pravile džumbus. Našla sam stalan posao, krenula na savršenu rekreaciju i tamo upoznala moju srodnu dušu, sa kojom i danas delim dobro i zlo.
Ono što je posebno bitno – smirila sam se, i psihički, i fizički. Moja kilaža se stabilizovala (osim u trudnoći, kad su hormoni opet poludeli, ali to je potpuno druga priča, pisaću jednom i o tome), kosa više ne opada, ruke više ne drhte. Razmišljam i govorim smireno, nisam više ishitrena niti hiperaktivna, koncentracija nikad bolja. I, što je najvažnije, ponovo rukovodim svojim životom. Ja, a ne moji hormoni štitne žlezde.
Istina, moj život sada zavisi od lekova. Otklanjanjem cele žlezde, prešla sam u potpunu hipotireozu, ali to stanje se može savršeno održavati tabletama.
Doživotno sam osuđena na Eutirox, jer on stvara hormone štitne žlezde, bez kojih ljudski organizam ne može. Štitna žlezda utiče na sve i njen normalan rad je neophodan za život. Ja je više nemam, ali tu su tablete, koje pijem svakodnevno. Pitao me neko šta ću ako, ne daj bože, dođe do neke krize i nestašice lekova. Neću ni da razmišljam o tome. 🙂 Biće sve dobro.
Imala sam strah jedino u trudnoći (nikad pre, tek tada – takve smo mi majke), o da, jer se bebina štitna žlezda formira negde u 12. nedelji i da bi sa njom sve bilo u redu, mamini hormoni štitne moraju biti savršeni. Zato sam bila pod budnim okom endokrinologa tokom cele trudnoće, a moja se terapija tada učestalo menjala.
Na sreću, dobila sam zdravu devojčicu, a moji hormoni štitne žlezde su sada već dugo stabilni.
Ako bolujete od poremećaja rada štitne žlezde
- Slušajte savete svog endokrinologa – ako je za operaciju, ne plašite se, ako nije, ne insistirajte!
- Ukoliko vam endokrinolog nije dao detaljne smernice o životu sa poremećajem štitne žlezde – pitajte ga. Veoma je specifična i postoje stvari koje ne biste smeli da radite ili da konzumirate. Morate biti dobro obavešteni o tome, i to od stručnog lica.
- Pre planiranja trudnoće OBAVEZNO porazgovarajte sa endokrinologom o tome. Neki lekovi su izuzetno štetni za plod (ovi koje sam pila dok sam imala hipertireozu, za hipo nisu) i svaka trudnoća kod žena koje imaju bilo kakav problem sa štitnom žlezdom od početka do kraja mora biti propraćena učestalim kontrolama, gde lekar najčešće smanjuje terapiju na minimalnu potrebnu dozu
- Odvojte deo dana za lepe stvari koje volite
- Okružite se pozitivnim ljudima
- Redovno pijte terapiju – molim vas!
- Redovno odlazite na kontrole kod endokrinologa i redovno obavljajte sve pretrage na koje vas uputi
- Zamolite okolinu da ima razumevanja za vas i vaše stanje
Ako imate blisku osobu koja boluje od poremećaja rada štitne žlezde
- Razumite je i ne zamerite joj na neobičnom ponašanju – upamtite da njom rukovode hormoni i da ona često nije ni svesna kako se ponaša
- Nemojte joj otežavati svakodnevicu stalnom kritikom (osim ako to nije podsećanje na odlaske kod lekara)
- Trudite se da je namerno ne povređujete – to joj može pogoršati stanje!
- Budite nežni prema njoj i pomozite joj da lakše prođe kroz period lečenja, koji možda potraje godinama
Ja sam moje probleme sa štitnom žlezdom rešila drugom operacijom. Ko vas to ne mora biti slučaj. Vi možda imate hipotireozu, hašimoto ili neki drugi oblik poremećaja funkcije ovog tako bitnog organa, koji utiče na ceo organizam.
Sa obolelom žlezdom se živi. Od toga kakav će biti kvalitet vašeg života umnogome zavisi i od vaše svesnosti da taj poremećaj ima uticaj na mnogo šta.
Ne krivite sebe. Puno, puno žena, a i sve veći broj muškaraca, bori se upravo sa ovim problemima, svakodnevno. Volite sebe. Brinite o sebi. Nađite svoj način da se opustite i uživate u lepim stvarima. Tada će i borba sa hormonima štitne žlezde biti lakša.
Fotografije: Pixabay
